SJAJNE GODINE PORODICE BRAJT

Nežna i neodoljiva priča o plišanom medvediću sa velikim srcem.

Ovo je priča o plišanom medvediću rođenom davne 1921. godine u Batu, kada mu je Alis Šeridan prišila drugo oko, ali i sakrila u njega tajnu. Tako počinje neverovatno putovanje Henrija N. Brauna kroz burni dvadeseti vek, ispunjen ratovima i mirom, gubicima i novim počecima, nadom i razočaranjima. Kroz Evropu, kroz ljudske sudbine i istorijske prekretnice, Henri svet posmatra očima mede, ali ga razume srcem koje nikada ne prestaje da voli. Za njega, nežnog i inteligentnog, tišina nikada nije predstavljala prepreku. Iako ne može da govori ni da se pomera, on zna da ljubav ima svoj jezik – onaj u kojem su reči suvišne, a najvažnije poruke izgovaraju se srcem. Prelazeći iz ruke u ruku, od deteta do deteta, on uči svakog koga sretne da za ljubav, ponekad, nisu potrebne reči.

„Saosećanje, nežnost i humor izdvajaju ovu neobičnu priču i čine je toplom i dirljivom sagom.“ – Publisher's Weekly

Pre nego što je napisala priču o Henriju N. Braunu, Ane Helene Bubencer objavljivala je knjige pod dva različita pseudonima – Ameli Fihte i Lena Frej. Čudesni život mede Henrija je njen prvi roman objavljen pod sopstvenim imenom.

Ane Helene Bubencer studirala je skandinavistiku, anglistiku i germanistiku u Frajburgu i Oslu, a nekoliko godina radila je kao urednica u izdavačkim kućama. Živela je u vinogradu na obali reke Mozel, gde je radila kao samostalna književnica i prevoditeljka, a takođe je moderirala književne događaje sa skandinavskim autorima. Preminula je od ALS-a u jesen 2022. godine.

U romanu smeštenom u blisku budućnost u Japanu, naručuju se i prave virtuelne figure ljudi kojih više nema.

Hirano polazi od zastrašujućeg, ali i izvesnog: tehnologija će u budućnosti moći da sačuva nečiji govor, navike, sećanja, pa čak i da virtuelno oživi fizički lik preminule osobe.

Ipak, ovo nikako nije samo SF knjiga, već duboko i originalno promišljanje o granicama razumevanja i (pre)poznavanja u međuljudskim, posebno u bliskim odnosima. Spojivši intimnu porodičnu priču i filozofski roman u kojem se prepliću brojna egzistencijalna, etička i društvena pitanja – ljubav, smrt, eutanazija, sloboda izbora, usamljenost, identiteti, ko je siromašan, a ko i kako stiče bogatstvo...

Duboko u sebi jedan je od najzrelijih Hiranovih romana, a čitaju ga sve generacije, jer su influenseri, avatari, virtuelne figure kojima obiluje ova knjiga, zapravo samo paravan za naše preispitivanje, pre nego što ova budućnost iz knjige uskoro stigne.

Topla priča o iskrenoj naklonosti, moći japanske kuhinje kao jezika srca i sreći koja se rađa iz jednostavnih stvari i neočekivanih susreta.

Juko je promenila mnogo prezimena i mnogo porodica. Još kao dete ostala je bez majke, selila se iz jednog doma u drugi, ali se nikada nije osećala usamljeno. Svaki put, neko je kuvao za nju, dočekao je pod svojim krovom, pokazao joj da ljubav može imati različite oblike. Ali kada se Juko zaljubi i odluči da se uda, suočava se sa problemom: njen poslednji otac ne odobrava veridbu.

Pre nego što kaže „da“, Juko želi da ga po svaku cenu ubedi da je muškarac kog je izabrala pravi i zato kreće na putovanje kroz vreme, rešena da poseti sve svoje porodice i dobije blagoslov od svake od njih. Ovi susreti doneće joj neočekivana otkrića i pomoći će joj da se suoči sa svojim osećanjima i otkrije istinu o svojoj prošlosti.

„Sugurno će biti hit među čitaocima isceljujuće proze. Ovaj šarmantni japanski roman odiše toplinom, a svojim humorom i dobrotom oduševiće širok krug čitalaca.“ – Library Journal

„Predivna, nežna, topla i nadahnjujuća priča o radosnom putovanju jedne devojčice kroz težak život ka ispunjenju i unutrašnjem miru. Ona je oličenje istrajnosti pred nedaćama i optimizma uprkos svim životnim izazovima.“ – Reading the West


Japanski književni fenomen. Ovaj roman osvojio je prestižnu nagradu Japan Booksellers' Award i adaptiran je u veoma popularan japanski film.

O autoru:

Maiko Seo je rođena u Osaki 1974. godine. Počela je svoju književnu karijeru 2001. godine, i od tada je objavila nekoliko priznatih romana. Njena dela prevedena su na nekoliko jezika i adaptirana su u nekoliko filmova i serija.

Knjiga Staza paukovih gnezda Itala Kalvina postavlja sasvim jednostavno pitanje: koliko ste često probali da rat posmatrate očima deteta?
U vremenu u kom su sukobi postali titrajuće slike na ekranima, Staza paukovih gnezda Itala Kalvina vraćaju nas na mesto gde je sve mnogo bliže, sirovije i neshvatljivije. Tamo gde odrasli vode svoje beskrajne sukobe, a deca pokušavaju da im pronađu smisao.

No, pročitate li ovaj roman, videćete da se ipak nije puno toga promenilo od Drugog svetskog rata. Da su se odrasli uvek delili, po kafanama i na bojištima, u partizanskim četama ili protiv njih, da su se gložili među sobom samo zato što, po shvatanju jednog malog dečaka Pina: drugog razloga nije moglo ni biti, sem što su bili odrasli.

Možemo vam mi reći i da je ovo jedan od prvih romana italijanskog neorealizma, da sa sobom nosi ideje promene i drugačijeg odnosa prema svetu i ratu koji mu prethodi, da stoji postojano uz filmove De Sike i Viskontija, da Pin jednako luta među velikima kao i svi mali ljudi, ali vam to ništa neće značiti ukoliko niste spremni da prihvatite da i vi živite u svetu u kom ne možemo naći put do paukovih gnezda i da ih još jedino čitanjem možemo i tražiti.

O autoru

Italo Kalvino (1923–1985) bio je italijanski pisac i novinar. Pisao je romane i priče, a bio je i angažovani intelektualac. U svoja dela uključivao je različite ideje pozajmljene iz prirodnih nauka, semiotike, strukturalizma i lingvistike. Kalvinova privrženost svemu što je jednostavno, nekonvencionalno, neracionalno, ispoljilo se i u načinu pripovedanja. On nikada ne insistira na moralističkom kontekstu, nije didaktičan ni deklarativan, tako da filozofiji i moralu, koji tvore pozadinu njegovih književnih ostvarenja, daje maštovitu, narativnu formu.

Dobitnik je mnogih književnih nagrada i priznanja, bio je predlagan i za Nobelovu nagradu.

Najvažnija dela su mu Palomar, Kosmikomike i Ako jedne zimske noći neki putnik.

Da bi neko bio heroj, mora da može da kaže „ne“ kada svi kažu „da“.
—
U romanu Salaminski vojnici, u poslednjim trenucima Španskog građanskog rata, pedeset nacionalista čeka odstrel. Među njima i jedan pisac i fašista, a naspram njih možda i jedini pravi junak ove priče, osuđen na to da ga istorija zaboravi.
No, pripovedač Salaminskih vojnika ga ipak nije zaboravio. Njemu je, uprkos svemu, potreban jedan heroj isto koliko mu je potrebno i da dokaže kako posle svih nacionalnih stradanja i ličnih promašaja, ljudsko postojanje ipak ima autentičnu vrednost.

—
Pitao ga je: „Može li se jedan nazvati herojem u neherojskom vremenu?“
Rekao mu je: “Nema ih više, vreme je jedno i svi heroji njemu pripadaju.“
Da smo ih čuli tada sigurno bismo se setili svih onih malih heroja čija smo imena viđali po novinama ili slušali u kafanskim pričama. Imena onih koje možda danas tiho mimoilazimo na ulicama. Svih onih koji ne bi mogli sebe da prepoznaju među stranicama knjige, ali bi znali da vam odgovore da heroje ne određuje uniforma koju nose, strana kojoj pripadaju niti metak koji opale nasuprot sebe, nego spremost da stanu i puste život da se desi onako kako jedino može.



Iz romana Salaminski vojnici:


Neko je rekao, ne znam ko, da su, bez obzira ko je pobednik u ratu, pesnici uvek gubitnici; znam da sam, neposredno pre odlaska u Kankun, pročitao da je Hose Antonio Primo de Rivera, koji je uvek bio okružen pesnicima, rekao, 29. oktobra 1933, u prvom javnom predstavljanju Španske falange, u Teatru komedije u Madridu, da su „narode uvek pokretali samo pesnici”. Prva tvrdnja je čista glupost; druga, nije: istina je da se ratovi vode zbog novca, jer novac je moć, ali mladi ljudi odlaze na front i ubijaju i bivaju ubijeni zbog reči, a one su poezija, i zato pesnici uvek pobeđuju u ratu, i zato je Sanćes Masas, koji je uvek bio u blizini Hosea Antonija i sa tog povlašćenog mesta stvarao žestoku patriotsku poeziju o žrtvovanju i jarmu i strelama i vatrenim pokličima, koja je raspalila maštu stotinama hiljada mladih ljudi da bi ih na kraju poslala na klanicu, više zaslužan za pobedu frankističkog oružja nego svi trapavi vojni poduhvati Fransiska Franka, generala iz devetnaestog veka.

Tom Metkaf, naučnik na Univerzitetu u Saut Daunsu, delu preostalih britanskih arhipelaga, pretražuje arhive s početka dvadeset prvog veka, očaran slobodama i mogućnostima ljudskog života u njegovom zenitu.

Kada naiđe na trag koji bi mogao da dovede do velike izgubljene poeme, dolazi do otkrića o isprepletenoj ljubavi i brutalnom zločinu, što ruši njegove pretpostavke o priči koju je mislio da dobro poznaje.

Potraga, triler i ljubavna priča, Šta možemo znati je remek-delo koje nas vraća u sadašnjost iz osećaja nadolazeće katastrofe i zamišlja budući svet u kome nije sve potpuno izgubljeno.

Jedan od najboljih živih pisaca.
Sandej tajms

Pravi majstor.
Dejli Telegraf

Majls Krželevski je posvećen suprug, brižan otac i ponosni vlasnik psa za lov na tartufe – u zemlji u kojoj tartufa nema. Ipak, ispod te šarmantne svakodnevice krije se čovek koji dvanaest godina kasni sa pisanjem doktorata iz ruskih narodnih bajki i sve jače oseća da je razočarao porodicu. Kada njegova supruga Kejt prihvati profesuru na prestižnom koledžu u zabačenim šumama Vermonta, Majls u tome vidi priliku da konačno promeni tok svog života. Ali Majls je čovek mnogih interesovanja i strasti te se ubrzo zatiče u društvu neobičnih i živopisnih likova – od tajanstvenog „hirurga za drveće” i biohemičara opsednutog kosama, sve do čoveka koji fotografiše pahulje i u hiljadama kartica pedantno vodi „Inventar pogrešnih ideja”. Ono što počinje kao bezazleno utočište od stvarnosti polako prerasta u nešto neizvesnije, kada Majls naiđe na čudnu lokalnu legendu koja bi mogla biti mnogo više od puke priče. Duhovit, apsurdan i pun životne vedrine, „Ljudi sa sela” je roman o braku i roditeljstvu, veri i sumnji, i o tome kako nas priče – i ljudi koji ih pričaju – povezuju u svetu sve veće otuđenosti.

Prvi deo čuvene Sosekijeve trilogije, koju čine još romani Zatim i Kapija.

Prevod s japanskog: Mateja Matić

Kada mladi i naivni Sanširo Ogava napusti mirnu provinciju Kjūšū i stigne u Tokio kako bi započeo studije na Carskom univerzitetu, pred njim se otvaraju tri sasvim različita sveta: distancirani akademski krugovi, tradicionalne vrednosti njegove porodice i rodnog kraja i uzbudljiv, blistav svet moderne urbane omladine.

U vremenu kada se Japan ubrzano menja pod uticajem Zapada, Sanširo pokušava da pronađe svoje mesto između prošlosti i budućnosti. Njegov život dodatno komplikuje susret sa zagonetnom, samostalnom i očaravajućom Mineko, ženom koja u njemu budi osećanja kakva do tada nije poznavao.

Suptilnim stilom i izuzetnom psihološkom pronicljivošću, Nacume Soseki donosi bezvremenu priču o odrastanju, prvoj ljubavi, propuštenim prilikama, usamljenosti i potrazi za sopstvenim identitetom u društvu koje se nezaustavljivo menja. Više od jednog veka nakon objavljivanja, Sanširo ostaje jedan od najvažnijih romana japanske književnosti i nezaobilazno delo za sve ljubitelje klasične i savremene proze.

„Najjači utisak koji ova knjiga ostavlja – čak i kada se pojedinosti zaborave – jeste osećaj svežine i slobode. Izbor mladog studenta za glavnog junaka omogućava čitaocu da se gotovo neprimetno poistoveti sa njegovim pogledom na svet i da zajedno s njim doživi Tokio s početka 20. veka. Upravo u toj jednostavnosti i odsustvu patetike leži trajna snaga Sosekijevog romana.“

Prevod s japanskog: Jelena Milenković

Objavljen između 1936. i 1938. godine, Vetar se diže smatra se jednim od najlepših dela japanske književnosti 20. veka.

U ovom lirskom i duboko dirljivom romanu Hori Tacuo pripoveda o ljubavi koja prkosi prolaznosti. Radnja, smeštena između sunčanog planinskog odmarališta i tihog sanatorijuma obavijenog maglom, prati dvoje mladih koji pokušavaju da sačuvaju svaki dragoceni trenutak uprkos neizbežnoj senci bolesti i rastanka.

Naslov romana nadahnut je čuvenim stihom Pola Valerija: „Vetar se diže, treba pokušati živeti.“ Vetar u Horijevoj prozi postaje simbol promene, prolaznosti i životne snage – podsećajući da nijedan trenutak nije večan, ali da upravo zato svaka iskrena ljubav dobija neprocenjivu vrednost.

Ovo izdanje donosi i novelu Lepo selo, nežnu i autobiografski nadahnutu priču u kojoj autor oživljava uspomene na susret sa svojom budućom verenicom Ajako Jano. Smeštena u slikovite predele Karuizave, novela predstavlja emotivni uvod u svet Vetra se diže i zaokružuje celinu posvećenu ljubavi, sećanju i prolaznosti.

Poetski, suptilan i bezvremen, Vetar se diže jedno je od onih dela koja ostavljaju snažan trag dugo nakon poslednje pročitane stranice.

Zanosna priča o žudnji, poreklu, domu i neočekivanim posledicama naših izbora.


Petnaest godina nakon Drugog svetskog rata Izabela je izgradila povučen život zasnovan na disciplini i strogoj rutini u seoskoj kući svoje pokojne majke, gde je sve pod konac – ni viljuška ni reč ne smeju biti na pogrešnom mestu. Ali njen pažljivo uređeni svet počinje da se urušava kada brat Luj u kuću dovede svoju novu devojku Evu, neprijatnu i nametljivu mladu ženu koja će tu provesti celo leto.


U sparnoj letnjoj vrelini Izabelina opsesivna potreba za kontrolom dostiže tačku pucanja. Sukob između dve žene vodi je do otkrića koje preti da razori sve u šta je verovala i sve što je do tada smatrala svojim životom.

Četiri dana neprekidne kiše u Napulju, u iščekivanju događaja koji će promeniti sve.


Razorna, nezaustavljiva i nemilosrdna kiša preti da proguta Napulj. Dok se ulice urušavaju pod naletom biblijskog potopa, grad postaje poprište neobjašnjivih i čudesnih pojava. Iz zidina srednjovekovnog dvorca odjekuju sablasni jecaji, nivo mora opasno raste, a kovanice od pet lira iznenada počinju da sviraju melodiju koju mogu da čuju samo desetogodišnje devojčice.


Kroz ovaj apokaliptični, sivi pejzaž vodi nas Karlo Andreoli, melanholični novinar i pasivni hroničar zbivanja. Njegova potraga za smislom odvodi nas u mračne uličice, zabačene barove i zadimljene redakcije, ali pre svega u skrivene unutrašnje svetove Napolitanaca. Obuzeti kolektivnim strahom od nepoznatom, stanovnici grada iščekuju sudbonosni događaj koji će zauvek promeniti njihove živote. U ovoj halucinantnoj i vizionarskoj elegiji glavni junak nije čovek, već sam Napulj – grad rastrzan između sopstvenih mitova, tradicije i duboke melanholije.

U ovom romanu autor vodi čitaoca kroz svet neizgovorenih osećanja,živopisnih predela i sudbina koje se ukrštaju u potrazi za pripadanjem. Ovo je priča o lutanjima koja nas uvek vraćaju na početak, o mestima koja ostaju naš dom čak i kada im se više ne možemo vratiti i o ljudima koje nastavljamo da volimo kroz sećanja. Poetičan i emotivan, ovaj roman istražuje usamljenost, identit i večitu težnju da pronađemo mesto kojem zaista pripadamo.