U japanskoj modernoj književnosti teško će se pronaći delo koje svojim kvalitetima, uverljivošću i zaokruženošću bolje i jasnije prikazuju sliku beznađa jedne ljudske duše.
„Izopštenik”, egzistira kao umetnička projekcija istine (gole i gorke, koja svojom nemilosrdnom stvarnošću i žestinom tera čitaoca da skrene pogled sa teksta) autorovog života i njegovih nejakih stremljenja da se izdigne iz moralne baruštine i sitnodušja u sebi i drugima.
Kroz oči Jozo Obe, Izopštenika, protagoniste i protijunaka, vidimo hladno i objektivno opisivanje Dazaijeve nakaradne stvarnosti, koja ga sudbinski neumoljivo prati još od najranijih godina. Autorova oštrica monološko-asocijativog tipa pripovedanja, putem kojeg protagonista sa teškom gorčinom evocira sećanja na svoje dečaštvo, struže po Dazaijevoj koži i ogoljava ga do njegove najtananije nutrine. Već sa prvom rečenicom: „Proveo sam život pun srama”, saznajemo da ovde nema jezičkog šarlatanstva i zaludnih pokušaja da se umetnički izraz učini prijemčivljijim i dopadljivijim.
