Proizvodi

U ovoj knjizi dat je odgovor na pitanje: Zašto mediji „usred krize ogromnih razmera i globalnog značaja“ ne ispunjavaju svoju Istorijsku ulogu da budu na čelu društvenih promena? „Majka svih revolucija“, kako je Viktor Igo govorio za štampu, danas je naprotiv – jedan od najistrajnijih branilaca neodrživog status quo-a. „Mediji krize“ više nisu sredstva informisanja građana, nego „industrija svesti“ koja radi „za“ profit moćnih društvenih grupa, a „protiv“ demokratije i građanske samosvesti. Pre tri i po veka u novouspostavljenoj „civilizaciji kapitalizma“ važilo je da „mi nikako ne smemo znanje načiniti običnom robom“, a danas su vesti propagandni produkti sa traka korporativne industrije. Zato će ovakvi „slobodni mediji“, koji sistematski „razaraju razum kojim se orjentišemo u stvarnom svetu“, u Velikoj krizi poznog kapitalizma, pre pogurati na površinu slepe sile, krvave obračune i haos, nego što mogu garantovati put ka realnom demokratskom rešenju. Tako nešto se, uostalom, i dogodilo u sličnoj krizi kapitalizma tridesetih godina prošlog veka.

Propadanje srpskog novinarstva neuporedivo je pogubniji proces od medijskog opadanja u zemljama razvijene demokratije. U Americi se, uglavnom, ne dovodi u pitanje opstanak stubova američkog žurnalizma NJujork tajmsa, Vašington posta, Volstrit džornala, niti je ugroženost hamburškog Špigla ili britanskog Ekonomista pitanje opstanka. Kad se „Vašington post kompanija“ suočila s velikim problemima NJuzvika, vlasnici nisu videli izlaz u banalnom prenosu vlasništva na drugog kupca, nego su tražili i našli Sidnija Harmena, „vašingtonskog filantropa, inovatora u obrazovanju i pionira u haj-faj stereo biznisu“, kome je magazin ustupljen za jedan dolar pod uslovom da tu „robu“ tretira kao „nacionalno blago“. Našoj vladi koja je prodavala naše medije nikad ne bi pala na pamet takva „antikapitalistička glupost“. Kad se nađemo na zgarištu naših medija moći ćemo da se isplačemo jedini drugima na ramenu. Izvršioci ovih dela samokritikovaće se iz vila na Dedinju.