ROMAN

Knjiga Hladne noći detinjstva je autobiografski, psihološki roman Tezer Ozlu iz 1980. godine koji u fragmentima prikazuje njeno detinjstvo, mladost i prve godine zrelog života, obeležene traumama, neskladnim porodičnim odnosima i iskustvima u psihijatrijskoj bolnici. Smatra se jednim od ključnih dela turske književnosti koja se bave temom usamljenosti i otuđenja. Kroz unutrašnje monologe i tok svesti poetskim narativom čitacu otvara intimni, skriveni svet pojedinca. Upravo zbog takvog stila u svom književnom opusu Ozlu je prozvana „melanholičnom princezom“ turske književnosti i svrstana među najznačajnije turske književnice druge polovine XX veka.

Autorka otvara univerzalna pitanja o slobodi, osećaju nepripadanja i potrazi za smislom, o teretu ženskog identiteta u društvu i borbi sa unutrašnjim konfliktima uz stalno prisustvo mentalne patnje. Oslanjajući se u pripovedanju izrazito lirskog prizvuka na stvarne događaje iz svog života, sećanja i lične refleksije, ona gradi most između autobiografije i fikcije.

Roman uvršten među „10 najboljih španskih knjiga 2020″ po izboru Forbes-a, te među 50 najboljih po oceni El Pais-a. Već od prve stranice, čitalac biva kao lasom vezan za ovaj roman koji odista ima karakteristike vesterna, ali smeštenog u surov krajolik ruralne Španije. Nagrađena autorka nam predstavija glavnu protagonistkinju koja se iz Londona vraća u svoj rodni kraj, gde i dalje vladaju ćutanje i osuda. Ovo bi mogao biti i roman o samoubistvu, kao prokletstvu jedne porodice, ali nas Merino toliko vešto vodi kroz vreme napred-nazad, jašući kroz nekoliko priča bez ikakvog zastoja, da nam na kraju ta mračna atmosfera postaje toliko pitka, da i sami, vođeni veštom naracijom autora, skačemo iz jednog univerzuma u drugi, sklapajući sliku o istrajnosti jedne žene u njenoj borbi protiv izolacije, srama i oskudice. Paralele sa Komalom iz Pedra Parama ili ambijentom Ibarguengoitijinih Žrtvovanih dama su neizbežne. Salvador Alemani „Sreća je precenjena“ Olga Merino

Novi roman Izabele Figeiredo, kome je nadenut sugestivan ali opravdan naslov Pas na mom putu, priča nam priče o čoveku i ženi koji pate od velike pošasti savremenog doba – usamljenosti. U njihovom slučaju, usamljenost je odgovor na silovite udarce kojima je život nasrnuo na njih. Savremena društva žive na nasilju. Ali, postoje i oni, kao što je slučaj sa Žozeom Virijatom i njegovom tajanstvenom komšinicom Beatriš, koju svi poznaju pod nadimkom Fatalna. Kakav ishod dobijamo kada združimo dve usamljenosti? Upravo to pitanje autorka želi da postavi, ostavljajući odgovor na volju svakom čitaocu. Pomoć stiže sa neočekivane strane – od jednog psa.

Nisam hteo da bespomoćno posmatram kako moja žena i dete trpe svoju porciju brutalnosti ove zemlje, kako sadašnje tako i buduće. Smatrao sam da treba da ih zaštititm. Nisam želeo da moj sin jednog dana, poput većine mladih, bude nesrećan, izgubljen, očajan. da luta od nemila do nedraga pokušavajući da pronađe nekakav put pretvarajući se u beznadežnu figuru ulica, fakulteta i kafića. Nisam želeo da odgajam gubitnika. Nisam želeo da moj sin bude na meti mediokriteta, trivijalnih, a moćnih ljudi koji nas okružuju sa svih strana. Nisam hteo da mu oni što besomučno urlaju mi-vi-oni, poput sluzave silne lepe etiketu na lice proglašavajući ga za tuđinca u vlastitoj zemlji, stranca, drugačijeg, izolovanog, nepoželjnog, zbunjenog, suvišnog, bezbožnika pa čak i teroristu. Nisam želeo da ga obeleže kao izopačenog stranca, da – stranca, da ga označe kao kukolj koji se izopštio iz naših običaja, tradicije i vere.

Knjiga predstavlja brutalan roman, snažan prikaz stvarnog stanja stvari koji skida zastor sa patrijarhalnog i nasilnog odnosa prema LGBT zajednici na Kubi (koji, pak, nije mnogo daleko od onog koji svakodnevno viđamo i kod nas). Autorka, koja je centralna ličnost kubanske kontra-kulture, čitaocu iznosi vapaje onih koji su osuđeni na ćutanje i poniznost. Roman nam pripoveda o novoj generaciji Kubanaca koji dižu glavu i pokušavaju da se odupru užasima koji im se nude kao jedina opcija.

Izuzetno književno ostvarenje koje je ovenčano nemalom nagradom OCEANOS za najbolje delo na portugalskom jeziku objavljeno u 2023. godini. Fiktivnu radnju pisac temelji na činjenici da je mladi Čarls Darvin kratko vreme boravio na Zelenortskim ostrvima, gde je, istražujući ondašnju floru i faunu, nabasao na crnca sa velikim belim flekama na koži.
Kroz njihovo prijateljstvo, pisac nam slika bogat i pomalo raskalašan život dvora i višeg društva iz koga nam dolazi jedan junak, čemu suprotstavlja bol i patnju, sumnje i predrasude života domorodaca Brazila i Zelenortskih ostrva, odakle nam stiže drugi. Ipak, obe sudbine nose sopstvene tajne, strahove i razočarenja, koje nam autor na kraju romana maestralno prepliće sa istorijskim činjenicama.

Svaka priča u ovoj zbirci je jedan mali roman. Svojim pripovedanjem Gaje nas nekad vodi iz sadašnjosti u blisku budućnost i pred čitaoca postavlja ozbiljna filozofska pitanja. .Kroz njeno lagano i pitko kazivanje, koje kadkad ume da ošamuti, nedvosmisleno se provlači nit reskosti i kritičnosti koja podstiče čitaoca da otvori oči i razbudi usnule misli kako bi se otrgao robovanju stereotipima i prenebregao mogućnost da bude izmanipulisan. Zato se ova zbirka može uvrstiti u svojevrsnu kritiku globalističke osrednjosti, vladavine mediokriteta i modernog, sve češće prisutnog usamljeničkog načina života. Ili kako to autorka kaže u svom delu: “Kada nema nikoga na dohvat ruke, kada se množina ne može čak ni zamisliti, čovek očvrsne iznutra i neki ogroman kamen se nastani u telu.”

"Čini mi se da je besmisleno živeti. I pitam se: „Zašto moje misli vrludaju?“

Jurila sam da završim školu, gimnaziju, fakultet. Postala sam profesor, postigla uspeh, počela da zarađujem; udala sam se, razvela, ponovo se udala, otvorila školu, zaradila novac, situirala se. Čemu žurba? Kao da su predamnom mete i kad pogodim jednu, jurim drugu, žurim, trčim. Onda zastanem i pogledam unazad. Godine su proletele. Ciljevi su ostvareni, a kuda ja idem? Našla sam jednu sedu u kosi, nisam je tražila, ali evo i druge. Kako dete raste, rastu i problemi. Pomislim na majku i oca, oni sede i čekaju Azraila. Je li svet nekakav hotel?

Kadkad, imati sve znači sve izgubiti. Kamo sreće da se život završio u toj jurnjavi dok sam imala potrebu da jurim za nečim. Mirne vode zaudaraju, a ja stalno kaskam.

O autoru:
Pravo ime mu je Omer Okču. Rođen 1932. godine u Erzindžanu, Ismail je uzeo pseudonim za prezime Hekimoglu od svog dede koji je bio poznat po nadimku Ismail Efendi jer mu je otac bio lekar (hekim, tr. – lekar). Njegov otac, Fahri Efendi služio je u vojsci Kazim Karabekir Paše dugi niz godina i odlikovan je Medaljom nezavisnosti. Majka, gospođa Mahbube iz Kemahlija bila je prefinjena osmanska dama.

Smatrao je da svoje misli i ideje o tome kako treba da izgleda islamski život treba da unese u svoja dela. Svoj, turskoj čitalačkoj publici veoma poznati roman Minyeli Abdullah je pisao noću, u tajnosti. Objavio ga je 1965. godine u časopisu Babiali Sabah, potom je zabranjen, a Hekimoglu je više puta saslušavan i hapšen. Roman je doživeo čak 80 izdanja (!!) i dugo je bio ubedljivo najčitanija knjiga u Turskoj.

Februara meseca 2002. godine, za vreme jutarnje molitve u džamiji, doživeo je izliv krvi u mozak, nakon čega mu je leva strana tela ostala gotovo paralizovana. Uprkos tome, nastavio je sa pisanjem, ali se u tom periodu više posvetio književnosti za decu. Umro je 15. januara 2022. godine.