ROMANI

Kad bol proviri kroz usta, treba mu dopustiti da iskoči.

Tri audio-snimka poslata su jednom piscu da ih samo prekuca i troglasju dâ naslov koji sam odabere. Pisac je Enes Halilović, a naslovna reč bekos, izgovorena u Herodotovom mitu kao prva i iskonska, u ovom romanu postaje ono što tri pripovedača očajnički traže – uteha, oslonac, smisao.

Prvi glas pripada psihijatru Piloreti, koji se vraća na Peštersku visoravan da sahrani oca i suoči se s tišinom prazne kuće, mutnim sećanjima i društvom koje se nepovratno raspalo. Drugi je glas Lemeza, koji psihijatru Martinu priča svoj život i dodiruje srž najdubljih tajni balkanskih kriminalnih klanova. Treći glas je Martinov – ispovest o vezi s Lemezovom sestrom i sumnji da možda deli s njom više nego što bi smeo.

Kroz ovu polifonijsku naraciju, u koju Halilović utiskuje i fragmente pesama, priča, novinskih izveštaja, sudskih dokumenata i memoara – ne kao ukras, već kao simptom govora koji više ne veruje samom sebi – nazire se portret jednog razorenog podneblja gde su lične i kolektivne traume nerazmrsivo isprepletane.

Majstorske minijature, brzopotezne tragedije, poetične etape, humoristične finese, erotematičke zagonetke, pripovedačke igre i mnoštvo čudnih likova čine ovu čudnu knjigu koja se otvara kao tipologija i iz osamdeset osam različitih uglova osvetljava pojam čudno, a istovremeno donosi životne fascinacije, priziva porodične uspomene, beleži nesvakidašnje pojave, osvetljava istorijske ličnosti, tumači literarne i paraliterarne pojmove, skicira suicide i provetrava podrume ega. Svaka priča je celina za sebe, a šest pratećih priča osvetljava ukupan poetički zahvat i konstrukciju. Struktura Čudne knjige formirana je linearnom podsvešću.

Kao pesnik, kao romansijer i kao pripovedač, Enes Halilović na uzbudljiv način nudi svež metafizički dah i duboke paradokse.

ENES HALILOVIĆ:
AKO DUGO GLEDAŠ U PONOR, roman 
 
 „U romanu Ako dugo gledaš u ponor, Halilović se bavi vremenom u kome je najviše onih, koji su, u sticanju materijalnog, izgubili integralnost ljudskosti, nemaju duše ni uma, a ionako smutna vremena, pretvorili su u čarstvo beščašća. Životne priča junakinje Nejre, pisana proživljenom patnjom, naturalistička je i zastrašujuća slika jednog doba, jednog Grada (i svih gradova), povest zločina, nasilja, beščašća. vremena kada se sve moglo kupiti, a ništa se nije moglo stvoriti; faustovskog doba, kada su se duše i životi prodavali iz nužde, ili obesti. Profesor Sipac, Nejrin sagovornik, kazuje drugačiju priču, jer se njegova percepcija života oslanja na razgranato, pouzdano stablo vekovima građene filosofske smislenosti. Škrta, precizna i metaforična, filosofska istina se kreće u jednakim okvirima, kao i ova prva, pragmatična. I Nejrina i Profesorova misao hodaju po istoj stazi, u istom žilištu su se ukorenile, pokušavajući da objasne sve što oko i um sagledavaju. Ali, filosofija nije život sam, niti se čulnim i telesnim može nadomestiti beskrajni prostor ljudske misli. Halilovićeva intencija nije u zagovaranju ili odbrani jedne od ovih koncepcija. U tome je vrednost autorskog postupka: Enes Halilović je odlučio „da se apstrakcija odene u meso, u dobar provodnik bola“, po lepoj reči I.V.Lalića. Halilovićev roman daje slobodu svakom čitaocu, da ga percepira u željenom ključu: kao crnoproznu, naturalističku povest jednog nedoba; kao hroniku varoši, koja prerasta u sveopštu sliku aktuelne društvene dekadencije; kao autentičnu, ličnu povest žene u muškom svetu; najposle, kao filosofski bedeker kroz ontološka traganja.“ (A. Stišović Milovanović)