Proizvodi

Asja i Manu su mladi par koji gradi život u stranom gradu, daleko od kuće i porodice. Potraga za stanom koji bi mogao postati njihov dom postaje traganje za nečim mnogo krhkijim i neuhvatljivijim: osećajem pripadanja.

Dok zamišljaju zajedničku budućnost, Asja, režiserka dokumentarnih filmova, u obližnjem parku snima svakodnevicu nepoznatih ljudi. Poput antropološkinje koja dekodira lokalne običaje, ona žudi da sazna kako ljudi zaista žive i razume nepisana pravila grada koji im istovremeno pripada i ostaje stran.

Ispričani kroz niz vinjeta koje beleže intimne trenutke – kasnonoćne razgovore, poslednje ture pića i spora jutra – Antropolozi su topla priča o savremenoj ljubavi i urbanoj melanholiji, i dirljiv uvid u to kako dvoje ljudi stvara lični univerzum i jezik.

Zamalo me je oteo mrak – nežnost kao poslednje uporište slobode

U svetu koji deluje sve mračnije, svirepije, sebičnije, koji od osetljivih traži da očvrsnu a od prkosnih da se smanje i uklope, nova zbirka Ognjenke Lakićević Zamalo me je oteo mrak predstavlja bunt nežnih i odbranu empatije.
Lakićević piše o telu umornom od hroničnog bola, o deci koja uče da budu nevidljiva, ljubavi koja ranjava, duhovnoj lenjosti, neosetljivosti prema životinjama i slabijima. Istovremeno, i dalje vidi lepotu, i dalje pravi liste onoga što vredi, i dalje se ljuti na svet koji je duboko razočaravajući, ali od njega ipak ne odustaje.
Upravo to balansiranje između melanholije i suzdržane vedrine, svesna ranjivost, sirova iskrenost i nedestruktivan bes jesu ono što njen glas čini prepoznatljivim i bliskim. Njena poezija deluje lekovito na našu anksioznost i egzistencijalni grč, podsećajući nas da ljubav, solidarnost i nada nisu slabost, već brana protiv buke, nasilja i mraka.
Zamalo me je oteo mrak je priručnik za preživljavanje za svako srce koje traži utehu i ne odustaje od nežnosti.

Samoubistvo nevinosti – Džefri Judžinidis: Kultni klasik koji ne prestaje da proganja.

Samoubistvo nevinosti (The Virgin Suicides) nije samo debitantski roman Džefrija Judžinidisa, dobitnika Pulicerove nagrade; to je hipnotišuća, melanholična i duboko potresna hronika o odrastanju, opsesiji i neobjašnjivoj tragediji koja je obeležila jedno američko predgrađe sedamdesetih godina.


U centru zbivanja je pet sestara Lisbon – mitska bića zarobljena u kući koja polako postaje njihov mauzolej. Pod budnim okom hiper-zaštitničkih roditelja i stroge religioznosti, njihova lepota postaje njihov kavez.


Ali, ovo nije samo priča o njima. Ovo je ispovest grupe dečaka iz komšiluka koji su decenijama opsednuti njihovim likovima. Kroz njihove oči, sestre Lisbon nisu samo devojčice; one su simbol svega što je nedostižno, krhko i neizbežno izgubljeno.


Ono što ovaj roman čini remek-delom je horsko „mi“. Ovo nije ispovest sestara, već sećanje grupe dečaka iz komšiluka koji decenijama kasnije, poput arheologa tuđih života, pokušavaju da sklope slagalicu i odgovore na jedno pitanje: Zašto?

Ako vas je opčinila estetika filma Sofije Kopole, knjiga će vas dotući svojom psihološkom dubinom. Ona slika propadanje industrijskog Detroita i krhkost američkog sna sedamdesetih.


„Nije to bila smrt, već želja da se prestane sa nestajanjem.“

Roman istražuje opasnu granicu gde se roditeljska zaštita pretvara u gušenje, a pubertet u nepodnošljiv teret. Najveća tragedija nijej smrt sestara Lisbon, već činjenica da one nikada nisu zaista bile viđene.

U dirljivom i duboko humanom romanu Sve mi ispričaj, Elizabet Straut donosi priču o ljudima čiji se životi prepliću u malom američkom gradu, gde svaka tišina krije neispričanu priču, a svako prijateljstvo postaje prilika za razumevanje i utehu.

Radnja je smeštena u gradić u američkoj državi Mejn. Advokat Bob Berdžes preuzima odbranu povučenog čoveka kog je zajednica unapred osudila za ubistvo majke. Dok pokušava da otkrije istinu, Bob razvija blisko prijateljstvo sa spisateljicom Lusi Barton. Tokom dugih šetnji, njih dvoje razgovaraju o prošlosti, greškama, propuštenim prilikama i svemu što oblikuje ljudski život.

U međuvremenu, Lusi upoznaje devedesetogodišnju Oliv Kiteridž, stanovnicu doma za stare, sa kojom sklapa neobičan dogovor — pričaće jedna drugoj priče o ljudima koje su poznavale. Kroz njihove razgovore otkrivaju se porodične tajne, neprimetna herojstva i mali, ali presudni trenuci koji oblikuju sudbine.

Elizabet Straut piše suptilno i emotivno, otkrivajući lepotu svakodnevnih trenutaka i snagu saosećanja. Sve mi ispričaj je roman o prijateljstvu, ljubavi, kajanju i potrebi da budemo saslušani — priča koja podseća koliko su ljudske veze važne i koliko nas tuđe priče mogu promeniti.

Roman su kritičari opisali kao izuzetno dirljiv i inteligentan, ističući sposobnost autorke da kroz jednostavne dijaloge prikaže složene emocije i duboke ljudske odnose.

U zbirci „Vučja kuća i druge proze“ Magdalena Blažević donosi snažne i potresne priče o odrastanju, strahu i opstanku u sredinama duboko obeleženim ratom i patrijarhalnim pravilima. Njene junakinje – devojčice, devojke i žene – žive u svetu u kojem dom ne mora nužno biti mesto sigurnosti, a tišina često skriva neizgovoreno nasilje.

Radnja ovih priča smeštena je u prostore u kojima se svakodnevica odvija u senci prošlih i sadašnjih trauma. Kada padne mrak ili se u tišini začuje zvuk motora, strah polako ulazi u kuće i sela, podsećajući da posledice rata ne nestaju njegovim završetkom. U takvom okruženju likovi pokušavaju da pronađu način da prežive, sačuvaju dostojanstvo i izbore se za sopstveni glas.

Blažević piše svedeno, sugestivno i izuzetno poetski, stvarajući atmosferu koja istovremeno očarava lepotom jezika i potresa snagom tema koje otvara. Njene priče istražuju složene odnose moći unutar porodice i zajednice, razotkrivajući kako se nasleđe nasilja prenosi kroz generacije.

Ova zbirka kratkih priča i mikroproza predstavlja snažno književno svedočenje o ženskom iskustvu, traumi i unutrašnjoj snazi. Kroz precizan i emotivno snažan stil, Magdalena Blažević potvrđuje svoj status jedne od najautentičnijih autorki savremene regionalne književnosti.

„Vučja kuća i druge proze“ je knjiga koja ostavlja dubok utisak – priča o tišini, otporu i hrabrosti da se progovori o onome o čemu se najčešće ćuti.

Otkrijte mračan i provokativan svet Amsterdama u debitantskom romanu Arnona Grunberga, autora hitova Tirza i Azilant. Pratite mladog Arnona u potrazi za identitetom kroz barske stolice i hotelske krevete. Duhovita i surova priča o večitom lutalici.

Glavni junak, mladi Arnon, vodi nas kroz lavirint polumračnih pabova i anonimnih hotelskih soba. Ovo nije klasična potraga za srećom; ovo je hronika lutanja duše koja odbija da se prilagodi. Kroz britke dijaloge i brutalno iskrene situacije, pisac nam predstavlja ant heroja koji utočište pronalazi u sopstvenim neuspesima i kratkotrajnim.

Ovaj spoj surove realnosti i cinizma će vas nasmejati tamo gde biste očekivali tugu. Roman je intiman uvid u psihu autsajdera koji beži od emotivnog vezivanja.

Osećaj vlažnih ulica i barskog dima koji ostaje sa vama dugo nakon poslednje stranice. Iskusite prozu koja je istovremeno nemilosrdno okrutna i čudno privlačna. Idealno štivo za čitaoce koji cene autentičnost i ne beže od mračnih strana ljudske prirode.

Miljenko Jergović o Sarajevu osamdesetih

1983. – priča o odrastanju u zemlji koja je još živela u svom produženom detinjstvu

U ritmu pank muzike i prvog Bajaginog albuma, kroz košarkaška prvenstva, listanje Kišove Enciklopedije mrtvih i pripreme za Zimske olimpijske igre, Jergović vodi čitaoca kroz godine mladosti i promene koje dolaze. Njegov prepoznatljiv glas – topao, ironičan, melanholičan i duboko ljudski – arhivira mladost jedne generacije.

Za one koji su 1983. proživeli, ovo je emotivni podsetnik na svet koji polako nestaje. Za mlađe čitaoce, knjiga predstavlja preciznu mapu jednog vremena, jednog sveta i jednog načina života koji više ne postoji, ali koji oblikuje sećanja i identitet.

U godini pred Olimpijske igre u Sarajevu, dok pank, rok i prve filozofske rasprave oblikuju svakodnevicu, sedamnaestogodišnji Miljenko Jergović luta gradskim ulicama, čita novine i otkriva male radosti života u neizvesnoj kasnoj Jugoslaviji.

Kroz trideset i tri fragmenta, 1983. rekonstruše duh Sarajeva osamdesetih, stvarajući intiman i emotivno bogat portret jedne godine. Topao, ironičan i melanholičan glas Jergovića vodi čitaoca kroz sitne epizode koje oblikuju identitet i pamćenje, čineći ovu knjigu nezaobilaznim svedočanstvom o kulturnom i emotivnom pejzažu tadašnje Jugoslavije.

Za ljubitelje savremene proze, sećanja i gradskih priča – 1983. je više od knjige, to je vreme i mesto koje oživljava pred vašim očima.

Pobednički rukopis konkursa izdavačke kuće Booka i OTP banke za najbolji neobjavljeni roman 2025.

Raskošan i nekonvencionalan roman o ženi na životnoj prekretnici, rešenoj da se otrgne od prošlosti i uloga koje je sputavaju. Obogaćen autorkinim ilustracijama, Arjačkinje barjačkinje, koga ćete je razigran roman koji se kreće kroz vreme, prostor i galeriju blago grotesknih likova, otkrivajući intimne predele žene koja traži vlastiti glas u svetu prepunom tuđih priča.

Nura Nuh nije junakinja, niti heroina, a ponekad joj se čini da nije čak ni glavni lik u romanu svog života. Toliko je toga što treba uraditi, toliko je onih koje treba opslužiti, nahraniti, utešiti. Za pola veka svoje intenzivne, ponekad grčevite, a uglavnom zbivanjima i impresijama bogate egzistencije ona je, stavljajući sebe u drugi plan, ispratila paradu živopisnih karaktera: obožavanog oca intelektualca, manipulativnu majku, trojicu muževa i pripadajuću decu, što svoju, što njihovu, pse mešance i galeriju epizodnih ličnosti istovremeno dosadno svakodnevnih i blago grotesknih.
Ali šta se dogodi kada više nema prostora za odlaganje sopstvenog života? Može li Nura da preseče, da se otrgne od prošlosti i uloga koje je sputavaju, da otkrije granicu između pripadanja i slobode, hrabro je pređe i najzad krene tamo kuda prethodno nije smela – prema sebi?
Arjačkinje barjačkinje, koga ćete nije običan roman. On je čas slagalica, čas kaleidoskop, čas lift koji vozi ne samo gore-dole već i levo-desno, kroz vreme i prostor. Razigran, emotivan i nepredvidljiv, otvoriće vam vrata u život žene koja pokušava da pronađe vlastiti glas u svetu prepunom tuđih priča.

Tužni tigar je duboko potresno delo u kom Než Sino sa zapanjujućom iskrenošću progovara o višegodišnjem seksualnom nasilju koje je trpela kao devojčica. U fragmentiranoj prozi, autorka uranja u vrtloge sećanja, rasvetljava slojeve zlostavljanja – svu njegovu monstruoznost i banalnost – i govori o društvenoj ravnodušnosti koja okružuje nasilje.

Sino piše s izuzetnom lucidnošću i književnom veštinom, majstorski se krećući kroz moralni prostor između perspektive žrtve i nasilnika. Koristeći reference iz literature, filozofije i psihoanalize, ona dekonstruiše sopstvenu priču i postavlja pitanja o prirodi zla, krivice i odgovornosti.

Upečatljivo, šokantno, ali neophodno delo, Tužni tigar je knjiga o snazi koja se krije u ranjivosti, o tišini koja vrišti i o hrabrosti da se suočimo s demonima – sopstvenim i tuđim.

Moćna i nezaboravna priča o prirodi traume, granicama izdržljivosti, ranjivosti, bolnoj i često samotnoj borbi s prošlošću, ali i o nežnosti, bezuslovnoj ljubavi, prijateljstvu i nadi koju pruža razumevanje – čak i kada se čini da ništa ne može spasti ono što je slomljeno.
Malo života nije samo roman. To je iskustvo koje menja čitaoce.

Vilem, Džej-Bi, Malkom i Džud su prijatelji od studentskih dana. Kada dođu u Njujork, s ambicijama ali bez jasnog plana, jedino što ih sprečava da potonu jeste njihovo prijateljstvo. Vilem je ljubazan glumac u usponu, Džej-Bi je promućuran i često okrutan slikar, Malkom je arhitekta u uglednoj firmi, a Džud je povučen, briljantan pravnik čija prošlost krije nezamislivu patnju.
Iza priče o četiri muškarca koja grade svoj život u Njujorku krije se remek-delo o traumi koja ne prolazi, bolu koji traje, nevidljivim ožiljcima i granicama bliskosti. Hanja Janagihara hrabro i iskreno, ali upravo zato brutalno, prikazuje najmračnije aspekte ljudskog iskustva – zlostavljanje, okrutnost, samopovređivanje, zavisnost, depresiju, kao i bolnu i često samotnu borbu s prošlošću.
Malo života je razorna, moćna i dirljiva priča o granicama ljudske izdržljivosti i sposobnosti pojedinca da se nosi sa sopstvenom ranjivošću. Posredi je delo koje ne pošteđuje čitaoce teških emocija, ali istovremeno slavi moć prijateljstva, ljubavi, podrške i prihvatanja.

TREĆE CARSTVO – TREĆI DEO KNAUSGOROVOG NOVOG SERIJALA

U Jutarnjoj zvezdi Knausgor je na nebo postavio novu, bleštavu zvezdu i nagovestio proboj natprirodnog i misterioznog u svakodnevicu, dok nas je u Vukovima šume večnosti odveo u decenije koje su prethodile njenoj pojavi.
U Trećem carstvu Knausgor se vraća događajima iz prve knjige i okreće svet naglavce – sve što je u prethodnim delovima delovalo poznato, sada je sablasno izvitopereno. Likovi koji su ranije bili sporedni ili gotovo neprimetni preuzimaju naraciju, čime Knausgor ne samo da produbljuje svoj univerzum već ga i destabilizuje drugačijim percepcijama istih događaja.

Sudbine prvobitno nepovezanih likova sve više se prepliću, dok nova zvezda širi neumoljiv osećaj straha, uznemirenosti i sumnje – u sebe, u druge, u samu stvarnost. Pojavljuju se bića koja menjaju oblik i glasovi koje drugi ne čuju, ljudi ne umiru iako bi trebalo da budu mrtvi, istraga brutalnog ubistva vodi ka nezamislivom, ali život uprkos svemu teče dalje: ljudi brinu o poslu i rupama na putu, tinejdžeri prave žurke i pišu loše stihove, partneri se svađaju i udaljavaju – sve u svemu, jedan knausgorovski smak sveta u kom se i dalje pegla veš i kuva ručak.

Treće carstvo je mračan i hipnotišući roman koji nas vodi u prostor između onostranog i zemaljskog, gde razum gubi tlo pod nogama, a poznato postaje jezivo. Kao i junaci romana, i mi ostajemo dezorijentisani, očarani i uplašeni. Jer ono što plaši nije samo natprirodno – već izopačena običnost.

"Igračka-plačka – roman o lepoti i surovosti odrastanja i prijateljstva

Koliko god velikih svetskih imena objavili, uvek ćemo se najviše radovati kada na red dođe knjiga domaće autorke ili autora.
Kada tome dodamo podatak da je u pitanju neko ko ima samo 29 godina, a delo s kojim upravo izlazi pred vas je izuzetno zrelo, zaokruženo i majstorski napisano, onda znate da ćete se i vi radovati ovom književnom otkriću.
Roman Igračka-plačka mlade spisateljice Hane Piščević istovremeno je roman za novu generaciju rođenu devedesetih i ranih dvehiljaditih, moderan, brz i beskompromisan, ali i delo koje će s lakoćom komunicirati sa starijim čitaocima zbog svoje kompleksnosti, bogatstva jezika i večno aktuelne teme.
Hana Piščević je autorka koja nam je nedostajala, kada pročitate njen roman, shvatićete zašto.
"

Crveni kofer – dnevnik Lane Bastašić
Crveni kofer je dnevnik Lane Bastašić koji nadilazi privatnost i postaje književni dokument unutrašnjeg putovanja. On otkriva kako je to biti stranac, žena, spisateljica, telo koje stari, zaljubljeno biće koje gubi uporište i ponovo ga traži.
Bastašić piše hrabro o onome što se obično krije od drugih: o strahu, bolesti, čežnji, zaljubljivanju i nostalgiji. Ne skriva ni svoje stavove, jasno se čuju njen antifašizam i feminizam.
Blago ironična, neposredna, katkad oštra a katkad nežna, piše tako da stičemo utisak da razgovaramo s dragom prijateljicom koja sebi dozvoljava da bude nesigurna, ranjiva, pa čak i protivrečna.
Rezultat je izuzetno lična, a u isti mah univerzalna pripovest o prolaznosti, ljubavi, smrti, umetnosti, pripadanju i potrebi za lutanjem.

"Međunarodna Bukerova nagrada za 2024.

Emotivna i politički prožeta priča o vezi studentkinje i pedesetogodišnjeg pisca, smeštena u Istočni Berlin osamdesetih godina prošlog veka. Istvoremeno lep i nelagodan roman o moći i kontroli, o mehanizmima emotivne zavisnosti i o razornoj dominaciji koja se često kamuflira u požudu, intelektualnu bliskost ili sudbinsku povezanost.

U Istočnom Berlinu 1986. godine, slučajan susret mlade studentkinje i oženjenog pisca znatno starijeg od nje označiće početak burne ljubavne veze. Nakon početne idile, strastvene privlačnosti i uzbuđenja zbog skrivanja, njihova priča poprima mračne tonove: na videlo izbijaju njegova posesivnost, manipulativnost i potreba za kontrolom, ali i njena pokornost na granici samoponiženja. Dok se njihova veza raspada iznutra, spolja se ruši Berlinski zid, a s njim i čitav svet koji su smatrali domom.

Dženi Erpenbek majstorski koristi istorijski kontekst kao pozadinu za istraživanje dinamike moći u odnosu, suvereno preplićući lično i političko u romanu koji jednako govori o intimnoj destrukciji i urušavanju jednog društvenog poretka. Kairos je istovremeno lep i nelagodan roman o posledicama emotivne zavisnosti i ljubavi koja prerasta u okrutnost, delo koje promišlja mogućnost izbora, teret prošlosti i krhkost identiteta.

Nagrada „Strega“ za najbolji italijanski roman godine

Početkom pandemije studentkinja Amanda se vraća kući – tiha, zatvorena, strana. Između nje i njene majke Lučije su godinama gomilano nerazumevanje i ono što nikada nisu rekle jedna drugoj. Dok Lučija pokušava da dopre do ćerke, iz zaborava izranja prećutkivana prošlost.

Devedesetih godina prošlog veka, duboko u planinama centralne Italije, brutalan zločin je razorio mir lokalne zajednice. Ubijene su dve mlade žene, a treća je ostavljena da umre. Lučija je tada imala dvadeset godina i igrom sudbine je izbegla napad. Danas je ona fizioterapeutkinja, u procesu razvoda, dok njena ćerka Amanda studira u Milanu. Kada pandemija natera Amandu da se, zauvek promenjena svojim iskustvima, vrati u porodični dom u blizini Peskare, Lučijina sećanja se, s traumom iz prošlosti, ponovo bude. U zaleđu surovih Apenina, ova pripovest vešto prepliće Lučijine i Amandine lične borbe s tragedijom koja je obeležila njihove živote pre više decenija.
Svojim sažetim, potresnim i dubokim stilom, kadrim da nam dočara težinu pogleda i zvuk pitanja na koje nema odgovora, Donatela di Pjetrantonio još jednom istražuje brutalnost i snagu koje, duboko u sebi, čine temelj svake porodice.

Toni je sredovečni bivši roker iz Skoplja, zarobljen u rutini posla u državnoj instituciji, koji i dalje živi s majkom u stanu punom uspomena na dane kada je svet bio njegov. Tokom pandemije, nenamerno – ali ipak svojom krivicom – izaziva niz događaja koji nepovratno menjaju njegov život i živote ljudi iz njegove blizine.

Stavljajući sebe na prvo mesto, Toni se nepokolebljivo drži svoje iluzorne predstave o ličnoj slobodi. Umesto da gradi odnose kroz razumevanje i brigu, on se hrani tuđom empatijom i ljubavlju, nesposoban da uzvrati. Zaglavljen između prošlosti i sivila svakodnevice, Toni se nalazi na raskršću između onoga što je bio i onoga što još može da postane.

U svom prvom romanu Rumena Bužarovska majstorski slika portret antijunaka našeg doba koji pokušava da dokuči šta znači biti muškarac u društvu koje se menja brže nego što on može da prati. Toni je lucidna studija samoobmane, muškosti i tradicije, nemilosrdno istinit prikaz društva i društvenih zabluda, koji Bužarovska ispisuje svojim prepoznatljivim stilom: britko, gorko i s dozom surovog humora.

O lepoti – roman koji saoseća s ljudskim nesavršenostima.

Zejdi Smit, autorka kultne knjige Beli zubi, u romanu O lepoti vodi čitaoce na univerzitet Velington, pun intriga, ideoloških okršaja i neočekivanih ljubavnih afera.

U svojevrsnom omažu klasiku Hauardov kraj E. M. Forstera, Smit vešto prenosi viktorijanske motive u savremeni američki akademski milje, gde se polemike o identitetu, umetnosti i „pravim vrednostima“ vode s istim žarom kao i bračne svađe, a ego i intelekt su u večitom klinču.

U središtu priče su dve porodice: liberalni i šarmantno haotični Belsijevi, i konzervativni, ambiciozni Kipsovi. Njihov odnos osvetljava klasne razlike i rasne tenzije, razotkrivajući licemerje društva koje deklarativno slavi multikulturalnost i inkluzivnost, ali se lako sapliće o sopstvene predrasude.

O lepoti je istovremeno britka društvena satira i izvanredno duhovita porodična drama, u kojoj porodica funkcioniše i kao utočište i kao ratna zona.

Zejdi Smit piše s intelektualnom preciznošću o kulturnim ratovima i generacijskim nesuglasicama, preplićući lično i političko u romanu koji otvara pitanja o samoj ideji lepote – kako je vidimo, kako je koristimo i kako je često jednostavno previđamo.

Tužni tigar je duboko potresno delo u kom Než Sino sa zapanjujućom iskrenošću progovara o višegodišnjem seksualnom nasilju koje je trpela kao devojčica. U fragmentiranoj prozi, autorka uranja u vrtloge sećanja, rasvetljava slojeve zlostavljanja – svu njegovu monstruoznost i banalnost – i govori o društvenoj ravnodušnosti koja okružuje nasilje.

Sino piše s izuzetnom lucidnošću i književnom veštinom, majstorski se krećući kroz moralni prostor između perspektive žrtve i nasilnika. Koristeći reference iz literature, filozofije i psihoanalize, ona dekonstruiše sopstvenu priču i postavlja pitanja o prirodi zla, krivice i odgovornosti.

Upečatljivo, šokantno, ali neophodno delo, Tužni tigar je knjiga o snazi koja se krije u ranjivosti, o tišini koja vrišti i o hrabrosti da se suočimo s demonima – sopstvenim i tuđim.

"Ruta Tannenbaum – okrutnost kao svakodnevica

Jedan od najkontroverznijih Jergovićevih romana, Ruta Tannenbaum, priča je o jevrejskoj devojčici koja je izuzetnim glumačkim talentom osvojila zagrebačku pozorišnu scenu tridesetih godina prošlog veka. Međutim, u NDH Ruta je od obožavanog idola publike postala tek jedna od „rasno nedostojnih“ devojčica, nevidljiva u očima onih koji su je nekad slavili.

Iako smešten u specifični istorijski kontekst Zagreba, Jergovićev roman nadilazi puko prepričavanje istorije.

Ruta Tannenbaum nije samo priča o nadiranju nacizma ili o tragičnoj sudbini jevrejske devojčice, ovo je priča o zlu koje vreba momenat da se iskezi, opominjući podsetnik da je prelako postati okrutan, bezdušan, zažmuriti na nepravdu, posebno ako se tiče „onih drugih“ a ne nas samih.

Ovo je priča o nesavršenim žrtvama i neentuzijastičnim zločincima, koji nisu zbog toga ništa manje žrtve niti zločinci, o ljudima koji, zaslepljeni svojim strahovima i slabostima, svesno ili nesvesno postaju saučesnici u dehumanizaciji drugih, o društvu koje lako gubi svoju ljudskost, delo koje nas upozorava na to da se zlo širi kad svi okrenu glavu.

Nakon Boga, Amerika – eseji Rumene Bužarovske

Nakon Boga, Amerika makedonske književnice Rumene Bužarovske zbirka je eseja o njenom putovanju jugom Amerike 2023. godine. Majstorica kratke forme, koju znamo po zbirkama priča Moj muž, Nikuda ne idem i Osmica, zablistala je i u ovoj knjizi – njeni eseji su izrazito lični i politički, a pride su odlična putopisna proza.

Bužarovska nas vodi kroz prostranstva američkog juga, spajajući uspomene na odrastanje u Americi devedesetih sa oštrim zapažanjima o Americi danas.

Duhovita, bez dlake na jeziku, jasnog i čistog izraza, autorka secira američku polarizaciju, sveprisutnost oružja i kapitalističku logiku koja prodire u sve aspekte života. Istovremeno promišlja identitet, otuđenje i uznemirujuća politička kretanja kako u Americi tako i na Balkanu.

Ukratko, Nakon Boga, Amerika intimna je, pronicljiva, pomalo cinična, nekima možda i provokativna, a svakako veoma zabavna knjiga koju ne bi trebalo da propustite.

Jedina kći je moćan roman o majčinstvu, prijateljstvu i kompleksnoj emotivnoj realnosti žena, koji afirmiše pravo žene na izbor. Bez obzira na to da li priča o ženi koja je odlučila da nema decu, ili o ženi koja uspeva da zatrudni ali sazna da njena beba ima ozbiljan genetski poremećaj, ili o ženi čije dete ima nasilne ispade, Netel bez pojednostavljivanja i osuđivanja istražuje šta znači biti majka u savremenom društvu. Njene junakinje otvoreno progovaraju o emocijama koje okružuju majčinstvo – o ljubavi, nežnosti i brizi, ali i o onim koje se mahom ne izgovaraju pred drugima – o sumnjama, neizvesnosti, osećaju neadekvatnosti, krivice, pa čak i žaljenja. Pored toga, roman daje i uvid u složenu dinamiku ženskog prijateljstva i emotivne podrške, promišljajući šta znači biti zaista prisutna za nekog u bolnim trenucima.

Sivert, mladić koji je izgubio oca s deset godina, nakon odsluženja vojnog roka vraća se kući na severu Norveške.

Godina je 1986, nuklearni reaktor u Černobilju je eksplodirao, norveška vlada je u krizi, a Sivert saznaje od majke da je otac nameravao da se razvede. Kopajući po očevim stvarima u potrazi za objašnjenjem, pronalazi pisma koja vode do Sovjetskog Saveza i polusestre za koju nije znao da postoji.

Nekoliko decenija kasnije, u sadašnjoj Rusiji, Sivert će se susresti s njom baš kad se misteriozna nova zvezda pojavi na nebu.

Nova knjiga u vizionarskoj seriji Karla Uvea Knausgora proširuje univerzum Jutarnje zvezde i vodi nas u decenije pre pojave blistave nove zvezde. Raskošan roman o nasleđu i srodstvu, prolaznosti i večnosti, odnosu s prirodom i sa svetom mrtvih, Vukovi šume večnosti otvaraju pitanje postoji li nešto iznad ovog tu i sada i protagoniste, i čitaoce vodi u potragu za smislom i svrhom.

Ovogodišnji izbor pobedničkog rukopisa bio je najizazovniji do sada jer je u konkurenciji bilo nekoliko izuzetnih dela, ali roman Kako ste čuli za mene Sava Bojovića izdvojio se svojom kompleksnošću i zaokruženošću. Kako ste čuli za mene inspirisan je životom Bojovićevog dede, lekara i seksologa s kojim autor deli ime. Glavni protagonista je osebujna ličnost u kojoj se susreću mitska snaga i ljudske slabosti, koja svojim životnim putem sublimira ključne trenutke ovog podneblja od početka Drugog svetskog rata pa do danas. Obdaren sposobnošću da čita znakove vremena dok se još ispisuju, on uprkos lošoj startnoj poziciji osvaja nivo po nivo igre života, svedočeći nekim od ključnih događaja našeg vremena. U epskoj porodičnoj sagi, Bojović sa sigurnošću vodi čitaoce kroz brojne živopisne likove i pritoke priče koje se vešto ulivaju u glavni pripovedački tok. Savo Bojović je, bez sumnje, ne samo zasluženi pobednik ovogodišnjeg konkursa već i, uprkos svojim godinama, formiran pisac s potencijalom da obeleži naredne decenije na domaćoj književnoj sceni.

Knjiga forme i praznine priča je o maloj porodici koja pokušava da se izbori s ogromnom tugom. Dečak Beni nakon očeve smrti počinje da čuje glasove predmeta, dok njegova majka počinje da gomila problematičnu količinu stvari koje samo pojačavaju galamu u Benijevoj glavi. U moru suvišnih predmeta, loših vesti, tehnološke bezdušnosti, suočeni s nerazumevanjem okoline, njih dvoje uče kako da pronađu sebe i ponovo se zbliže.
Neobičnom strukturom i naracijom, simpatičnim nekonvencionalnim likovima, pričom koja je srceparajuća ali i optimistična, Rut Ozeki uspeva da uvuče čitaoce u roman koji otvara pitanja šta je normalnost, da li je prilagođenost suštinski bolesnom društvu merilo psihičkog zdravlja, da li mi posedujemo stvari ili one poseduju nas, i mogu li knjige uvesti red u haotičan svet i dati mu smisao. A iznad svega, Knjiga forme i praznine je maestralno delo o prihvatanju ljudske nesavršenosti i nežni podsetnik da treba da negujemo saosećajnost u sebi.

Pred čitaocima je izbor kratkih priča Dušana Radovića (1922-1984) nastalih u najranijem periodu njegovog stvaranja – šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Neke od ovih priča bile su prvobitno objavljene u časopisima ili dnevnim novinama.

Jedan izbor priča načinio je sam Radović u knjizi „sa pevanjem i pucanjem“ – Plavi žaket (Zagreb, 1983).

U napomeni na kraju ove knjige pisac kaže: „Ova slikovnica nastala je od mojih književnih ‘restlova’, od različitih tekstova koje sam pisao sa razlogom i bez razloga, pokušavajući da otkrijem šta sve mogu“. Radovićeve priče su nastajale za različite potrebe i, najčešće, po narudžbini. Pisao ih je iz zabave, lako, ne držeći se tako strogih nazora i principa kao kada je stvarao za decu.

Crteži Dušana Radovića koji su se našli u ovoj knjizi jesu usputne, prateće žvrljotine, ilustracije traganja za idejom ili pravom rečenicom (Radović nije imao nameru da ih objavi). Oni se mogu posmatrati i kao integralni deo njegovog stvaranja. Iz mnoštva ovakvih crteža – vizuelnih prikaza piščevih promišljanja – napravili smo manji izbor i omogućili čitaocu da ih, ukoliko želi, otcepi i urami. Kao uspomenu na Radovića i ovu knjigu.

„ja se zovem lidija deduš“ maestralni je tour de force emocija i smeha koji secira svakodnevicu jedne žene: borbu s kilogramima, previranja u odnosima, zaljubljivanja, samozavaravanja, suočavanja sa sopstvenim greškama, konfliktne situacije na poslu, apsurdne i komične situacije na Tinderu, loše veze koje obeshrabruju…

Junakinja Lidije Deduš, lidija deduš, postavlja pitanje ko smo i suočava nas s tim koliko smo iskreni
sami prema sebi i koliko se na kraju dana prihvatamo i volimo. Na svakoj stranici ona
beskompromisno ispituje lične strahove, bolesti i bolove, tugu i smeh, pa čak i borbu s depresijom,
bez zadrške ili srama. Ali o sramu i te kako piše, o onome što svi osećamo ponekad: da nismo
dovoljni. Smejući se i plačući s njom, jasno nam je da smo svi mi – lidija deduš.

Čarobnjak iz Kremlja – Velika nagrada za roman Francuske akademije

Protagonista romana Čarobnjak iz Kremlja je Vadim Baranov, koji je od avangardnog pozorišnog režisera i producenta rijaliti TV programa postao čovek koji kreira politiku i sudbinu Rusije kao glavni spin doktor Putinovog režima. Svoju priču ispričaće naratoru knjige jedne noći u svojoj rezidenciji, nekoliko godina nakon što se povukao iz politike.
Premda je Čarobnjak iz Kremlja inspirisan stvarnim likovima i stvarnim događajima, osvojiće vas prvenstveno stilom i britkim pripovedanjem. Ciničan, introspektivan i oštrouman, Baranov je toliko zabavan pripovedač da čitaoce s lakoćom šarmira, iako govori o zapravo bitnim pitanjima savremenice poput morala, integriteta i istine u politici. Pripovedajući o usponu Putina od državnog činovnika do nedodirljivog vladara, „čarobnjak iz Kremlja“ otkriva kako se manipuliše činjenicama i režira nova stvarnost, kako se gradi nacionalni mit, kako lako se uništavaju nečija reputacija i život...
Čarobnjak iz Kremlja je moćna knjiga o političkim igrama i majstorima političke propagande, o ljudskoj prirodi i prirodi moći, o Rusiji i njenoj novijoj istoriji, knjiga koja disecira ne samo autoritarnu vlast u Rusiji već autoritarnu vlast bilo gde.

"Prorokova pesma – dobitnik Bukerove nagrade 2023. godine

Distopijska Irska Pola Linča u rukama je totalitarne vlasti – nadgledanje, hapšenja, policijski čas, ukidanje građanskih sloboda i nestanci pobunjenih građana postaju svakodnevica. Dok država polako ali neminovno klizi ka građanskom ratu, Ajliš pokušava da sazna šta se dogodilo s njenim mužem koji je nestao. Bespomoćna, zarobljena u košmarnom društvu koje se raspada, ona se trudi da zaštiti svoje četvoro dece držeći se grčevito ostataka prethodnog života. Srce nam se slama dok je gledamo kako se nada čudu, kako ne može da prihvati šta se događa, kako pokušava da opstane, i sve vreme vičemo na nju da beži ako može, iako razumemo razloge zbog kojih to ne može.
Prorokova pesma satkana je od neizvesnosti, straha od budućnosti, teskobe, ali i od nade. Specifičnim stilom, dugim, poetskim rečenicama bez navodnika ili pauze, Linč čitaoce uvlači u Ajlišin svet u kom nema predaha, nema izlaza, tek povremeno nam dozvoljava da udahnemo. Možda ćete na kraju biti umorni i očajni baš kao i Ajliš, ali ćete saosećati sa svakom osobom koja prolazi kroz sličnu situaciju u kojoj je ona. Prorokova pesma nije zastrašujuća zato što bi mogla postati stvarnost u budućnosti, strašna je jer je sada mnogima stvarnost.
"

Početak jula obeležavamo kultnom knjigom osamdesetih, provokativnim romanom Beti Blu Filipa Džijana. Inspirisan američkom književnošću i piscima poput Selindžera, Karvera i Milera, Džijan je smelim i neobuzdanim jezikom i stilom uzdrmao tadašnju francusku književnu scenu i osvojio čitaoce širom sveta. Beti Blu je roman o strastvenoj i burnoj ljubavi pisca neobjavljenog romana i senzualne, impulsivne Beti. Kako se njihova veza produbljuje, Betino mentalno zdravlje se pogoršava, što dovodi do niza dramatičnih i potresnih događaja. Ovo je priča o buntu protiv konvencija, o žudnji za životom, o ljubavi lišenoj svake osrednjosti, o vrtoglavom padu u autodestrukciju i o svetu koji pritiska, gazi i lomi marginalizovana i krhka bića.

Po romanu je snimljen istoimeni, takođe kultni film sa Beatris Dal, preporučujemo vam da ga pogledate ako već niste. Knjiga je, naravno, bolja.

Azilant – maestralni roman autora „Tirze“.

Kristijan Bek je književni lik koga nećete voleti.

Ubeđen da se život sastoji od iluzija i lažnih nada, posvećen je razotkrivanju svih samoobmana, kako svojih tako i tuđih, i to po svaku cenu. U njegovom svetu nema mesta za saosećajnost, ambicije i snažne emocije.

Žena s kojom je u vezi pak smatra da je moralni imperativ pomoći drugima. Njihov odnos, zasnovan na odsustvu iluzija o partneru, lišen je seksa i na bizaran način istovremeno je i vrlo blizak i otuđen. Ona je jedina s kojom može da podeli svoju usamljenost.

Međutim, kada ona sazna da je smrtno bolesna, saopštava mu da želi da se uda – ali ne za njega, već za azilanta iz Alžira.

Arnon Grunberg, koji je privukao pažnju domaće čitalačke publike romanom Tirza, u Azilantu uspeva da kod čitalaca izazove mešavinu gađenja i empatije prema zapravo užasnom liku, dokazujući time svoju nespornu spisateljsku virtuoznost. Kafkijanskim epizodama, šokantnim preokretima, mešavinom tragičnog i komičnog autor prikazuje kako rigidnost u idealima, ma kakvi oni bili, može biti destruktivna.

Uznemirujući, mučan, neugodan, ali uprkos svemu i dirljiv, Azilant je roman koji ne smete propustiti.