POSLEDNJA NOĆ U KRIVOJ RECI

Ne možemo uvek da biramo kako ćemo jedno drugo upoznati. Ponekad nam ljudi upadnu u život čisto – kao s neba, ili kao da postoji direktan let s neba na zemlju – isto kao što gubimo ljude za koje smo nekad mislili da će uvek biti deo naših života.

Godine 1954, u kuhinji menze naselja za drvoseče u severnom Nju Hempširu, prepadnuti dvanaestogodišnji dečak greškom je devojku lokalnog policajca zamenio za medveda. Od tog trenutka dečak i njegov otac postaju begunci. Beže iz okruga Kuz u Boston, pa u južni Vermont i dalje u Toronto dok ih progoni neumoljivi policajac. Jedini zaštitnik im je Kečam, drvoseča i bivši gonič građe na rekama, usamljenik i slobodar.

U priči koja se proteže kroz pet decenija Irving slika pola veka istorije Sjedinjenih Država kao „živu repliku okruga Kuz, gde je smrtonosnim mržnjama obično bilo dozvoljeno da se izduvaju“. Od napete uvodne rečenice: „Mladi Kanađanin, koji nije mogao imati više od petnaest godina, predugo je oklevao“, do završnog elegijskog poglavlja, Poslednja noć u Krivoj Reci napisana je sa istorijskom autentičnošću i emocionalnim autoritetom Tuđih pravila i Molitve za Ovena Minija, dok je nasilna, uznemirujuća i probojna poput Sveta po Garpu.

„Roman koji se apsolutno neizostavno mora pročitati. Briljantna priča o odnosu oca i sina i impresivan portret vremena u kojem žive.“
– Financial Times

„Maestralno! Irving piše sa veštinom i posvećenošću majstora koji stvara zaslepljujući komad nakita od stotina sitnih dragulja.“
– Houston Chronicle

„Nesporna Irvingova književna veština prepoznatljiva je i u ovom romanu, ali ono što Poslednju noć u Krivoj Reci jesu najupečatljiviji komični momenati iz autorovog opusa.“
– New York Times

„Bogata i uzbudljiva priča.“
– Washington Post