ROMANI

Svoje uspomene pisao sam bez uverenja da su potrebne bilo kome; život svakog čoveka isuviše je ličan, ali on svagda može nešto reći drugima. Njegova tajna je - jedinstvo i neponovljivost čovekove ličnosti. Od malih nogu čovek nosi u sebi tu neponovljivost kao obraz višeg sveta. Udaljenost od svetlosti spušta nas do standardnosti i bezličnosti, a makar malo približavanje svetlosti otkriva u svakome neponovljiva, svima neophodna svojstva života. Od tih svojstava stvara se Carstvo Božije u čoveku. Mi ga nosimo u sebi i svakome se ono otkriva u najboljim trenucima. Ali, to Carstvo nikoga ne primorava na svoju ljubav. Ono je kao molitva na koju čoveka nije moguće prinuditi.

’Aleksandar Tutuš je rab Gospodnji, rođen 1974. godine u porodici sveštenika Save Tutuša. Aleksandar je profesor filosofije, pjesnik i avanturista. Piše o nepostojanju lošeg i neljudskog djela Hrista radi, neuhvatljivoj prolaznosti, o prijateljstvu, ljubavi i ljudskoj duši.’

Posle čitanja ove knjige čitalac može izvući zaključak da Puškin svakako nije živeo takvim duboko hrišćanskim životom kao, recimo, Gogolj, i da je njegov kratki i burni život bio prepun svakojakih avantura. Međutim, njegova duhovna pobeda nad mračnim silama sa kojima je u ranoj mladosti drugovao, njegov veličanstveni preobražaj o kome govori istorijat prepiske sa Mitropolitom Filaretom, kao i duga ispovest pesnikova uoči smrti, daju nam nadu. „Sunce ruske poezije“ (kako mnogi zovu Puškina) nije moglo ni završiti u carstvu tame jer, da je tako, Puškin svakako ne bi ni mogao steći taj laskavi epitet…

Šmeljov pokazuje ljude koji stradaju u svetu zbog toga što tačno i duboko osećaju ovaj svet – svet koji leži u strastima, koji sakuplja u sebe ove strasti i odapinje ih u forme svetskih eksplozija. I nama, zahvaćenim sada jednom od ovih eksplozija, Šmeljov otkriva same izvore i samo tkivo naše sopstvene sudbine.Stvarajući i pokazujući, Šmeljov sam strada. Ali kao veliki i odlučan umetnik, on strada ne zbog svojih junaka, već u njima samima, njihovim stradanjima, i pritom tako autentično, tako iskreno. tako potpuno, da se tajna samozaboravnog preovaploćenja uvek stavlja pred duše čitatelja: Šmeljova nema, i čitatelja nema, već postoji lanac događaja i stanja koji se razbijaju…

Puskin...ja sam ga gutala. Vec znas stranicu,
scene i iscitavas iznova; ali to je hrana.
Uslo je u mene, juri kroz krv, osvezava mozak,
cisti dusu od grehova. Njegovo *Kada za smrtnika
umukne bucni dan* jednako je sa 50. psalmom
(*Pomiluj me, Boze*). Takodje je veliko,
zaglusujuce i religiozno.
Takva je istina...

S vremena na vreme, a posebno u nemirnim epohama kao što je ova naša, na svetu se pojavljuju specifična strujanja. U starim vremenima ona su nazivana jeresima, a sada ih nazivamo modom.

.

.

.

.

Zaplet deluje jednostavno. U skrajnutoj i zaboravljenoj ruskoj provinciji tri prijatelja će pokušati da se, makar na nekoliko dana, prepuste zaboravu i lakoj zabavi u jednom očajnikom begu od nesavršenog lica stvarnosti. Senčin nas brzo i bespoštedno uvlači u mikrokosmose svojih likova, u potrošenost i umor savremenog sveta, i večitu težnju čoveka za onim što je daleko, strano i neosvojeno. Međutim, da li je u savremeno doba takav iskorak uopšte moguć, i da li će Senčinovi junaci, uz cinizam i svu okrnjenost jednoličnošću i obavezama uspeti da dotaknu neki bolji svet i smisleniji život?

Roman „Lice sa ožiljkom“ je nezvanična i slobodno interpretirana biografija možda najslavnijeg gangstera svih vremena, Ala Kaponea. Ekranizovan je 1932. godine a Kaponeovi ljudi su prethodno pregledali scenario kako bi se uverili da događaji prikazani u filmu neće ugroziti njihovog gazdu.

Autor romana nije dočekao premijeru filma pošto je umro u 28. godini života od srčanog udara. Ostavio je za sobom dva romana i veliki broj kriminalističkih priča objavljivanih u raznim časopisima. Počeo je da piše u šesnaestoj godini i celog svog kratkog života se borio sa morbidnom opsesijom, a preuranjena smrt pod nerazjašnjenim okolnostima predstavlja dodatnu notu misterije u čitavoj priči o «Skarfejsu». Oliver Ston početkom osamdesetih, dok se i sam borio sa zavisnošću od kokaina, adaptira scenario i Toni Kamonte postaje srčani i beskrupulozni kubanski diler kokaina, Toni Montana. Brajan de Palma po ovom scenariju snima slavni istoimeni film koji skoro odmah stiče kultni status. Sada je pred našom publikom po prvi put originalni izvor legende o Toniju sa ožiljkom.

I konačno svi su tu. Kao u Nebeskom Jerusalimu, Puškin i Gogolj, Tolstoj i Dostojevski, Gorki i Turgenjev, Šmeljov i Bunjin, Andrejev i Bulgakov, Fudelj i Iljin i mnogi, mnogi drugi čuvari ruskoga roda i duha. Ova antologija je lektira svakog mislećeg bića, ona je putokaz za svakog verujućeg čoveka, dragoceni biser slovenske i hrišćanske kulture i duhovnosti. Proživljena i posvedočena, stradalna i bolna, knjiga utehe i nadanja, to je ova nastolna knjiga. Na hiljadu i dve stotine stranica sabrani su odlomci i dela koje objavljuje Bernar i promovišu Panonske niti. Prepoznaćete mnoge hrišćanske priče i naći nove, u odličnim prevodima. Povez knjige je vrhunski, kakav i dolikuje knjizi koja će se kao ikona prenositi sa dede na unuka. Ova knjiga je i pomoćno sredstvo za veronauku dece i odraslih, i pravi dar najviđenijima i najbližima, najdražim gostima i najboljim domaćinima.
Oprostite što je ovako neskromno predstavljamo, ali i sami se radujemo što je još jedna antologija, gotovo bez ičije pomoći, pred vama. Dakle, ima blagoslov. Ja verujem da nema ničeg divnijeg, dubljeg, simpatičnijeg, razumnijeg, ljudskijeg i savršenijeg od Hrista. Sa surevnjivom ljubavlju ja govorim sebi, da ne samo nema Njemu slična, nego i da ne može biti. Šta više, ja izjavljujem: Kada bi mi neko mogao dokazati da je Hristos van istine, i kada bi istina zbilja isključivala Hrista, ja bih pretpostavio da ostanem sa Hristom a ne sa istinom. Bez Hrista sve odjednom postaje odvratno i grešno. Pokažite mi nešto bolje od Hrista! Pokažite mi vaše pravednike koje ćete slaviti mesto Hrista! Hristos je Bog onoliko koliko je to zemlja bila u stanju da posvedoči. Da, već sama žeđ za duhovnom kulturom je duhovna prosvećenost. Savest bez Boga je užas, ona može da zabludi do najnemoralnijih granica.

Glavni junak Solomonove Zvezde okusivši ogromnu moć i ogroman teret koju nosi, odlučuje da se vrati u mali sopstveni život zadovoljan onim što ima. Ozbiljan roman Aleksandra Kuprina, po prvi put na srpskom jeziku.

Kako je velikog francuskog pisca Morijaka, dobitnika Nobelove nagrade za knjiženvnost predstavio Bunjin u predgovoru za rusko izdanje ovog romana.Kako ga ukratko predstaviti? Hrišćanin, katolik, vaspitanik marianita, koji nosi u sebi strastveno nasleđe vatrene krvi ljudi koji su živeli i umrli pod plamenim nebom Landa – njegovi preci su bili zemljoradnici, farmeri i bogati industrijalci u Landu – on je uneo protivrečnost tih dvaju priroda i u svoja dela. Retko ko tako poznaje i oseća svu dubinu pada i greha čovečije prirode i ujedno ume da slika toliko zavodljivo tu grehovnost. Po njegovom sopstvenom priznanju, on je od mladosti autorima plemenitih namera pretpostavljao – Bodlera, Remboa i druge „uklete“. „Jesam li umeo ikada da svedočim o stvorenjima sa dobrom dušom, koja blistaju vrlinama? Dobrodušni nemaju priču; ali povest duša, duboko skrivenih i pritajenih u telu, punom greha, poznajem“ – piše on u predgovoru jednom od svojih romana. I dodaje, obraćajući se jednoj svojoj junakinji: „Hteo bih da te tvoj bol dovede do Boga“.

"Onda oni najmanji vrisnuše, dok je najstariji dečko odgovarao: -Mi ne hajemo za put u Jerusalim; hoćemo kući! I dugo još pošto su vraćena na stanicu i sedela već u vagonima nastavljala su da plaču i da jadikuju: -Ne hajemo za put u Jerusalim; hoćemo kući!" - Odlomak iz knjige

.

.

.

.

.

Po svedočenju savremenika, Čehov je bio strašno stidljiv, bojao se visokoparnosti, bojao se mnogoobećavajućih izjava. Reći „ja sam hrišćanin“ za njega je bilo isto tako nemoguće kao i reći: „ja sam dobar, ja sam blagorodan“. Savest ga je gonila u Sibir da bi bar nekako olakšao sudbinu stradalnika. U svakom času dana i noći on je ostajao lekar koji se odazivao na svaki poziv i besplatno lečio seljake i sve one koji su mu se obraćali. On je bio hrišćanin čak i da sebe tako nije nazivao... Ovo je izbor takvih priča.

Iz kadionice se širi plavičasti dim i kupa se u širokom, kosom sunčevom zraku, koji preseca mračnu, beživotnu, pustu crkvu. I čini se da zajedno s dimom lebdi u zraku duša same pokojnice. Pramičci dima, slični dečjim uvojcima, kruže, podižu se ka prozoru i kao da se klone bola i tuge, kojih je puna ta jadna duša.
iz priče „Parastos” Antona Čehova

Poslednje delo Ivana Aleksejeviča prvi put prevedeno na srpski jezik, uz originalne predgovore Marka Aldanova i Vere Nikolajevne Bunjine. Novi detalji iz života i stvaralaštva Čehova i Bunjina i neodoljivi kritički tekstovi. U eri nepoverenja, gluposti i sitničavosti ovo je spomenik ljubavi, poverenju i mudrosti.
Nastojao je da od samog jutra svaki dan dolazim kod njih. U te dane posebno smo se zbližili, mada nismo prelazili određenu granicu – obojica smo bili suzdržani, ali smo već veoma voleli jedan drugog. Ni sa jednim od pisaca nisam, kao sa Čehovom imao takav odnos. Za sve vreme nije bilo ni najmanjeg neprijateljstva. Bio je prema meni suzdržano nežan, ljubazan, brinuo se kao stariji – ali istovremeno mi nikada i nije dao mogućnost da osetim njegovu nadmoć i uvek je voleo moje društvo. Sada to mogu otvoreno da izjavim, pošto sve ovo potvrđuju i njegova pisma upućena rođacima: „Bunjin je otputovao, i sada sam sam...”
Bunjin „O Čehovu”