PUTOPISI

Miruje berlinski dan. Nemamo obaveza. Mirujemo i mi. Spremamo se da obiđemo centralne zgrade i ustanove koje nismo videli. Cela istorija može da stane u nekoliko smrdljivih i neprovetrenih prostorija. Zaudar istorije jeste najčešći miris. Nema boljeg mesta da se miris istorije oseti od ovog ovde, od Berlina. U ovom gradu su se borili vetrovi u svim dobima. Ovo je, verovatno, prokleto mesto. Neko je ovde čini ostavio, a Nemci ih neovlašćeno diraju. Nije dobro reći neovlašćeno, ali je nespretno došla reč kao što Nemci nespretno čine sa činima. Berlin je, zapravo, tragična priča o jednom narodu koji je hteo tragediju drugih naroda pa mu se vratilo. Ne bih, naravno, ovakve misli imao u Vajmaru ili u Lajpcigu, a ne znam: možda je tamo sve smišljeno, a Berlin je određen da plati kaznu. Ko to zna? I kome je potrebno takvo znanje? Zar nije bolja ćutnja?

Berlin, 24. XI 2001, 11:15

U ovoj knjizi, samo za nju, izrađen je putni časovnik. Iz minuta u minut, on meri i otkucava dužinu dnevničkih svedočenja sa autorovih putovanja po Srbiji, Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Austriji, Nemačkoj. Svaki zapis je istovremeno samostalan i deo je celine, autentičan je, sugestivan i sažet, sa lica mesta, ponekad napisan u vozu ili avionu, jezički bogat i jasan, na sopstveni način dragocen.

Brojčanik predstavlja samosvojno i osobeno delo u savremenoj književnosti.

Putopisac Mirko Magarašević ima oko za Tursku, zanimljivu sa svojim protivrečnostima, raznoliku, izazovnu, otvorenu ka Evropi; on eksplicitno poziva na oslobađanje od stereotipnih predstava. Magarašević je precizan u opisu i jednostavan u izlaganju istorijskih činjenica kojima odlično vlada. Spasilac Turske Ataturk je u žiži autorove pažnje. Turska pisma prate zasluge ove harizmatične ličnosti, čiji je život ispunjen vojnim i reformatorskim uspesima, ali je pre svega naglašen etos Ataturkov: njegovo podizanje spomenika poginulim neprijateljima, odsustvo demagogije, njegovo vizionarsko rodoljublje zbog kojeg je Mustafa Kemal Ataturk simbol turskog uspona, a kemalistička Turska most susretanja azijskog i evropskog duha.

Jasmina Ahmetagić

“U vremenu u kojem ljudi putuju ili neumjereno ili nikako, u oba slučaja bez sadržaja i bez literarnog traga o tome, putopisi Borisa Maksimovića pojavljuju se i osvajaju svojim urbanim šarmom, ali i onom finom melanholičnom notom o doživljenim i punom emocijom proživljenim iskustvima s putovanja. To su mladalačka, studentska putovanja, prepuna entuzijazma i naivnog očekivanja od novih iskustava. Maksimović uspijeva da, jezikom, ali i iskustvom lijepe putopisne književnosti, ukaže na činjenicu da postoji magična privlačnost putovanja, postoji kao ljudski poriv i potreba, ali i kao kulturološki čin koji u ovoj umjetnosti zauzima posebno mjesto.”

Malo zatim je krenula strašna oluja koja je trajala 36 sati... U jednom trenu, kada su već mislili samo na spas svojih duša, pred očima su im se otvorila vrata spasa: tesnac zvani Prvi izlaz. Prošavši kroz to, i kroz Drugi izlaz, ušli su u drugi zaliv veći od prethodnih. Kapetani brodova „San Antonio” i „Konsepsion” nisu hteli da idu napred u treći zaliv, već su hteli da se vrate i obaveste komandanta flote o svom otkriću koje ispunjava nadom. Te vesti izazvale su veliko veselje i po tome je moglo da se tvrdi da je jedan od ciljeva plovidbe bio ostvaren. Više niko nije sumnjao u postojanje Prolaza i najlepšu stvarnost da se nalaze u njemu...

Carigradske šetnje posvećuju se tajnovitim ili slabo poznatim detaljima pored kojih svesno prolazimo nesvesni njihovog smisla i značaja.

Da bismo predstavili sebi bilo koju destinaciju, moramo proniknuti u njenu suštinu i spojiti je sa onim što je suštinsko u nama. Na jednom mjestu će to biti priroda, na drugom politika, na trećem umjetnost. Ali čak i među tim raznorodnim disciplinama postoji nešto što nas povezuje, što tvori čovjeka. Time dolazimo do jednog zatvorenog kruga: ljudi su stvarali gradove, a gradovi su onda stvarali te ljude. Istovremeno doživjeti (jer putopis je prije svega doživljaj) i otkriti strukture koje utiču na tu kreaciju je ono čemu težimo. Otkrivši te strukture, mi, opisujući jednu lokaciju, istvoremeno nalazimo taj aspekt u svim drugima, objašnjavamo sebi ono što smo možda na drugom mjestu propustili. Tako je i pisanje dvosmjeran proces – pišemo da predstavimo nešto drugima, istovremeno shvatajući same sebe.

Između polova je tako jedno kreativno tumačenje ideje geopoetike. Poetika nije nužno lirika, već način stvaranja, nous poetikos. Suština putopisa je da se putovanje ponovo doživi i oplemeni.

– Stefan Đukić

Koja je bila uloga gejši? Odakle potiče umetnost bonsaija? Kada su se pojavili prvi drvorezi? Šta simboliše bambus? Kakvo je poreklo kimona? Kako se pozdravlja u Japanu? Od čega se sastoji ikebana? Ko je uspostavio čajnu ceremoniju? Koja su to popularna japanska jela? Zašto Japanci obožavaju planinu Fudži? Ovaj prekrasni mali album, koji će očarati sve zaljubljenike u Daleki istok, prikazuje običaje, sujeverja i velike ceremonije Zemlje izlazećeg sunca.

Tragom mnoštva evropskih putnika namernika, koji su stizali sa raznih strana i različitim povodima, Đorđe S. Kostić nas svojom knjigom – kulinarskim bedekerom i azbučnikom srpskog "blagoutrobija", vodi kroz Srbiju devetnaestog veka. U zemlji koja je postepeno dobijala svoje prepoznatljive obrise na karti Evrope, kao ulazna kapija na putu ka nepoznatom, haotičnom ali izazovnom "Orijentu", stranci su srdačno dočekivani i ugošćavani za kneževskom i kraljevskom trpezom, u prvim beogradskim modernim hotelima, palanačkim kafanama, manastirskim konačištima, putničkim svratištima, seoskim krčmama i kolibama ili uz ognjište pod vedrim nebom. Zapažajući posebnosti "srpskog jelovnika", uočavali su uticaje, različite lokalne kuhinje, njegove dobre i – povremeno za njih – njegove teško svarljive osobine, oslobađali se predrasuda o domaćinima i zemlji. Kroz "prizmu jelovnika" prelamali su se i procesi "deorijentalizacije", i "evropeizacije" promene socijalnih, privrednih i kulturoloških obrazaca mladog srpskog modernog društva. "Uvek treba znati šta u kojoj zemlji ljudi jedu; od seljaka u kolibi do princa... Jer to omogućava da se shvati nacionalno bogatstvo i sazna više o lokalnim resursima."

Put ka Gori je za Ljiljanu Habjanović Đurović put preobražaja. Put ka Hristu Bogu. Koračajući tim putem, ponekad posrćući, ponekad padajući, pronašla je ono najvažnije: veru, ljubav i nadu.

Veliki srpski istoričar i borac za prisajedinjenje južnih srpskih zemalja Srbiji Miloš S. Milojević je napisao kapitalno istorijsko delo „Putopis dela Prave (Stare) Srbije“, štampano u tri knjige (1871, 1872. i 1887. godine). Delu je prethodilo putovanje na koje je Milojević krenuo početkom juna 1870. godine. Prešao je kopaoničke predele, koji su u to vreme predstavljali neku vrstu turske vojne krajine i bili naseljeni Arnautima i Čerkezima, došao na Kosovo polje, posetio Prištinu i Gračanicu, krenuo na zapad i dospeo u Metohiju. Bio je u Pećkoj patrijaršiji, Dečanima, u Prizrenu, na jugu u selu Borovice, u ohridskom Drimkolu i stigao do Elbasana. Putopisi, koje je Miloš S. Milojević objavio posle ovog putovanja, predstavljaju pravu riznicu podataka o istorijskom prisustvu Srba na prostorima Kosova, Metohije i Stare Srbije, kao i o njihovom životu. Oni sadrže mnogo podataka, koji ukazuju na srpsku prethrišćansku prošlost, prepisani su mnogi stari zapisi i natpisi iz crkava, sa grobova, iz knjiga, popisane drevne knjige i srednjovekovni dokumenti, postojeće i porušene crkve i manastiri i druge srednjovekovne građevine. Poimenično je popisao više od hiljadu postojećih naselja, sa brojem kuća i stanovnika, razvrstanih po veri i poreklu. Mnogo šta u novijoj srpskoj istoriji bi išlo drugačijim tokom da su srpski istoričari i političari ozbiljnije razmotrili činjenice koje je Miloš S. Milojević sakupio u ovom delu.

"Javnost je imala sreću i privilegiju da se pisanja knjige o Kairu latio jedan od najboljih egipatskih književnika kakav je Gamal el Gitani. Njegovo poznavanje ovog drevnog mesta toliko je suptilno da biste komotno mogli vezanih očiju da ga pratite lavirintima grada na Nilu. A kada su vam oči otvorene, i dok pratite stranice ovog teksta, učini vam se da se knjiga zove Kairo u 1001 noći. Šta je čini takvom? Znanje, ljubav i jezik.

"Znanje" je toliko suvereno da se čini kako je Gitani jednako star kao i Kairo.

"Ljubav" je tolika da postanete ljubomorni na grad.

"Jezik" je kao putovanje kroz svemir: tama koju osvajate svetlošću hiljada zvezda koje vam jure u susret.

Teško je razlučiti da li je Kairo u 1000 godina književno-istorijsko delo, intimna istorija Kaira ili pak lična istorija pisca koji je prigrlio i prisvojio grad.

U dvadeset i dva poglavlja Gitanijevog Kaira nižu se kafedžinice, duvan i nargile, turbani, konji, bazari, roblje, džamije i minareti, kuće, piramide, Kairo Nagiba Mahfuza, arabeske i ornamentika u građevinarstvu i književnosti i, iznad svega, ljudi.

Ova knjiga – vodič kroz sve vekove i slojeve Kaira prvobitno je nastala 1997. godine. Nadopunjena je i obimnim uvodnim tekstom leta 2007. napisanim posebno za Geopoetikino izdanje."

Vladislav Bajac

"U Kairu u 1000 godina Gitani je zakoračio u civilizacijsku, kulturnu, istorijsku i humanističku anatomiju drevne metropole. Dopustivši svakom kamenu i simbolu da progovori o svojoj prošlosti i nastanku, pisac na osoben način u sadašnjem vremenu traga za znamenjem koje bi moglo da predskaže budućnost ovog grada.

Gitani je do sada objavio preko deset zbirki kratkih priča i osam romana. Dobio je podsticajnu državnu nagradu za mlade pisce (1980), najvažniju panarapsku književnu nagradu – Emiratsku nagradu „Oveis“ (1997), te francuski Orden viteza reda književnosti i umetnosti (1987), a francuski prevod njegovog dela Iluminacije 2005. godine je dobio nagradu za najbolji prevod. U toku leta 2007. dobio je najznačajnije egipatsko postojeće priznanje – Državnu nagradu za zasluge u književnosti. Njegova dela prevedena su na desetak jezika. Ovo je prvo njegovo delo prevedeno na srpski."

Dragana Đorđević

"U celoj ovoj priči postoji nešto što nikako ne smemo smetnuti s uma: očuvanje starog Kaira, tog izvornog gnezda metropole, odnosi se i na ljude u njemu, a ne samo na kamen i ulice. Kao pokušaj u tom pravcu, Kairo u 1000 godina vijuga stazama prošlosti i sadašnjosti ovog grada. Na ovo putovanje prvi put ću povesti srpske čitaoce i pokazati im obrise njegovog vremena, kako bi mogli i sami da vide ono što je iščezlo, kao i ono što u njemu još istrajava."

Gamal Gitani,

Iz predgovora srpskom izdanju, Kairo 2007.

Geoprostor Popovićevih putopisnih meandriranja je izuzetno širok i kreće se od Afrike, Severne Amerike do Evrope, koja je ciklično, za Skice za plovidbu, njeno polazište ali i ishodište. Kormilar putopisnog krstarenja poseduje bezgraničnu detinju radoznalost, otvorenost i čovekoljublje, što ga dovodi u vezu sa, po mnogo čemu, retkim i dragocenim ljudima, na kom god meridijanu i paraleli bio.
Poseban senzibilitet putopisac gaji prema kulturološkim spojevima na različitim nivoima: istorijsko-političkim, gastronomskim, muzičkim i vrlo precizno ali sa dušom zalazi u tumačenja istih, bez obzira da li se nalazi u Gani, Nju Orleansu ili u Lisabonu. Sa prvencem, Priče iz Libana, ova knjiga održava tesan kontinuitet, kako u stilu, tako i na ravni poetičke intratekstualnosti.

Tele-egzistencija, pomen dušama lutaka, profesionalni rastavljači, matorci za najam, „smetlarske vile“ ‒ Japan je bogat jedinstvenim kulturnim i društvenim fenomenima koji opčinjavaju, potiču na razmišljanje i, doslovce, proširuju vidike. Knjiga o Japanu predstavlja pogled na svet i način života koji su znatno drugačiji od našeg, otkriva fenomene i događaje koji su malo poznati van Japana, analizira njihove uzroke, debatuje i postavlja pitanja o smislu i pravcu razvoja savremenog visoko-tehnološkog, konzumerskog društva. Kao takva, ona poziva ne samo na razmišljanje o Japanu i Dalekom istoku, već i o životu uopšte, o tome čemu čovek stremi i čemu se nada, kao i o tome kako će, moguće, izgledati bliska budućnost, s obzirom da je Japan, ne samo tehnološki, već u mnogome i sociološki predvodnik čovečanstva. Ona zato predstavlja interesantno štivo ne samo za japanologe i zaljubljenike u strane kulture, već za sve radoznale i misaone osobe uopšte.

„Svakako, svi putevi su otvoreni, i nikuda ne vode, nikuda.“
U junu 1939. Anemari Švarcenbah sa saputnicom Elom Majar kreće iz Ženeve za Avganistan. Prve žene koje putuju avganistanskim Severnim drumom, njih dve kreću u potragu za mestom netaknutim neurotičnošću Zapada. Avganistansko putovanje dokumentovano u knjizi Svi putevi su otvoreni jedna je od najznačajnijih epizoda u burnom životu Anemari Švarcenbah, „opustošenog anđela“, kako ju je nazvao Tomas Man. Njeno otkriće Istoka bilo je, pre svega, lično – ona slika pustu lepotu predela, kako unutrašnjih tako i spoljašnjih, razmišljajući o samotnosti putovanja jednako kao i o njegovoj lepoti.

Prodorni lirski eseji A. Švarcenbah, bez trunke kolonijalističke arogancije, pružaju jedinstveni pogled na Avganistan već dodirnut „kobnim zakonima poznatim kao progres“, predeo zabačen, ali ipak, proročki će reći, „u žiži svetske politike“.
Beleške, tekstovi i novinski članci koje je Anemari Švarcenbah pisala tokom avganistanskog putovanja sabrani su i objavljeni decenijama nakon njene smrti. Svi putevi su otvoreni Anemari Švarcenbah i Okrutni put Ele Majar sada se dopunjuju i zaokružuju jedinstvenu priču o avanturi koju bi danas teško bilo zamisliti.

Indija se opire pogledu ništa manje nego razumu: mnoštvo naroda, jezika, običaja, verovanja, zanimanja. Mnoštvo prošlosti u mnoštvu sadašnjosti. Mogli bismo pomisliti da takva zemlja ne postoji. Ipak, indijska demokratija funkcioniše i svi ti narodi deluju kao jedan.
Kojim čudom? Ovaj rečnik – u kome bi ljubav želela da ne bude slepa – pokušava da odgovori na to pitanje tokom neprestanog i veoma indijskog cikcak putovanja od mesta do mesta, od boga do boga, od čoveka do čoveka i od slučaja do slučaja. Vodič nam je Mahabharata, veliki epski spev koji čini nevidljivo ali svemoćno vezivo Indije, iluzije koja svoju stvarnost nalazi samo u spevu.

„Krenuli smo u Iran da savladamo još jedan vrh, ali vrh je savladao nas. Bili smo zaista sami na Damavandu. Okrenuli smo se oko sebe i videli lepotu, obronke pravog vulkana koji se s površine Zemlje izdigao do visine od čak 5.671 metra. I konačno smo shvatili da lepota nije u cilju (onom vrhu na koji želimo da se popnemo), već u putu koji treba da pređemo do njega. I ako je taj put dobar, ako uživamo u njemu, onda taj vrh i nije toliko važan.”

Ako vam je već naziv knjige privukao pažnju, zamislite koliko je njen sadržaj tek uzbudljiv?

Ovo je putopis i priča o usponu na vrh „Damavand” u Iranu. No, ovo je i priča o prijateljstvu, izdržljivosti, političkim i kulturnim razlikama i prilika da se upoznamo sa nama dalekim krajevima sveta.

Naši pripovedači Denis, Nenad i Zoran osvojili su najviše svetske planinske vrhove i kada su dobili poziv jednog od velikih tur-operatora u Iranu da napišu knjigu o Damavandu i zauzvrat dobiju besplatnu turu na Damavand, nisu mogli da odbiju. Tako je nastala knjiga „Sami na Damavandu” u kojoj saznajete korisne informacije o usponu na najviši vrh Irana, ali zahvaljujući brojnim fotografijama, upoznajete i arhitekturu, istoriju, običaje i ljude iz ove daleke zemlje.

Godine 1897, 11 jula, polarna ekspedicija inženjera Andrea poleće u balonu s vodonikom i kreće ka Severnom polu. Trideset tri godine kasnije, ostaci njihovog poslednjeg kampa nađeni su na pustom, glečerskom ostrvu. Iz gusto ispisanih dnevnika saznajemo kako su, posle samo nekoliko dana leta balonom, bili primorani da slete na santu leda, te kako su zatim mesecima pokušavali da se vrate na kopno. Tri čoveka, sa oskudnim znanjem o arktičkim uslovima, usred belog košmara. Kada stignu na Belo ostrvo, sve beleške iznenada prestaju.

Polarni istraživači, novinari i lekari pokušavaju da reše zagonetku već sto godina. Šta se zapravo desilo na ostrvu? Zašto su članovi ekspedicije umrli iako su imali zalihe hrane, toplu odeću, dovoljno municije i tri ispravne puške?

Bea Usma, lekar i pisac, odlučuje da nađe odgovor. Prekopava po arhivama i polarnoj zemlji večitog leda. Ledolomcem putuje na Severni pol i helikopterom prelazi preko santi leda. Odbacuje prihvaćene teorije i pronalazi nove dokaze. Priča o najneuspešnijoj ekspediciji na svetu sadrži izveštaje laboratorijska ispitivanja, pocepane stranice dnevnika i ukradeno rebro spakovano u koverat u lokalnoj pošti. Ali to je istovremeno priča o samoj Bei. Zašto bi neko neobično sklon udobnosti, ko mrzi hladnoću, postao opsednuta članovima polarne ekspedicije od pre sto godina i posvetio život praćenju njihovih snegom zatrpanih tragova? Uvek na pravom mestu, ali u potpuno pogrešno vreme.

O autoru


Bea Usma je pisac, ilustrator i lekar. „Ekspedicija”, plod autorkine petnaestogodišnje posvećenosti istraživanju ovog događaja, 2013. je ovenčana nagradom August za najbolje delo iz oblasti esejistike. Bea živi u Stokholmu s porodicom.

Dejvid Herbert Lorens bio je engleski pisac s početka XX veka čiji plodan i raznolik rad uključuje romane, kratke priče, pesme, scenarije za predstave, eseje itd. Rođen je u siromašnoj porodici 1885. godine, a već je u školi počeo da pokazuje znakove izuzetne inteligencije i kreativnosti. Zbog svojih stavova, Lorens je stekao mnogo neprijatelja i trpeo je cenzuru, tužbe i klevetanje svog rada što je dovelo do toga da ode u svojevoljno „izgnanstvo“. U vreme njegove smrti, smatran je za izopačenika, zbog erotske tematike i sadržaja njegovih dela.

KLASIK PUTOPISNE PROZE
Švajcarkinja Ela Majar, „jedan od najvećih putnika pod kapom nebeskom“, 1939. otiskuje se na epsko putovanje od Ženeve do Kabula u novom fordu. Saputnica joj je Anemari Švarcenbah, njena sunarodnica, novinarka, fotografkinja i književnica. Put ih vodi kroz Italiju, Jugoslaviju, Bugarsku, Tursku, Iran i Avganistan. Mnogo više od opisa putovanja i susreta s ljudima pritisnutim siromaštvom i političkim sukobima, Okrutni put je potresna priča o prijateljstvu dve mlade žene koje su u potrazi za unutrašnjom ravnotežom, spasom i utehom.

Glamurozna, androgina Anemari Švarcenbah, čiji se prikaz putovanja može naći u knjizi Svi putevi su otvoreni, tada bije izgubljenu bitku sa svojom zavisnošću, a beznadežni pokušaji Ele Majar da je izbavi od patnje i droge svedoče o dubini njihovog odnosa. Okrutni put je klasik putopisne proze, a dve saputnice su zbog svoje upečatljivosti i neustrašivosti nalik književnim junacima.

Grigorije Božović će, uz neke ranije objavljene priče, početi da negde od 1923, a naročito od penzionisanja (1927), stvara svojevrsni album pravoslavnih hramova i portreta uglednih sveštenika i monaha. U tome se on uzdigao iznad svih srpskih pisaca. Niko od njih nije ušao u više pravoslavnih hramova i ostavio pisano svedočanstvo o tome, ničija ruka nije uzela blagoslov od više duhovnika, nijedan od srpskih pisaca nije ostavio toliki broj književnih portreta (u pričama i putopisima) sveštenika i monaha.

Većinu ovih junaka Božović je lično sreo i upoznao, u pripovetkama njihov portret vaja i mašta, dok su u putopisima potpuno verodostojni. Njihovi portreti su upravo onakvi kakve ih Božović literarno izgrađuje, a poznati arhimandriti kao da su odbegli od fresaka sa zidova svojih manastira.

Posle svega, iza putovanja, ma koliko diskurs putovanja bio veseo i šaren, u ustima ostane isti ukus kao posle Kamijeve melanholične rečenice koja veli da je u svetu bez iluzija svaki čovek stranac, kaže putopisac. Stoga, knjiga putopisa Lasla Blaškovića idealna je prilika da gle!dajući zemlje i gradove očima jednog pisca postanete svetski putnik sedeći u svojoj sobi.

Agencije za izvinjavanje, „biljojedni momci“, „sestre na najam“, smrt od prekomernog rada... savremeni Japan obiluje neobičnim pojmovima i društvenim fenomenima. Ova knjiga
iz pera dugogodišnjeg žitelja Japana vodi čitaoca na uzbudljivo intelektualno istraživanje bogate kulture i složenog društva te dalekoistočne zemlje. Svakodnevni život, religija, umetnost, društveni problemi, tehnologija i istorija ‒ raznovrsnost tema, obilje informacija i analitičnost knjige pred vama omogućuju
da to istraživanje bude istovremeno i široko i slojevito, i poučno i zabavno. Kao štivo koje podstiče i na razmišljanje o društvenim vrednostima i idealima, pa i o smislu života i smrti, Fascinantni Japan je interesantan i koristan ne samo zaljubljenicima u strane kulture, već svim ljudima živog duha i radoznalog uma.

Ilja Musulin je rođen u Beogradu 1974. godine. Diplomirao je japanski jezik i književnost na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, magistrirao na temu budizma u srednjovekovnoj japanskoj književnosti na Tokijskom univerzitetu, gde je i doktorirao iz oblasti teorije religije. Više od 16 godina živi u Japanu, gde radi kao novinar, prevodilac i univerzitetski predavač. Preveo je roman Osamu Dazaija Sunce na zalasku i objavio više stotina članaka o Japanu kao dopisnik Tanjuga i RTS-a iz Tokija.

Nove beleške s malog ostrva.

Urnebesni nastavak omiljenog putopisa i klasika Beleške s malog ostrva, ljubavno pismo Bila Brajsona zemlji koja ga je usvojila.

Godine 1995. Bil Brajson je seo u auto i započeo oproštajno putovanje po Engleskoj, koje je trajalo nedeljama, pre nego što se sa porodicom vratio u Sjedinjene Američke Države. Knjiga o tom putovanju – Beleške s malog ostrva – beskrajno je srdačan prikaz Engleske i jedan od najdovitljivijih ikad.

Dve decenije kasnije odlučio je da ponovo otkrije tu zemlju, a rezultat je Putovanje u Mali Dribling. Krećući se trasom od Bognora na jugu do Kejp Rata na severu, Brajson nam otkriva čudesno lepu, ekscentričnu, dražesnu i jedinstvenu zemlju. Sa svojim nenadmašnim smislom za humor i nepogrešivim okom za neobično i neočekivano, on nudi pronicljiv uvid u današnju Britaniju – ono najbolje i ono najgore u njoj.

Pripremite se za potpuno uživanje i nekontrolisani smeh. Ništa ne može biti zabavnije od Bila Brajsona na putovanju.

Jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca, Ljubomir Simović, objavljuje svoju prvu knjigu putopisa. Posle zbirki pesama – Slovenske elegije, Šlemovi, Uoči trećih petlova, Subota, Vidik na dve vode, Istočnice, Gornji grad, Igla i konac, i pesničke trilogije Planeta Dunav, posle drama Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović, Boj na Kosovu, posle romana-hronike Užice sa vranama, knjige eseja o pesnici-ma i dramskim piscima, Duplo dno, i eseja o slikarima i vajarima, Čitanje slika, posle dnevnika snova, Snevnik, i dnevnika iz vremena bombardovanja 1999, Guske u magli, posle niza knjiga o zbivanjima u Jugoslaviji i Srbiji krajem 20. i početkom 21. veka – Galop na puževima, Novi galop na puževima, Obećana zemlja, Titanik u akvarijumu – Simović nam se sada predstavlja i kao putopisac.
Do Oba i Huangpua knjiga je o njegovim putova-njima u Rusiju i Kinu, naslovljena po njihovim najudaljenijim rekama do kojih je stigao. Posredi je nesvakidašnje pripovedanje pesnika, dramskog pisca, romansijera i esejiste o tome kako je otkrivao dve velike zemlje i njihove kulture. Prvi putopis „Ruske crkve i reke” napisao je 1982. godine, a drugi „Kina: čitanje spaljenih knjiga” 2006. Iako nevelikog obima, ova je knjiga značajna u razumevanju ukupnog stvaralaštva Ljubomira Simovića. Ona je mnogo više od opisa predela koje je (i kako ih je) doživeo i drukčija je od putopisa koje smo čitali.

Ova knjiga ukazuje na promene u slici Napulja, koja vrvi od stereotipa i predrasuda, od prvog srpskog putopisa o tom gradu (Njegoševo Pismo Dimitriju Vladisavljeviću) do Hiperborejaca Miloša Crnjanskog. Napulj je u srpskim putopisima lepo, sunčano, idilično mesto, mada je u isto vreme doživljavan kao varljiva i opasna varoš, koju naseljavaju sumnjivi, prepotentni ljudi, lišeni morala.

Mario Liguori je u svom istraživanju, sprovedenom s velikom posvećenošću, jasnim stilom i preciznom metodologijom, pokazao zavidan nivo kompetencije da istražuje srpske putopise o Napulju. Njegov zaključak je dragocena konstatacija da su dve slike o Napulju najupečatljivije u istoriji srpskog putopisa o tom gradu: jedna je pozitivna predstava o bajnom zalivu; druga je viđenje Napulja kao raja u kojem đavoli obitavaju.

Prof. dr Ivana Živančević Sekeruš

Putopisna proza, satkana od poetskih slika, autentičnog ambijenta u dodiru sa prošlim vekovima, šalje pomalo zaboravljena značenja i civilizacijske opomene.
Kotor sa misterijom kotorskog zvuka i čuvenim ženama kotorskim; Teheran kao kraj jedne epohe; Portugalija, zemlja učtivosti; Aleksandrija i Egipat kao kolevka sveta; Španija sa vizijom bez pravih linija; Firenca sa rođenjem renesanse; Drezden kao razrušeno umetničko gnezdo – sve su to slike čije se univerzalno značenje ogleda u njihovim simbolima i vrednostima.

Milion, jedno od najpopularnijih dela italijanskog srednjeg veka, toliko traženo da je lancima bilo vezano za stub na mostu Rijalto u Veneciji kako bi svi mogli da ga čitaju, nastalo je 1298. godine.

Detaljnu sliku života u Japanui. Popularna kultura, tradicionalni običaji, , tehnologija, zabava, ali i društveni problemi i dileme sa kojima se Japanci danas susreću prikazani su kroz seriju dinamičnih i analitičkih reportaža koje obiluju vernim opisima, podacima i malo poznatim činjenicama. Autor živi u Japanu već 15 godina i navodi na puno razmišljanja ne samo o toj zemlji, već i o kulturi, društvu i životu uopšte, istovremeno pružajući i zabavu, što Japan iznutra čini retko korisnom i interesantnom knjigom.

Izletnička putovanja su i prilika da se ljudi međusobno upoznaju, zbliže i nastave prijateljstva. Dešava se, na jutarnjem polasku autobusa, da se putnici razdragano dočekuju i pozdravljaju kao najbliži članovi jedne velike porodice. Albumi fotografija svedoče ne samo o obilasku manastira, kanjona i planinskih prevoja, već i o druženju, zaigranom kolu, bogatoj trpezi i raznim dogodovštinama koje se pamte i prepričavaju.To je namera i ove knjige. Da bude na pomoći organizatorima izletničkih putovanja i putnicima-namernicima, ali i spomenar onima koji su pohodili opisane krajeve. Otuda i podnaslov knjige „Turistički vodič i spomenar”. A između korica uspomene na dvadeset putovanja ostvarenih u Srbiji – uzduž i popreko.