ROMANI

Ig Vjan, glavni junak ovog, od njegovog objavljivanja 1892, u svetu daleko najpoznatijeg dela belgijskog pisca Žorža Rodenbaha, koje je svoju glavnu nit pozajmilo i Alfredu Hičkoku za njegov film Vrtoglavica, ostavši mlad udovac i neutešan za još mladjom pokojnicom, povlači se u svoju starinsku kucu, smeštenu na jednom od glavnih kejova drevnog flamanskog grada Briža.

Pisac je jedan od najboljih srpskih romansijera.Izdao pet romana I prodavao u hiljadama komada. Ovo je prvi roman u triologiji koja prati Srpsku porodicu od 1941 do 1995.

Ne samo što je R. E. Hauard bio vrhunski u opisivanju borbe i pokolja, već je bio maltene jedini sa tom sposobnošću da stvori istinske emocije sablasnog straha i uzbudljive napetosti. (H. F. Lavkraft)



Čak i kada je eksperimentisao, ili kada je omažirao, ili se prosto poigravao, vežbajući svoje spisateljske mišiće, Hauard je kao umetnik uvek bio prisutan, a njegova visoko napeta i precizno sročena proza, na svojim vrhuncima, umela je da izazove žmarce baš zato što je pisac dobro poznavao i u svojoj krvi osećao stravu što vreba tik onostran vidljive, materijalne obrazine egzistencije. (dr Dejan Ognjanović)

Natanijel Hotorn (1804–1864), kod nas najpoznatiji po romanu „Skerletno slovo“, bio je praktično prvi američki romansijer svetskog značaja. „Kuća sa sedam zabata“ (1852) je njegov drugi po redu roman, sa svim onim temama prisutnim u ostalim njegovima delima: senke prošlosti, greh, zločin, osveta, iskupljenje – i pouka. Radnja je smeštena u stvarnoj kući iz doba Salemskih procesa vešticama, a njen mračan i setan ton o ukletim sećanjima kao takvim, pričama o duhovima, elementima ozloglašene istorije Hotornove porodice (čega se stideo do kraja života) u procesima krajem XVII veka – predstavljaju neizbežno štivo ne samo za ljubitelje klasičnog gotskog romana, već i čitaoce istančanog duha.

Ingeniozno preplićući tokove sumorne prošlosti i nestalne stvarnosti, sa Kućom kao svojevrsnim medijumom u kojoj se zbivaju čudne, grozomorne stvari i junacima koji su zarobljenici drevnih porodičnih prokletstava, Hotorn u ovom klasiku američke književnosti uspeva da pruži čitaocu jedinstveni osećaj prošlih vremena, te da ga samim završetkom – uprkos zloslutnoj i zlokobnoj prirodi same priče – unekoliko i iznenadi, što je, jasno, sasvim u tradiciji žanrovskog pripovedanja.

Edmon i Žil de Gonkur, francuski plemići i najčuvenija braća pisci svih vremena, postali su očevi naturalizma u svetskoj književnosti, pretočivši svoja viđenja istinitih događaja, koja su se mimo njihovog znanja odvijali oko njih, u roman Žermini Laserte (1864).

Rozali Malangr, služavka koja ih je praktično odgajila, umrla je 1862. od tuberkuloze. Četvrt veka ranije, u kuću ju je uvela pokojna majka, i otada sa njima živi maltene kao član porodice. Odmah po prvoj žalosti i sahrani, uz šok i nevericu, na videlo izbija Rozin tajni život: mlađi ljubavnik, kome je rodila dete koje je umrlo kao beba, te njegovo potonje odbacivanje, razočarenja, dugogodišnje potkradanje poslodavaca, pijančenja, plaćanje računa svojim muškarcima, traženje muške “ljubavi” na ulici. Ova slika propadanja pojedinca postaće kasnije uzor mnogim piscima. Ali i više od toga. U svoje vreme smatrana kao prostački prikaz bolesne ženske strasti i ignorisana kao nemoralna – uz poneku nedoumicu o stavu pisaca prema glavnoj junakinji, knjiga ostaje prvo delo o udvojenoj ličnosti (i to ženskoj), i sa velikim zašto? delo koje nas zapituje o poverenju u ljude.

Priče Vesne Kapor gotovo uvek svedoče o prolaznosti, individualnoj i istorijskoj, i načinima suočavanja sa propadljivošću sveta što je čoveku dato da doživi i iskusi. U novom veku ubrzanog života i relativizacije svega što je nekada imalo svoje mesto u hijerarhiji ljudskih i civilizacijskih vrednosti, junaci ovih priča šetajući po sećanjima kao po mesečini, neprestano preispituju sebe i sopstvene, kako ostvarene tako i one neostvarene, mogućnosti i težnje. Umešnost u stilizaciji pripovednog teksta, svežina metafora i autentičnost poređenja, ono je što izdvaja ovu prozu od drugih pripovednih knjiga našeg vremena.

(iz obrazloženja žirija za Nagradu Miloša Crnjanskog)



Duboko emotivna, ali ne i subjektivna, već pre obremenjena čitalačkim iskustvom i stilizovanom transformacijom stvarnosti u njoj paralelni svet, koji je u isti mah i njena protivteža, knjiga Po sećanju se hoda kao po mesečini nosi epitet vrhunskog proznog štiva i još jednom nas uverava da je pripovetka, kao žanr inferioran u srpskoj literaturi u odnosu na roman i poeziju, nepravedno skrajnuta. Kako se na primeru ove knjige može uočiti, ovaj žanr nas i dalje iznenađuje svežinom, obiljem tema i stegom forme koja njenog autora fokusira na ono suštinsko, neizrecivo.



(iz obrazloženja žirija za nagradu Laza Kostić)

Roman je interesantan još i zbog tog, što će čitalac u njemu, bez obzira na prohujalih osam vekova, naći mnoštvo analogija sa današnjim životom. Dakle, autoru je pošlo za rukom da nađe i dotakne neke zajedničke zakonomernosti stvaranja i razaranja država, zakonomernosti u životu ljudi, u ljudskim osećanjima.

Tako se mi po ko zna koji put uveravamo u nadarenosti i umetničke vrednosti nacionalnih književnosti, koje su izrasle pod moćnim duhovnim krilom ruske klasične i savremene književnosti. Ja sa velikom nadom gledam na zlatnu njivu nacionalnih književnosti Rusije, koje su već stvorile i svoju klasiku. Zreli izdanak takvih pisaca, kao što je i Nikolaj Luginov, nastavlja te klasične nacionalne tradicije. I neka im pomaže talenat i nadahnuće u tom plemenitom poslu.

(Sergej Mihalkov)

Roman je interesantan još i zbog tog, što će čitalac u njemu, bez obzira na prohujalih osam vekova, naći mnoštvo analogija sa današnjim životom. Dakle, autoru je pošlo za rukom da nađe i dotakne neke zajedničke zakonomernosti stvaranja i razaranja država, zakonomernosti u životu ljudi, u ljudskim osećanjima.

Tako se mi po ko zna koji put uveravamo u nadarenosti i umetničke vrednosti nacionalnih književnosti, koje su izrasle pod moćnim duhovnim krilom ruske klasične i savremene književnosti. Ja sa velikom nadom gledam na zlatnu njivu nacionalnih književnosti Rusije, koje su već stvorile i svoju klasiku. Zreli izdanak takvih pisaca, kao što je i Nikolaj Luginov, nastavlja te klasične nacionalne tradicije. I neka im pomaže talenat i nadahnuće u tom plemenitom poslu.

(Sergej Mihalkov)

Prava poslastica za književne sladokusce! Prvo obajvljivanje na našim prostorima ovog romana francuskog romantičara iz 1832. godine, u prevodu Miroslava Alage-Bogdanovića sa kometarima. Nastavljajući tradiciju biblioteke “/Albatros”/ prenošenja na naše jezičko područje iz različitih razloga zaobiđenih klasika, roman-ideja, koje su uvek aktuelne, sastoji se od tri istorijske priče o stradanjima poznatih pesnika. Stelo, piščev dvojnik u pesničkom ovaploćenju, iako dugo uveren da je, u poređenju sa svojim nesrećnim prethodnicima, ipak rođen u “srećnija vremena”, doživljava duboko razočarenje “dnevnim razvojem stvari.” Knjiga je svojevrsni dijalog pesnika sa svojom savešću, vodeći nas na dvor jednog francuskog Luja, potom u maglom obavijeni London XVIII veka, da bi nas vratio u Pariz, kako bismo prisustvovali poslednjim danima jakobinske diktature.

Knjiga opisuje dogovodstine svestenika Jorika(samog pisca) po Francuskoj pre 250 godina. Ali, on niti trazi muzejskevrednosti, niti atrakcije same zemlje, jer mu sve drugo odvraca paznju.Klasik koji svojim jezikom i stilom zvuci nadasve savremeno, prozetSternovom ironijom koja se javlja kao model reakcije na svet.

Roman koji otvara niz problema gotovo zaboravljenih u savremenoj prozi: licemerje zapadnog društva i čoveka, strah i usamljenost, nemogućnost pronalaženja balansa između poslovnog i sve skučenijeg privatnog aspekta ličnosti, devijacije u sferi seksualnosti... Izuzetno upečatljiv ličani ton priče, kao i kritičko promišljanje trenutka u kojem priča nastaje, razlozi su zbog kojih su Sirotani proglašeni za najbolji roman na nemačkom jeziku u 2006.

Ova knjiga je svojevrstan nastavak Ranog Andrića, kapitalne studije istog autora objavljene 1980. godine, s tim što je ovoga puta reč o Andrićevom životu između dva rata i njegovoj diplomatskoj karijeri. U par nastavaka "Vreme" će objaviti delove ove knjige, razgovor sa Miroslavom Karaulcem, ali i do sada nepoznate i neobjavljivane zapise Ive Andrića. U ovom broju objavljujemo poglavlje koje se odnosi na Andrićev dolazak u Beograd, beogradske poratne prilike i njegov ulazak u diplomatiju

"Izabrane priče" jednog od najznačajnijih savremenih američkih pisaca preveli su Vera Ilić i David Albahari. U belešci o piscu Albahari kaže da Apdajk (rođen 1932. godine) u svojim pričama, kao i u romanima, predstavlja izuzetno reljefnu i preciznu sliku američkog društva u drugoj polovini XX veka, naročito kada je o porodici reč.

Posle smrti svoga oca, bogatog bankara i majke domaćice, Neda je ostala potpuno sama. Bila je primorana da napusti roditeljsku kuću gde je bila ušuškana ljubavlju i bogatstvom svojih roditelja i suoči se sa stvarnim svetom u kome su vladala pravila muškaraca. Posle niza događaja, vešta igra sudbine i zavet njene majke dovešće je pravo u ruke muškarca koji je bio njena sudbina...