ROMAN

Ig Vjan, glavni junak ovog, od njegovog objavljivanja 1892, u svetu daleko najpoznatijeg dela belgijskog pisca Žorža Rodenbaha, koje je svoju glavnu nit pozajmilo i Alfredu Hičkoku za njegov film Vrtoglavica, ostavši mlad udovac i neutešan za još mladjom pokojnicom, povlači se u svoju starinsku kucu, smeštenu na jednom od glavnih kejova drevnog flamanskog grada Briža.

Edmon i Žil de Gonkur, francuski plemići i najčuvenija braća pisci svih vremena, postali su očevi naturalizma u svetskoj književnosti, pretočivši svoja viđenja istinitih događaja, koja su se mimo njihovog znanja odvijali oko njih, u roman Žermini Laserte (1864).

Rozali Malangr, služavka koja ih je praktično odgajila, umrla je 1862. od tuberkuloze. Četvrt veka ranije, u kuću ju je uvela pokojna majka, i otada sa njima živi maltene kao član porodice. Odmah po prvoj žalosti i sahrani, uz šok i nevericu, na videlo izbija Rozin tajni život: mlađi ljubavnik, kome je rodila dete koje je umrlo kao beba, te njegovo potonje odbacivanje, razočarenja, dugogodišnje potkradanje poslodavaca, pijančenja, plaćanje računa svojim muškarcima, traženje muške “ljubavi” na ulici. Ova slika propadanja pojedinca postaće kasnije uzor mnogim piscima. Ali i više od toga. U svoje vreme smatrana kao prostački prikaz bolesne ženske strasti i ignorisana kao nemoralna – uz poneku nedoumicu o stavu pisaca prema glavnoj junakinji, knjiga ostaje prvo delo o udvojenoj ličnosti (i to ženskoj), i sa velikim zašto? delo koje nas zapituje o poverenju u ljude.

Roman je interesantan još i zbog tog, što će čitalac u njemu, bez obzira na prohujalih osam vekova, naći mnoštvo analogija sa današnjim životom. Dakle, autoru je pošlo za rukom da nađe i dotakne neke zajedničke zakonomernosti stvaranja i razaranja država, zakonomernosti u životu ljudi, u ljudskim osećanjima.

Tako se mi po ko zna koji put uveravamo u nadarenosti i umetničke vrednosti nacionalnih književnosti, koje su izrasle pod moćnim duhovnim krilom ruske klasične i savremene književnosti. Ja sa velikom nadom gledam na zlatnu njivu nacionalnih književnosti Rusije, koje su već stvorile i svoju klasiku. Zreli izdanak takvih pisaca, kao što je i Nikolaj Luginov, nastavlja te klasične nacionalne tradicije. I neka im pomaže talenat i nadahnuće u tom plemenitom poslu.

(Sergej Mihalkov)

Roman je interesantan još i zbog tog, što će čitalac u njemu, bez obzira na prohujalih osam vekova, naći mnoštvo analogija sa današnjim životom. Dakle, autoru je pošlo za rukom da nađe i dotakne neke zajedničke zakonomernosti stvaranja i razaranja država, zakonomernosti u životu ljudi, u ljudskim osećanjima.

Tako se mi po ko zna koji put uveravamo u nadarenosti i umetničke vrednosti nacionalnih književnosti, koje su izrasle pod moćnim duhovnim krilom ruske klasične i savremene književnosti. Ja sa velikom nadom gledam na zlatnu njivu nacionalnih književnosti Rusije, koje su već stvorile i svoju klasiku. Zreli izdanak takvih pisaca, kao što je i Nikolaj Luginov, nastavlja te klasične nacionalne tradicije. I neka im pomaže talenat i nadahnuće u tom plemenitom poslu.

(Sergej Mihalkov)

Roman koji otvara niz problema gotovo zaboravljenih u savremenoj prozi: licemerje zapadnog društva i čoveka, strah i usamljenost, nemogućnost pronalaženja balansa između poslovnog i sve skučenijeg privatnog aspekta ličnosti, devijacije u sferi seksualnosti... Izuzetno upečatljiv ličani ton priče, kao i kritičko promišljanje trenutka u kojem priča nastaje, razlozi su zbog kojih su Sirotani proglašeni za najbolji roman na nemačkom jeziku u 2006.