ROMANI

"U zbirci priča Moje pesme Edina Svoren istražuje krhkost i dinamiku ljudskih odnosa. Gradeći zatvorene mikrosvetove koji funkcionišu po sopstvenoj logici, autorka pokušava da osvetli napore da se prevaziđe nesklad između fluidnosti identiteta i porodičnih uloga. Svet njenih junaka istovremeno je prirodan i začudan, a ta neobična ravnoteža često se razvija do apsurda – bilo da je reč o rivalstvu dve majke, detetu koje u prazninama pronalazi značenja, ili umetniku rastrzanom između samodovoljnosti i potrebe za razumevanjem.
Svorenine priče, prožete čudnovatim humorom, često nose sa sobom tajanstvenost, prazninu i minus prisustvo, čime uvlače čitaoca u jedan poseban doživljaj atmosfere, iako ni jezik, ni radnja, ni likovi na prvi pogled ne opravdavaju taj doživljaj. U priči „Pribor za šivenje nije mesto za noćne životinje” bračni par odgaja sina, suočavajući se ne samo sa borbom za roditeljsku ulogu, već i sa sopstvenim senkama. „Eva Popa” osvetljava suptilnu invaziju podstanarke koja postupno narušava odnos majke i sina, brišući granice između prisustva i odsustva, dok u priči sa naslovnom sintagmom umetnički uspeh baca senku otuđenja na porodične veze, što je u skladu sa čestom temom Svorenine proze: „Sve je bilo tako daleko, neopipljivo, strano: moje pesme, moje ime.”
Istovremeno surova i zavodljiva, proza Edine Svoren prostire pred nas neponovljive živote, koji – uprkos svojoj predodređenosti – uspevaju da iznenade.
Knjiga Moje pesme ovenčana je nagradama Miklós Mészöly i Libri 2019. godine, a iste godine našla se i u užem izboru za prestižnu mađarsku nagradu Aegon.
O AUTORU:
Edina Svoren (1974) jedan je od najoriginalnijih glasova savremene mađarske proze. Rođena je u Budimpešti, gde je i diplomirala na Muzičkoj akademiji „Franc List”. Predaje solfeđo u srednjoj muzičkoj školi „Bela Bartok”, a od 2005. godine aktivno se bavi pisanjem.
Njene zbirke priča istražuju teme ljudskih odnosa, identiteta i umetničkog stvaralaštva, često balansirajući između realnog i mogućeg. Dobitnica je brojnih priznanja, među kojima su nagrade Šandor Brodi (2011), Artisjus (2013) i prestižna Nagrada Evropske unije za književnost (2015). Njena dela Pertu, Nema i neka ne bude i Moje pesme prevedena su na više jezika, uključujući srpski, italijanski, holandski i turski."

"A. L. Snejders majstorski oblikuje književnost u njenom najsažetijem obliku. Praktični sanjar zbirka je „veoma kratkih priča” (ZKV) – žanra po kojem je ovaj pisac postao prepoznatljiv. U samo nekoliko rečenica on uspeva da skicira čitave svetove, spajajući humor, melanholiju i duboke refleksije.
U zbirci od 147 priča Snejders istražuje život kroz neobične susrete, seciranja prošlosti i meditacije o naizgled trivijalnim događajima. Susret u vozu postaje tačka razmišljanja o prolaznosti, kupovina meda pretvara se u melanholični dijalog sa smrću, a jednostavni opisi svakodnevice otkrivaju dublje slojeve značenja.
Njegov stil je nenametljiv i precizan – opisi su sažeti, sa nepogrešivo izgrađenom atmosferom, koja predstavlja okvir za priče o ljudima, mestima, mašinama, alatima, umetnicima i istorijskim ličnostima. Snejders piše intuitivno, s lakoćom improvizacije, ali u njegovim pričama svaki detalj je pažljivo odabran. Praktični sanjar je jedna od onih zbirki koje se nose sa sobom, otvaraju nasumično i čitaju iznova, jer ove priče nastavljaju da žive u dugom nizu otkrivanja.

O AUTORU:
A. L. Snejders (1937–2021) istaknuti je holandski pisac i majstor „veoma kratkih priča” (ZKV), koje je uzdigao do vrhunaca književnog izraza. Radio je kao profesor holandskog jezika i kolumnista, a kao pisac debitovao je 1992. godine zbirkom kolumni i pisama uredniku novina.
Njegove priče redovno su emitovane na radiju i objavljivane u časopisima, a često je nastupao na književnim manifestacijama. Od 2015. svake nedelje objavljivao je ZKV priče u belgijskom DS Weekblad. Za celokupni književni opus dobio je nagradu Constantijn Huygens (2010), dok je 2012. ustanovljena nagrada A. L. Snijders za priče do 220 reči. Njegova dela odlikuju se erudicijom, filozofskom dubinom i lakoćom izraza."

Kćerka kapetana i prvog vlasnika pozorišta u Atini, Eleni Bukura bila je prva grčka slikarka, u vreme kada ženama nije bilo dozvoljeno da studiraju. U mladosti se prerušila u muškarca i napustila rodno ostrvo Speces kako bi u Italiji ostvarila svoju strast prema slikarstvu. Nakon udaje za slikara revolucionara, Saverija Altamuru, njen život polako počinje da poprima tragičan obrt. Napuštena od supruga, vraća se u Atinu, a nakon gubitka dvoje dece – kćerke i sina Ioanisa Altamure, koji je bio čuveni marinista – Eleni se potpuno povlači iz društva. U starosti provodi dve decenije u samoći i tami kuće pored mora, gde njen duh luta između stvarnosti i legendi. Okružena šaputanjima o magiji i ludilu, zapostavljena od sveta umetnosti, ona se suočava sa sudbinom majke i slikarke, tragajući za smirenjem koje nikada ne stiže.
Roman Ree Galanaki osvetljava život jedne izuzetne umetnice iz 19. veka, u kojem se neprekidno prepliću svetla znanja i senke magije, logika i ludilo, nevinost i krivica. Kroz pesnički stil i bogat jezik, roman istražuje umetničko stvaranje i njegovo uništenje, formiranje i krhkost identiteta, razdvajanje i pomirenje. Ova priča o tragičnoj i fascinantnoj slikarki, čiji život ostaje obavijen mnogim neodgonetnutim tajnama, zasnovana je na istinitim događajima i poziva čitaoce na misteriozno i dramatično putovanje kroz spoljašnji i unutrašnji svet žene koja je živela i stvarala na granici između stvarnog i mitskog.
Roman je ovenčan Nacionalnom nagradom za književnost 1999. godine.
________________________________________________________
Rea Galanaki (1947) je rođena u Iraklionu, na Kritu, gde je provela detinjstvo. Studirala je istoriju i arheologiju u Atini. Autorka je brojnih romana, kratkih priča, pesama i eseja, a knjige su joj prevedene na sedamnaest jezika.
Smatra se jednom od vodećih grčkih književnica. Originalnim pristupom istorijskom romanu i pitanjima identiteta, ženskih perspektiva i društvenih promena obogatila je savremenu grčku književnost i postala prepoznata širom sveta.
Dva puta je nagrađena Nacionalnom nagradom za književnost (1999. godine za roman Eleni, ili niko i 2005. za zbirku priča Skoro plava ruka). Dobitnica je i Nagrade čitalaca Nacionalnog centra za knjigu Grčke (2006), Nagrade nacionalne akademije (2003) za roman Vek lavirinata, kao i nagrade Nikos Kazancakis grada Irakliona (1987). Među njenim značajnim priznanjima je i Zlatni krst Reda Efesa, koji joj je 2022. godine dodelila predsednica Grčke za doprinos književnosti i umetnosti. Dobitnica je i Velike nagrade za ukupan doprinos književnosti u okviru Nacionalne nagrade za književnost (2023).

Kroz priču o junakinji koja se suočava sa bliskom smrću svoje majke, Etela Farkašova nam otvara vrata intimnog sveta u kojem se prepliću sećanja na majčin život i svakodnevica njenih poslednjih dana. Svojim slojevitim pripovedanjem autorka uspeva da dopre do najdubljih kutaka psihe, unutrašnjih sukoba i emocionalnih doživljaja, bojeći ih filozofskim promišljanjima o univerzalnim vrednostima ljudskog života, ne zanemarujući neizbežne praktične i racionalne aspekte jednog od najsnažnijih i najsilovitijih iskustava koja čovek može imati – neminovnog i sporog umiranja bližnjega.
Dogodilo se nije samo knjiga o umiranju, već o lepoti i složenosti odnosa kćerke i majke i dubokim emotivnim istinama, prožetim refleksijama o prirodi vremena i pamćenja.
__
Ponekad, pre nego što zaspim, razmišljam da li bih želela da pišem o njoj... da nije tog sporog, tajanstvenog prelaska od egzistencije ka nepostojanju... da nije te promene koja postaje sastavni deo moje svakodnevnice, ali koja me istovremeno na jedan neobičan, do sada nepoznat način udaljava... kao da sam prevazilazila svoje sopstveno postojanje.

Malo norveško ostrvo Bareja, parče stene u moru, predstavlja ceo univerzum za svoje stanovnike. Hans, njegova žena Marija, otac Martin, sestra Barbru i ćerka Ingrid – tri generacije porodice Barej, po kojoj ostrvo nosi ime – pokušavaju da održe ravnotežu života u stalnoj borbi sa neprijateljskom klimom i raspoloženjima mora, koje ih hrani ali i nemilosrdno odnosi živote. Ostrvski život je težak, ali „ostrvo čuva ono što ima, svom snagom koju ima“.

Suočeni sa brojnim izazovima, ovi ostrvljani odolevaju izazovima prirode ali i uticajima kopnenog sveta, koji preti da naruši delikatnu ravnotežu, toliko važnu za njihov opstanak. Stub porodice je ćerka Ingrid, i mi pratimo njen životni put – od melanholične dvanaestogodišnje devojčice do kraljice ostrva.

U romanu Nevidljivi Roj Jakobsen slika portret jednog nestalog vremena. Kroz njegovo pripovedanje, koje je povremeno sirovo, a povremeno nežno i kontemplativno, otkriva nam se život radničke klase s početka 20. veka i sudbina one vrste ljudi koji predstavljaju stub norveškog društva. Preispitujući veze zemlje i identiteta, sudbine i slobode, lepote tišine i tereta neizrečenih misli, ovaj roman se s razlogom našao u užem izboru za Međunarodnu Bukerovu nagradu i Međunarodnu književnu nagradu grada Dablina.

U ovoj zbirci je obuhvaćen dvadesetogodišnji rad jednog od najznačajnijih afričkih pisaca, Činue Ačebea, autora romana Svet koji nestaje, koji je zasluženo našao svoje mesto u samom vrhu afričke književnosti. Devojke u ratu i druge priče sastoji se od dvanaest priča koje nas vode u samo srce afričkog kontinenta, čiji se ponos i ideali prepliću sa društvenim i političkim pitanjima, koja i danas predstavljaju značajan deo svakodnevnog života u Africi. Međutim, baveći se mnoštvom raznolikih tema, Ačebe ne namenjuje svoje delo samo Nigeriji, pa ni samo Africi, već čitavom čovečanstvu.
Njegov jezik je jezgrovit i sugestivan i sa lakoćom uvlači čitaoca u atmosferu pretkolonijalne Afrike pa sve do vremena građanskog rata u Nigeriji. U ovim pričama susrećemo se sa malom paziteljicom dece kojoj dobrostojeća porodica lažno obećava školovanje, mladom čovekom opsednutim šećerom, uglednim Nvibeom kome je umobolnik ukrao odelo i ostavio ga nagog da trči kroz pijacu, dok naslovna priča „Devojke u ratu” govori o tragičnim posledicama rata na civilno stanovništvo, posebno na jednu devojku čije želje i ideali polako nestaju kako se rat odugovlači i zamenjuje ih potreba za hranom.
Ačebe duboko saoseća sa ljudskim stradanjima i ceni sposobnost čoveka da podnese životne nedaće. Junaci njegovih dela često su poraženi i unesrećeni, ali nikada ne gube poslednju nadu u snagu i pobedu ljudskosti. Bez obzira na sugestivnost i silinu izraza, ovaj pisac svom književnom materijalu prilazi objektivno i sa potrebne distance. On nam slika običaje, način života, sujeverja i verovanja Afrikanaca, i njihovu filozofiju. Ali ta sociološka strana njegovih priča ne garantuje po sebi estetsku i književnu vrednost, već samo predstavlja bazu za njegov neverovatni pripovedački talenat zbog kojeg ga s razlogom smatraju ocem moderne afričke književnosti.

Prvi roman Jahima Topola, Sestra, jedan je od najprevođenijih čeških romana. Objavljen je 1994. godine, a naredne godine Topol za ovo delo dobija prestižnu nagradu Egon Hostovski za „roman koji umetnički prevazilazi standardnu produkciju”.

Služeći se fragmentarnim pripovedanjem u kojem se prepliću stvarnost, fantazija i snovi, Topol nam pruža jedinstvenu sliku života u Čehoslovačkoj krajem 80-ih i početkom 90-ih godina prošlog veka. Njegov neobični, pesnički jezik talasa i zanosi, uvlačeći čitaoca u atmosferu društvenog haosa i nesnađenosti koji su usledili nakon Plišane revolucije 1989. godine i posebno se odrazili na život mladih u tadašnjoj Čehoslovačkoj. Slikajući ovo doba, pisac nam pruža panoramski pregled posleratne istorije Istočne Evrope, posebno se trudeći da uhvati i dočara raspoloženje generacije.

Dugačke narativne celine ispresecane su oštrim i kratkim replikama u uličnom žargonu, vreme ne teče linearno, a stvarnost se meša sa fantastikom, što čitaoca čini jedva svesnim radnje. Međutim, žive, dekadentne, grube i ponekad bizarne slike i jake ekspresije neobično snažno će uvući čitaoca u gotovo postapokaliptični svet romana, u kojem cvetaju kriminal i poroci, i u kojem se košmarna istočnoevropska stvarnost zadnjih decenija 20. veka povremeno prepliće sa komičnim scenama, ali i sa neobično nežnom pričom o ljubavi glavnog junaka i njegove duhovne sestre.

Vreme nije ispalo iz zgloba već se čuje „krckanje iščašenih udova otuđenih od zglobova”; nema „zuba vremena” već su zubi detinja trauma kao „ljigavi polumrtvi rak u usnoj duplji”. Nema sigurnog koračanja kroz procepe i logička ulegnuća Košmarnika, nema fetišizacije smrti, spoznaje ili katarze, samo ritam bezobalnih rečenica koji ne garantuje ništa osim vlastitog nestajanja.

Ivan Isail

"U Teškim ljubavima Kalvino isticanjem zatvorenosti likova u subjektivnim doživljajima naglašava mešavinu zabluda, utisaka i činjenica koja karakteriše svakodnevne situacije običnih ljudi. Njegovi likovi − čovek koji se zaljubljuje u svog modela dok uči tehniku fotografisanja, sredovečna žena koja gubi donji deo kupaćeg kostima na pučini, činovnik koji ne uspeva poznaniku da se pohvali svojom ljubavnom avanturom – ostaju nesvesni komike svog položaja, dok Kalvino, kao izuzetan pripovedač, prati proces njihovog mišljenja, stvarajući igru značenja u priči i čitaocu.

Taj deo grada nije bio prenaseljen niti previše živahan rano ujutru. U tramvaju su bili jedna vremešna domaćica, dva radnika udubljena u razgovor i on, zadovoljni čovek. Pristojan jutarnji svet. Bili su mu simpatični; on je, Enriko Gnei, za njih bio tajanstveni gospodin, zagonetan i zadovoljan, kojeg nikada ranije nisu videli na toj liniji. Kuda li je krenuo, možda su se pitali. A on ništa nije odavao; posmatrao je glicinije. Bio je čovek koji posmatra glicinije kao čovek koji ume da posmatra glicinije: Enriko Gnei je bio svestan toga. Bio je putnik koji kondukteru daje novac za kartu, a između njega i konduktera vladao je savršen sklad između putnika i konduktera, bolje nije moglo. Tramvaj se spuštao ka reci; lepo je bilo živeti.
"

"A zašto je onda Pitigrili bio opasan? Zbog raskalašnog nehaja s kojim se odnosio prema idealima društva u kojem je živeo, zbog skepticizma, zbog neobuzdanog korišćenja paradoksa koji su se mogli smatrati „podrivačkim” (a zapravo nisu bili podrivački jer su već postali deo jezičkog jezgra italijanskog srednjeg sloja, po ugledu na Parižane), zbog podsmešljive hladnokrvnosti s kojom pominje preljube, podmićivanje i ideološke laži – premda je to bilo opštepoznato, a on je čak nagoveštavao i moralizatorske pouke, ali, kako se nekada govorilo, bez dlake na jeziku.
- Umberto Eko

Stare fotografije pokazuju da ona nije bila lepa, ni prefinjena, ni zavodljiva kao sada; ipak, baš ta devojka sa fotografija, ili čak i pre njih, ona je koju želimo. Čak i ljubavnik najpoznatije i najlepše glumice (onaj koji je zaista voli) ima želju da se vrati u vreme u kom je ona bila obična, nepoznata glumica, koja se sa putujućom trupom seli od pozorišta do pozorišta i svuda sa sobom nosi veliki sanduk, šivaću mašinu i svoju neupadljivu nevinost."

Novi roman Šabana Šarenkapića prati životnu priču tri člana porodice Kocilj, bitno određenu raspadom pazarske mahale i drugom polovinom dvadesetog veka. Dok se radnja odvija, čitaocu se nameće neobična priroda nemoći izražene njihovim sudbinama  tako da bi se moglo reći da je jedan od osnovnih motiva nemoć, ona koja ukazuje na nekakvu višu zatvorenost života, čije je ishodište u poetizaciji same psihološke perspektive lika.
Šarenkapićev miran i svestan stil, izuzetan osećaj za procese ljudskog osećanja i otvorenost pri ponovnom promišljanju opštih mesta dali su nepobitnu zrelost ovom romanu. Kao umetnički celovit, on se izražava čitavim svojim tokom i zadobija konačno značenje tek na kraju.

Moj život dotad nikad nije bio ispunjeniji blizinom ženskih pazuha, zapahom mladih majki koje, pod teretom bošči, sa oskudne pijace hrle kroz dan, zadihane, kroz bjelinu u kojoj je vidna samo crnina u njihnim očima. Dok ih sramljivo gledam, dok prebiram za tragovima njihovih sjenki u šlapavici, trnu mi prsti u njedrima, trne mi jezik u ustima, i cio gorim od blagosti njihnih kretnji koje me podsjećaju na usporenost sanjanja. Dok zavija svirena, ja se privikavam na pokretnost spoljnjeg svijeta, na njegovu lakoću u jednoličnosti navika.

Najplavlje oko je prvi roman Toni Morison, nobelovke afroameričkog porekla. Roman prati život Pekole, crne devojčice iz problematične porodice, a priču o njoj čitalac saznaje kroz perspektive ljudi koji je okružuju i vrše uticaj na njen život. Putem sećanja i ličnih istorija njene majke, oca, poznanice iz škole, bogate komšinice i jednog starca prevaranta dolazi se do celine tragične i začudne logike događaja. Ova logika jeste mehanizam koji Morison u romanu preispituje: dinamika između ograničene perspektive individue i njenog delanja u svetu.
Morison već u svom prvom romanu poseduje neobičnu sposobnost psihološkog uvida, sklonost ka ambivalentnom sagledavanju ljudskih karaktera i ka problemskom predstavljanju funkcionisanja same stvarnosti.

A to jeste bila fantazija, jer mi nismo bili jaki, samo agresivni; nismo bili slobodni, već smo imali dozvolu; nismo bili samilosni, bili smo učtivi; ne dobri, već dobro vaspitani. Udvarali smo se smrti da bismo se nazivali hrabrima, a od života se krili kao lopovi. Mešali smo ispravnu gramatiku sa inteligencijom; menjali smo navike kako bismo simulirali zrelost; laži smo izvrtali i nazivali ih istinom, pronalazeći u drugačijem rasporedu starih ideja Otkrovenje i reč Božiju.
Ona je, međutim, zakoračila u ludilo – ludilo koje ju je od nas štitilo prosto zato što nam je na kraju dosadilo.

Tamo tamo je roman sastavljen od priča i tokova svesti dvanaestoro stanovnika Ouklanda indijanskog porekla. Oni žive različite živote: Orvil je tinejdžer koji se sprema za svoj prvi pauvau festival, Džeki Red Feder i njena sestra Opal provode leto sa majkom na ostrvu Alkatraz, Edvin je zavisnik od interneta sa završenim studijama književnosti... Njihove perspektive ujedinjuju osećaji izgubljenosti, nesaznatog identiteta i neusmerenosti.
Naziv romana Tamo tamo dvostruka je referenca – jedan od likova, Din Oksendin, sluša istoimenu pesmu grupe Rejdiohed i razmišlja o citatu Gertrude Stajn. Stajn shvata da Oukland u kome je provela detinjstvo i ovaj sada nisu više isto mesto, da ’tamo’ više nije tamo, kao što svaki od likova ostaje suočen sa nemogućnošću da svest o indijanskom poreklu uskladi sa savremenom realnošću. Na ovaj način roman tematizuje osnovne probleme istorije i sadašnjosti indijanske kulture, kao i uprošćene predstave o njoj. Neposredno transformišući iskustvo u jezik, Orandž promišlja fenomen urbanog Indijanca i prikazuje savremeno američko društvo iz njegove perspektive.
Ovaj roman se našao u najužem izboru za Pulicerovu nagradu 2019. godine.
***
Ostali smo jer grad ima zvuk rata, a ne možeš napustiti rat kada si već u njemu bio, možeš ga samo držati podalje – što je lakše kada ga možeš videti i čuti oko sebe, tu brzinu metala, neprestano pucanje, automobile koji jure niz ulice i autoputeve poput metaka.

U romanu Krvave latice čitalac kroz sećanja likova rekonstruiše istoriju kenijskog sela Ilmorog i životne puteve njegovih stanovnika.
Započevši misterioznim zločinom, Va Tiongo gradi zaplet u kome se retrospektivno otkrivaju pravi motivi likova i ustaljeni odnosi u zajednici. Dok različiti karakteri pokušavaju da shvate ko je počinio zločin, oni ujedno razmišljaju o prošlosti Kenije, njenim unutrašnjim sukobima, trajnim ograničenjima i sopstvenim nadama.
Životi Munire, učitelja u seoskoj školi, Vandže, zavodnice i prostitutke, i Karege, mladića nadahnutog revolucionarnim idejama, otvaraju širi horizont problema: afričko selo pod pritiskom kapitalizma i ostataka kolonijalnog režima prolazi kroz radikalne promene.

"Gde li ćete vi pobeći
Kada se pokupe junaci zemlje?
Jer Kenija je otadžbina crnog čoveka".

Ana Svard je poznati roman švedske nobelovke koji prati sudbinu mladog sveštenika Karla Artura i njegove žene Ane. Iako je osnovna fabula vezana za Karlov život, ovaj roman se bavi problemima žena i njihovim potragom za smislom i ispunjenjem. Kroz bogat katalog ženskih likova autorka razmatra položaj žena koje pripadaju različitim društvenim klasama, što u velikoj meri uslovljava njihove snove, težnje i mogućnosti izbora.

U knjizi je na briljantan način portretisan centralni ženski lik Ane Svard - siromašne devojke koja uprkos društvenog položaja uspeva da zadrži punu kontrolu nad svojim životom. Pronicljiva zapažanja, dinamična radnja i uverljivo psihološko oslikavanje likova samo su neki od kvaliteta koji Selmu Lagerlef zasluženo postavljaju na mesto prve žene koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost


O autoru

Selma Lagerlef (1858–1940) je znamenita švedska književnica. Nakon završenih studija, radila je kao učiteljica u jednoj osnovnoj školi, a 1891. objavila je svoju prvu knjigu Gesta Berling.

Roman Ana Svard objavila je 1928. godine, a osim ovih Selminih romana poznati su i mnogi drugi, kao što su Jerusalim i Čudnovato putovanje Nilsa Holgersona kroz Švedsku, koji se danas smatraju klasičnim delima švedske književnosti.

Godine 1909. dobila je Nobelovu nagradu za književnost, a 1914. je izabrana za prvog ženskog člana Švedske akademije. Bila je aktivna učesnica u borbi žena za dobijanje prava glasa i jedan od osnivača stranke Folkpartiet.


Odlomak iz knjige

Šta god ko rekao protiv Tee Sundler, jedno se moralo priznati – ona je bolje od bilo koga znala da postupa s Karlom Arturom Ekenstetom.

Ako se, na primer, pomisli na Šarlot Levenšeld, i ona je pokušavala da ga nagovori da se odveze u Karlstad i pomiri s majkom. Ali da bi ga na to nagovorila, podsetila ga je na sve što je za njega predstavljala majka, pa je na kraju zaista pokušala da ga prestraši mišlju da ukoliko se bude pokazao nezahvalnim prema majci on više neće moći tako dobro da propoveda kao dosad.

To je bilo potpuno isto kao da je htela da on, kao izgubljeni sin, dođe i izmoli da budu milostivi prema njemu i da ga ponovno prime u očinski dom. Ali u onom duševnom stanju u kom se Karl onda nalazio, to za njega nije bilo ništa – za njega koji je svojim propovedima postigao tako velike uspehe i kog je čitava opština visoko cenila.

Tea Sundler je, međutim, sasvim drugačije započela sa svojim planom da ga nagovori da opet otputuje u Karlstad. Zapitala ga je da li je istina ono što je čula od drage tetke Ekenstet – da ona, naime, zahteva da je zamole za oproštenje čak i za najmanju malenkost kojom su joj se drugi zamerili? Ali ako je tako stroga prema drugima, ona je svakako i sama voljna i spremna...

Da, Karl Artur je morao priznati da je ona takva. Istog trenutka kada bi mu majka uvidela da je nekome učinila krivo, ona je bila spremna da to opet popravi i da se pomiri.

Tada ga je Tea podsetila na ono vreme kada je draga tetka Ekenstet za vreme najgore jugovine preduzela opasan put u Upsalu, samo zato da bi on mogao da je zamoli za oproštenje, i čudila se tome što on, hršćanin i župnik, pokazuje manje pomirljivu ćud nego običan svetovnjak.

Karl Artur nije sasvim dobro razumeo šta ona smera. Samo je zurio u nju, ne skidajući oka s nje.

Ali gospođa Sundler reče da je ovaj put draga gospođa pukovnikovica Ekenstet ta koja je njemu učinila krivo, pa ako je ona tako pravedna, kako on tvrdi, onda, bogme, on ne može posumnjati da se ona sada kaje zbog toga i da od sveg srca čezne za tim da ga zamoli da joj oprosti. Ali ona ne može da dođe kod njega jer je bolesna, pa je stoga njegova dužnost da ode do nje.

To je bilo nešto sasvim drugo u odnosu na ono kako ga je nagovarala Šarlot. To nije značilo vratiti se roditeljima kao izgubljeni sin, nego stupiti pred njih kao pobednik! On sad nije išao tamo i molio da mu se milostivo oprosti, nego je on bio taj koji oprašta. Nije moguće opisati koliko mu je to silno godilo i koliko je bio zahvalan Tei koja ga je navela na tu misao.

U nedelju, čim se vratio iz crkve i obedovao kod Tee, on je već pošao na put u Karlstad. Da, bio je tako zažaren da je svu noć putovao. Budnim ga je održavala sama pomisao kako li će biti lepo kad bude stigao kod majke. Niko nije bio kadar da ovakav susret udesi tako lepo kao njegova majka.

U pet sati ujutru stiže on u Karlstad, ali nije odmah otišao kući nego prvo u svratište. Šta majka o njemu misli, u to ni najmanje nije sumnjao, ali za očevo mišljenje nije baš bio sasvim siguran. Nije bilo nemoguće čak ni to da bi otac mogao da ga ne pusti unutra, a on nije baš želeo da mu se to desi pred kočijašem.