SAMI SMO

Pejami Safa jedan je od retkih turskih pisaca koji se oprobao skoro u svim književnim disciplinama – neki kažu da njegova bibliografija broji magičnih 500 bibliografskih jedinica. Mehmed Nijazi Ozdemir, bez imalo dvojbe, kaže „da je Safa vrh turskog sveta književnosti!”

Skoro u svim romanima Safa obrađuje odnos između istoka i zapada, na videlo iznosi sukob između starog i novog, između naprednog i degenerativnog, i to maestralno radi sukobljavajući alafranga i alaturka likove dopuštajući da svako govori sopstvenim jezikom.

Roman Sami smo jedno je od Safinih dela o kojem se među književnim kritičarima ponajviše raspravlja. Radnja romana dešava se nakon Drugog svetskog rata u jednoj vili koja se nalazi u istanbulskom kvartu Ješilkoj. U njoj žive braća Samim i Besim sa sestrom Mefharet i njenom decom Selmin i Ajdin. Samim je najstariji, najmudriji i o svemu ima sopstveno mišljenje, dok Besim predstavlja njegovu suprotnost. Mefharet, njihova namrgođena i nervozna sestra, rano je ostala udovica i u stalnom je sukobu sa svojom ćerkom Selmin. Da bi se osvetila svojoj majci, Selmin izmišlja sopstvenu trudnoću i nimalo ne pokušava uveriti svoju majku – kada ova umisli da je ostala u drugom stanju sa rođenim ujakom Samimom! – da to nije istina.

Safa roman započinje motivom u kojem dominira jedna perverzna sumnja. Iako predstavlja tešku sliku tadašnje Turske, sabijenu u jednoj porodici na skučenom prostoru, problemi jedinke i zajednice – laž, totalna suprotnost, suprotnosti između istoka i zapada – koje Safa želi rešiti, večni su i tiču se celog čovečanstva.

Safini savremenici, i oni ogorčeni „neprijatelji” i oni opčinjeni njegovom koloritnom ličnošću rekli su da im je Safa doneo stil, da je bio apsolutni vladar reči koje su mu se pokoravale i pred njim ničice padale, da je razumeo životnu nutrinu i životnu vanjštinu, da je razumeo večitu obostranu trgovinu između ove dve strane, i da je svako svoje delo pred ljude iznosio u svojstvu verodostojnog dokumenta sopstvenog shvatanja.

Roman Sami smo, kojeg je Pejami Safa napisao pred kraj života, i iz aspekta jezika i psihoanalize, smatra se njegovim najzrelijim delom i najlepšim izrazom njegovog hezarfenskog duha.