Pripovedač vrlo toplo, iskreno, ispovedno i psihološki produbljeno daje niz verodostojnih sličica vezanih za jedno beogradsko detinjstvo tokom 1957–1967. godine.
Kao što pisac u predgovoru kaže, sećanje je nepouzdano i oboji nešto svetlijim, a nešto tamnijim tonovima.
Pored neospornih književnih vrednosti, tečnog, lepog i svima pristupačnog kazivanja, ova knjiga je značajna zato što iskreno govori o osetljivosti i ranjivosti malog dečaka, o tugi i usamljenosti i pored srećnog porodičnog života i prvim životnim iskustvima.
Nižu se slike: bezazleni dečak je iz naivnosti ukrao lilihip, suočio se sa pojmom svojine, doživeo je nasilje od strane starijeg dečaka, imao je prvi napad egoizma. Prvi koraci su mu bili bolni, kao što kaže pisac. Volođa je osetio stid i grižu savesti.
O svemu tome Pirožkov piše neobično nadahnuto, s poniranjem u dečiju psihologiju.
Naročito je teško kad se malo dete suoči sa smrću, prvo psa, zatim bake i deke, što je i kraj Volođinog detinjstva. Naravno, s tim ide i prva ljubav, filmske opsene i usmerenje prema zabavnoj muzici.
