Srba Ignjatović poput nekog enciklopediste zaduženog za Beograd osamdesetih i devedesetih godina XX veka, analizira stvaralačke identitete čitavog niza umetnika i kulturnih radnika, kao i strukturu njihovih dela. To je Beograd koji je obeležilo stvaralaštvo Danila Kiša, Dušana Matića, Novice Tadića; to je Beograd koji rado posećuju Česlav Miloš, Nikita Stanesku ili Eduard Limonov, i koji u njemu dobijaju iskrene poštovaoce. To je takođe i grad u kome žive intelektualci koji, usled zbrkanosti svakodnevice, nisu baš vešti u razumevanju sveta u kome živimo. Pa ako smo kao društvo delili lekcije svima koji su u svetu imali probleme sa razvojem, ljudskim pravima, ratovima i drugim tekovinama nestabilnosti, sada su i nas zadesila te iste muke, na koje, naravno, nismo bili spremni. Čitalac će se upoznati i sa opštim prilikama koje su važile u svetu kulture, i predstavlja važno svedočanstvo koje tumači jedno vreme čiji dah i dalje osećamo.
Glavnom liku ove knjige je era kompjutera u postranzicijskoj srpskoj palanci uzela slovo „ć“ i on – što je moguće samo u književnosti – nastavlja svoj radni vek kao g-din Stajnic u filijali moderne strane banke. Poneki metuzalem među čitaocima bi se zapitao šta je radio drug Stajnić – ali nameće se utisak da je junak ove knjige i tada bio stariji od svojih vršnjaka… Ima nečeg grozomorno staromodnog – ili vanvremenog, rekli bi optimisti? – u liku gospodina Stajnica. On uglavnom razgovara sa samim sobom, kao Očenašek V. Majera, i kao da ga sve vreme grize želja da ode nekuda, kao Gantenbajn ili Matija Paskal na primer, ali ga u tome sprečava neodlučnost stečena dobrim vaspitanjem.
