ROMANI

U zbirci od šesnaest priča, Ivana Bodrožić donosi suptilnu, snažnu i nenametljivu prozu koja ispod površine svakodnevice otkriva složenost ženskog iskustva. Njene priče nastaju iz sitnih, često neprimetnih trenutaka — iz kuhinjskih mirisa, usputnih razgovora, večernjih šetnji, porodičnih situacija i društvenih očekivanja koja oblikuju svakodnevni život.

Autorka polazi od ideje da je pisanje fikcija, ali da istina koju ono nosi ne može biti izmišljena. Kada se udalji od autentičnosti, rečenice gube snagu, dok se povratkom stvarnom iskustvu tekst ponovo puni životom. Upravo ta napetost između fikcije i istine oblikuje priče koje se bave temama identiteta, ljubavi, majčinstva, društvenih pritisaka i tihe, često nevidljive borbe za sopstveni glas.

U ovim pričama nema velikih zapleta, već niz suptilnih trenutaka u kojima se otkrivaju poniženja, strahovi, frustracije, ali i prkos, solidarnost i snaga. Bodrožić piše o svakodnevici koju književnost često zaobilazi, dajući glas iskustvima koja su prepoznatljiva, intimna i univerzalna.

Fikcija je knjiga koja se ne čita u jednom dahu, već polako, u kratkim predasima, ostavljajući prostor za razmišljanje i prepoznavanje. To je proza koja pokazuje kako se upravo iz svakodnevnih, tihih trenutaka rađa književnost — i kako žensko iskustvo, u svoj svojoj složenosti, postaje njena snažna i autentična osnova.

Maestralno koristeći okvire i uzuse krimi-žanra i noir atmosferu, mračnu, tajanstvenu, senovitu i fatalističku, Ivana Bodrožić nas svojim drugim romanom Rupa vodi u samo srce tame, koje više nije u egzotičnim šumama Konga, već svugde oko nas, preobraženo u zverski kapitalizam periferije koji se hrani ljudskim životima i u kojem rat nikada ne prestaje.

Tačno deset godina nakon već čuvenog romana Hotel Zagorje, u kom je ispričala potresnu priču o transgeneracijskoj ratnoj traumi i četiri godine posle kriminalističkog romana Rupa, čija radnja je smeštena u neimenovani grad na Dunavu tokom divlje tranzicije, hrvatska spisateljica Ivana Bodrožić napisala je novi roman pod naslovom Sinovi, kćeri, kojim je uspela da prevaziđe svoje prethodne knjige po stilu, formi i snazi pripovedanja, a da opet ostane svoja – zagledana u pitanje slobode u postkonfliktnim društvima, kakva su nastala na tlu nekadašnje Jugoslavije.