Sećanje te miri s odlaskom, a istovremeno te šalјe u netragom iščezlu prošlost, šeretski te pritom uveravajući u besmrtnost. Nešto ti se čini sitnim i nebitnim, pa opet, vraćaš se tim otpacima što tako milo svetlucaju. Moju svojinu čini mnoštvo lјudi, živih i mrtvih, mnogo dramatičnih scena i bezveznih scenica. Čini je nečija rečenica, ne nužno potresna, poneka situacija, možda i beznačajna… Gde to, beše, bilo? U onom kafeu kod Čistih jezera, koji već odavno ne postoji (i osvetli sećanje na pijanduru za susednim stolom), u metrou između stanica Sportivnaja i Univerzitet (preko puta sebe vidim putnika – na koga li liči? Na mog dedu, koga nisam ni upoznao?). Sve je precizno, kao u filmu. Sećanje može u prah da pretvori jučerašnji dan, ali će iznenada skinuti prašinu s davno prevalјenih puteva ‒ i oni te više ne napuštaju. Pamtiš sve: zvuke, mirise, boju, opšti plan i topografiju događaja! Kakvo mučno i kakvo radosno ludilo! Iskreno i gorko, dokumentaristički i lično, kao u prethodnoj knjizi Album bez fotiografija Sergej Šargunov opisuje krug svoga sećanja, lјudi i događaja koji su se zadržali u pamćenju, kao detalјi i epizode bez kojih život ne bi postojao u istinskoj punoći. Onaj pisac koji uspeva da nađe velike reči za male lјude i male reči za velike lјude je našao meru života i svoje književnosti. Ne postoje granice, sve je priča i sve je život jer su svi „moji“.
.png){kind=logo}
