AH, TE OČI KONJÂ

Teško je možda odavde shvatiti koliki uticaj može imati osećanje greha usađeno strogim religioznim vaspitanjem u danskoj provinciji pod kapom Unutrašnje misije.

Krivica zbog fizičke raspolućenosti u dogmatskim pridikama proklamovanog jedinstva čoveka i sveta obeležava pogled na svet pripovedačkog subjekta. Jednog dana dečak vidi da nema više konja za vuču. Odvezeni su u klanicu, jer došlo je vreme mehanizacije.

Ovo je priča o individuaciji koju je odredio taj prizor „boksova punih krvi“ i zamišljanje tih očiju konja. Te oči su otad postale dečakove oči i nikada ništa više neće biti isto… Individuacija dečaka u porodici s emotivno bezobzirnim ocem i rođacima koji su u silini vere često dirljivo nepovezani s realnošću, te više liče na likove neke seoske sapunske opere, dešava se u susretu sa smrću, kako pomenutih konja tako i smrću članova porodice. Pripovedač u knjizi ima dva glasa, jedan onovremski, detinji, drugi pak s naknadnim uvidom, kada pokušava da objasni (ali ne i racionalizuje) ponašanje članova svoje rodbine, pre svega s teorijom o očevoj nedijagnostikovanoj depresiji.

Malom Hansu Otu drugovi iz razreda ne dolaze, jer njihove familije nisu u Unutrašnjoj misiji a ona je na dva koraka od amiške zajednice. Naravno da nije, ali recimo to tako, u svrhu delimičnog objašnjenja. Ta misija se pominje i u romanu Mračna komora Kamile Hjernholm Olsen.

Kako usaglasiti apsurdnu smrt voljenih osoba s Bogom? I ovde čujemo onaj krik, poznat odvajkada, krik upućen Bogu. „Zašto nju/njega?“ Osećanje neprilagođenosti i ogromne usamljenosti ne sprečava pripovedača da svojim likovima priđe s ljubavlju i saosećanjem, da se iskreno zapita šta bi bilo kad bi bilo… I čitaocu će biti žao umornih konjâ i pripovedačeve sestre i dobrodušne tetke kojoj je oduzeto pravo na obrazovanje.

Zaista, u danskoj književnosti nije sve Kopenhagen. Hans Oto Jorgensen (Hans Otto Jørgensen; 1954) možda je jedini ruralni danski pisac danas, pesnik, romanopisac, pripovedač, antologičar, autor knjiga za decu i omladinu. Odrastanje na selu i posao u stočarstvu obeležili su njegovo stvaralaštvo: on je hroničar svoje porodice a time i života na selu (svetlosnim godinama daleko od metropole sa sve televizijom i popularnom kulturom), počev od strogog crkvenog uticaja pa do promena koje je uvođenje mehanizacije donelo u poljoprivredu.

Stočar po obrazovanju, Jorgensen je dugo bio omiljeni rektor Škole za pisce. Njegovo delo se opsesivno bavi smrću i krivicom, i odlikuju ga naturalistički precizan opis i potpuno odsustvo postmodernih metoda.