ROMANI

Slavko Ilkić se nakon godina provedenih u Berlinu vraća u rodni Sombor, na porodičnu slavu. Iza sebe ostavlja propalu agenciju, neotplaćene dugove i pretnje zelenaša, a pred sobom zatiče grad i porodicu koji više ne liče na uspomene iz detinjstva. Put od autobuske stanice do kućnog praga pretvara se u lavirint prošlosti i sadašnjosti, u kome se smenjuju suprotstavljeni glasovi oca, majke, brata, bliskih prijatelja i uterivača duga koji nikada ne prestaju da prate. Slavko stoji između očevog autoriteta i sopstvene nemoći, nostalgije i paranoje, pokušaja da pronađe utočište i osećaja da bežanja više nema.

Kuća Ilkića se postepeno pretvara u kazamat, trpeza u žrtvenik Mamona, a slavlje u grotesknu gozbu bez izlaza. Berlin i Sombor stapaju se u jedan grad, noćni klub i slavska soba u jedno grotlo, a Slavko u ogledalu ne prepoznaje sebe, već zbir lica koja ga proždiru. Prozor na kući gleda u noć, ali zore nema: praskozorje su već pojela gladna usta tranzicijske prošlosti.

Glorijan je roman u kojem se porodica i identitet, sloboda i dug, telesna želja i krivica sabijaju u crnu liturgiju povratka – povratka koji znači poniranje u ličnu i kolektivnu traumu.

Desetoro neznanaca okupljaju se u izolovanoj kući na ostrvu, pozvani pod različitim izgovorima od strane misterioznog domaćina. Ubrzo shvataju da domaćina nema, a da su svi oni optuženi za zločine iz prošlosti. Jedan po jedan, gosti počinju da umiru u skladu sa stihovima dečje pesmice okačene na zidu sobe.

Ko je domaćin koji nikada ne dolazi? Može li ubica biti neko od njih samih? I koliko dugo se može preživeti na ostrvu kada je svaka smrt unapred ispisana u stihovima?

Objavljen 1939. godine, roman I ne osta nijedan smatra se najprodavanijim i najuticajnijim delom Agate Kristi, kao i jednom od najuspešnijih misterija svih vremena, sa preko sto miliona prodatih primeraka širom sveta.

Na zabavi povodom Noći veštica, tinejdžerka izgovara rečenicu koja svima zvuči kao dečja hvalisavost: tvrdi da je jednom prisustvovala ubistvu. Nedugo potom, devojčica biva pronađena mrtva, utopljena u posudi sa jabukama. Njena smrt, u trenutku igre i veselja, uznemirava celo mesto, a Poaro je pozvan da istraži da li je ubistvo deteta povezano sa ranijim zločinom.
Da bi pronašao ubicu, Herkul Poaro mora da otkrije: Koje tajne se skrivaju ispod maski meštana? Da li je moguće da je dete zaista znalo nešto što nije smelo da zna? Šta znači kad nas prošlost, prerušena u priču, progoni?
Roman je objavljen 1969. godine i predstavlja jedno od kasnijih dela Agate Kristi, a kritika ga pamti po mračnoj atmosferi nasilja nad decom.

Tokom odmora na engleskoj obali, Poaro i Hejstings sreću mladu i šarmantnu vlasnicu Endhausa, Niku Bakli, koja za dlaku izbegne smrt dok razgovara s njima. Ubrzo postaje jasno da neko već duže vreme pokušava da je ubije. Poaro, zaintrigiran, odlučuje da ostane blizu nje i otkrije ko stoji iza pokušaja ubistva – ali njegova zaštita ne garantuje da u kući neće biti žrtava
Ko bi imao koristi od smrti mlade naslednice? Šta kriju njeno bogatstvo i njena porodica? I da li je prva metа bila zaista ona, ili je ubica imao sasvim drugi cilj?
Objavljen 1932. godine, ovaj roman obeležava povratak Hejstingsa nakon duže pauze i smatra se jednim od klasičnih primera knjige u kojoj Agata Kristi majstorski manipuliše očekivanjima čitalaca.

Šesnaest godina nakon što je Karolina Krejl osuđena za ubistvo svog muža, slavnog slikara, njihova ćerka odlazi kod Herkula Poaroa sa molbom da dokaže nevinost njene majke. Sve okolnosti su odavno razjašnjene: presuda, svedoci, dokazi. Međutim, Poaro je uveren da istina može biti pronađena i nakon toliko vremena – pod uslovom da uspe da razdvoji prava sećanja od laži.
Poaro pokušava da shvati: Kako da objasni protivrečne iskaze petoro svedoka, takozvanih „pet prasića“? Da li vreme briše tragove ili ih, naprotiv, čini još jasnijim? Kako otkriti istinu o čoveku koji je za života bio jednako obožavan i omražen?
Objavljen 1942. godine, ovaj roman zauzima posebno mesto u opusu Agate Kristi jer se u njemu klasična potraga za ubicom pretvara u psihološku analizu prošlosti, što ga čini jednim od njenih najdubljih i najpronicljivijih dela.

Šesnaest godina je Angela Merkel nosila odgovornost vođenja Nemačke i svojim delovanjem i stavovima oblikovala nemačku, evropsku i međunarodnu politiku. U svojim memoarima ona se osvrće na život u dve nemačke države – do 1990. u Istočnoj Nemačkoj (DDR), a od 1990. u ponovo ujedinjenoj Nemačkoj.
Kako je jednoj ženi sa istoka uspelo da se popne na vrh Hrišćansko-demokratske unije (CDU) i postane prva kancelarka ujedinjene Nemačke? I kako je postala jedna od najmoćnijih šefica vlada zapadnog sveta? Šta ju je vodilo?
U knjizi Sloboda Angela Merkel opisuje svakodnevicu u kancelarskom kabinetu, ali i one dramatične dane i noći kada je u Berlinu, Briselu i drugim mestima donosila odluke od velikog značaja. Prati dugoročne promene u međunarodnoj saradnji i otkriva pod kakvim pritiskom političarke i političari danas deluju kada moraju da traže rešenja za složene probleme u globalizovanom svetu.
Istovremeno, vodi nas iza kulisa međunarodne politike i pokazuje od kolike važnosti mogu biti lični razgovori – ali i gde leže njihove granice. Angela Merkel razmišlja o uslovima političkog delovanja u vremenu sve većih sukoba. Njene uspomene nude jedinstven uvid u samu srž moći – i istovremeno su snažna odbrana slobode.

ANGELA MERKEL, od 2005. do 2021. godine bila je savezna kancelarka Savezne Republike Nemačke i prva žena na najmoćnijoj funkciji ove zemlje. Rođena je 1954. godine u Hamburgu, odrasla je u Istočnoj Nemačkoj (DDR), gde je studirala fiziku i stekla doktorat iz prirodnih nauka. Godine 1990. izabrana je u nemački Bundestag. Od 1991. do 1994. bila je savezna ministarka za žene i omladinu, od 1994. do 1998. savezna ministarka za zaštitu životne sredine, prirode i bezbednost reaktora, a od 2000. do 2018. predsednica Hrišćansko-demokratske unije Nemačke. Svoju aktivnu političku karijeru završila je 2021. godine.

Napisan u jednom dahu između 1928. i 1929. godine, roman Zbogom oružje je priča o ljubavi i ratu koju je Hemingvej oduvek želeo da napiše. Inspiraciju je pronašao u sopstvenim iskustvima sa italijanskog fronta 1918, a posebno u ranjavanju u Fosalti i strasnoj ljubavi prema bolničarki Agnes fon Kurovski.
Teme rata, ljubavi i smrti, koje su na različite načine u osnovi celokupnog Hemingvejevog dela, u ovom romanu pronalaze poseban prostor i artikulaciju. Radnja nas direktno podstiče da osetimo i razmotrimo čari, ali i krajnju nesigurnost postojanja i glasno se pobunimo protiv večne nepravde masovnog prolivanja krvi.
Odluka koju mladi američki oficir donosi tokom povlačenja kod Kaporeta i njegovo ponovni susret sa voljenom ženom predstavljaju odlučnu osudu sve nečovečnosti koju rat nosi sa sobom. Pa ipak, čak i u ovoj priči o tragičnom porazu, ljubav ostaje ona težnja za kojom čovek očajnički traga, nemoćan pred tajanstvenim silama protiv kojih je svaka borba, čini se, uzaludna.

Pariz, dvadesete godine XX veka. Džejk Barns, američki novinar, ponovo sreće lepu i kapricioznu ledi Ešli, izgubljenu u mahnitoj potrazi za ljubavnicima. Pratimo ih kako se opijaju po pariskim barovima, španskim arenama i idiličnim pirinejskim šumama. Njihovi saputnici, Robert Kon i Majkl Kembel, takođe su ljudi prepušteni stihiji, zauvek obeleženi Prvim svetskim ratom.
Kristalno jasnim stilom, zastrašujuće efikasnim, Hemingvej slika Pariz umetnika u međuratnom periodu i čuvene svečanosti San Fermina. Njegovi junaci, koji se neprestano kolebaju da li da se prepuste buri egzistencijalnih nemira ili ushićenju uživanja u trenutku, postali su simboli generacije koju je Gertruda Stajn nazvala „izgubljenom”, ali nisu nimalo manje živi i dirljivi čak i čitav vek kasnije.

Kiša pljušti u postindustrijskom gradiću Istočna Radost, mestu zarobljenom u procesu korozije američkog sna, gde duhovi prošlosti lutaju među napuštenim automobilima. Gradić je „iznikao na jednoj krasti od zemlje” duž reke Konektikat, iznad reke se nadvija teretni most, a na mostu stoji Hai, devetnaestogodišnji zavisnik, koji prebacuje nogu preko ograde nakon što je odlučio da se baci s trideset metara visine. I tada, iznenada, nešto prekida ono što se činilo neizbežnim: glas s druge strane reke. To je Gražina, starica zarobljena u lavirintima sećanja, sa uspomenama na davni rat i svoju rodnu Litvaniju.
U mikrokosmosu slomljenih snova i apsurdnog pregalaštva, među zatrovanim ulicama i melanholičnim pejzažima Istočne Radosti, njih dvoje će izgraditi kratkotrajno utočište pred haosom sveta. Povezani iskustvom života na marginama društva, između tog, naizgled nemogućeg, para stvoriće se veza zasnovana na empatiji i prepoznavanju, odnos satkan od zbrke i trenutaka bistrine, koji će se pretvoriti u neočekivano putovanje ka drugoj šansi.
Potresno i mračno duhovito, Vuongovo istraživanje gubitka, zavisnosti i svakodnevnog teškog rada otkriva krhke temelje sveta u kojem preživljavaju oni što su ispali iz njegovih pukotina. Roman ne nudi laka rešenja, već razmatra kako preživeti traumu i u tom preživljavanju pronaći radost, ne odustajući od sopstvenog bića.

Hasan ibn Sabah, verski vođa ismailita, u srednjovekovnoj utvrdi Alamut – čija je neosvojivost poprimila legendarne dimenzije – oformio je skrivene vrtove i u njih uveo odabrane učenike alamutske versko-militarne škole. U tim posebno uređenim i raskošno ukrašenim vrtovima, pod dejstvom hašiša i u okruženju devojaka iz harema, mladići su zapadali u opsenu da se nalaze u samom raju. Kasnije, po povratku u život duhovnog i ratničkog usavršavanja, bili su spremni da slepo slušaju naređenja glavara ismailita, ne bi li ponovo zaslužili odlazak u dženet. Njihova bezuslovna odanost učinila ih je asasinima – ubicama kojima je izvršavanje naredbi Hasana ibn Sabaha bilo važnije od samog života.
Hasan je lik kakav se u književnosti retko sreće, prevashodno jer su njegovi ciljevi i načini njihovog ostvarivanja radikalni, nesvakidašnji a opet tako ljudski i mogući. Jer, čovek je biće koje neretko želi nedohvatno, nemoguće, iznova sebe iznenađujući do koje mere i kakvim pristupima tom nemogućem može da se približi. Upravo je takva i životna misija Hasana ibn Sabaha – on nastoji da osvoji neuporedivu versko-političku moć.

Na vrhuncu slave kao ikona folk pokreta, Bob Dilan je 25. jula 1965. na Njuport festivalu uradio nezamislivo – zamenio je akustičnu gitaru električnom. „Električna revolucija“ budućeg nobelovca za književnost dovela je do kontroverznih reakcija, izazvavši društveno-kulturni potres koji će najaviti novo doba. Za neke je ovaj trenutak predstavljao novu Deklaraciju nezavisnosti, za druge izdaju, a za sve: kraj folka i nevinosti ranih šezdesetih.
Zadirući duboko u priču za koju smo mislili da je znamo, ova knjiga rekonstruiše atmosferu tog vremena kroz pedantno istraživanje originalnih snimaka, pisama i dnevnika. Predstavljajući Dilanov složen odnos sa folk establišmentom i njegovu transformaciju iz barda u rokenrol zvezdu, autor nudi pronicljivu i nijansiranu analizu. Ovo je priča o tome kako je jedan čovek, naoružan samo gitarom i pojačalom, uzdrmao temelje muzike i postao legenda.

Roman Kraljica baca peglu, u maniru hip-hop poeme, osluškuje ritam života u varšavskim blokovima, među ljudima bez lica i nade. Maslovska meša vulgarno i poetsko, svakodnevicu i apokalipsu, stvarajući šokantnu ali zavodljivu sliku sveta u kojem junaci traže ljubav, dostojanstvo i sopstveno mesto u haosu. Iz drugog plana ulazi i sama autorka – em-si Doris – koja preuzima mikrofon i razbija iluzije, pretvarajući roman u gorku pesmu o savremenoj Poljskoj, njenim društvenim lomovima i kolektivnim opsesijama.
Ovo nije priča o lepoti, već o njenom odsustvu. Nije roman o sreći, već o bolnoj potrebi da se bude primećen, voljen i živ. Maslovska donosi jezik ulice na književnu scenu, razbija norme i istovremeno nudi oštar komentar o tranzicijskoj stvarnosti, o padu ideala i o grotesknim snovima koji prekrivaju ruševine društva.

Nisam svojom voljom natrčala na njegov nož, trčala sam od nečega što me je plašilo više od smrti, a on se našao tamo sa svojim snovima poprskanim krvlju. Od čega sam bežala?
Roman Antarktik ljubavi švedske spisateljice Sare Stridsberg uvodi nas u svet mračnih i maglovitih predela, glečera i sparnih šuma, močvara i jezera, u zagušljivu atmosferu izbrušenu jezikom metafora i mutnih slika, kroz koje tu i tamo probija svetlost. Sred tog magnovenja roman raskriva priču o femicidu, ispripovedanom iz perspektive žrtve – mlade devojke Ini, heroinske zavisnice i prostitutke – koja se, ostavljena pod zemljom, pripovedno izmešta sa Zemlje, posmatrajući izdaleka svet koji je ostao iza nje.
U tom svetu pratimo život njenih roditelja, Ivana i Rakše, u potrazi za odgovorima o okolnostima zločina, ali i o sebi i drugima, pratimo odrastanje dvoje dece – Valea i Sulvejg – smeštenih u različitim hraniteljskim porodicama, pratimo život ubice i pratimo povratak svemu što je dovelo do ubistva, iznova i iznova. Pomalo Snežana, pomalo Bogorodica, pomalo Euridika – pripovedačica nas dovodi pred velike dileme književnih klasika, otvorene u kontekstu savremenog sveta, i sa pozicije društvene margine. Antarktik ljubavi je roman koji ne nudi odgovore, već konstantno pokreće pitanja, njišući nas magičnim jezičkim predelima.

Završni roman Trilogije o granici okuplja Džona Grejdija Kola i Bilija Parhama u priči o prijateljstvu, ljubavi i nestajanju čitavog sveta. Pedesetih godina, dok modernizacija guta rančeve i tradiciju kauboja, dvojica mladića pronalaze oslonac jedan u drugome. Ali Džon Grejdi se zaljubljuje u Magdalenu, mladu prostitutku iz Meksika, i odlučuje da se bori za njihovu ljubav, bez obzira na cenu. Njegova odluka vodi ka obračunu koji će promeniti sudbine obojice.

Gradovi u ravnici su roman o poslednjoj borbi za ideale, o ljubavi koja se rađa tamo gde ne bi smela, i o prijateljstvu koje nadilazi gubitak. Makarti piše završnu elegiju kaubojskog mita, gde svaka rečenica nosi težinu molitve, a ravnice ostaju jedini svedok nestanka jednog načina života. To je potresna, nežna i surova knjiga, koja čitaoca ostavlja bez daha i bez iluzija, ali i sa dubokim osećajem da je svedočio velikoj literaturi.

U prvom romanu Trilogije o granici upoznajemo Džona Grejdija Kola, šesnaestogodišnjaka koji odbija da se pomiri sa nestankom sveta kauboja. Nakon što porodični ranč biva prodat, on zajedno s prijateljem Lejsijem kreće ka Meksiku u potrazi za slobodom, konjima i životom koji pripada starim idealima.

Ipak, put kroz divljinu vodi ih i ka ljubavi, izdaji i tragičnim iskušenjima. Ljubavna priča Džona i Alehandre, ćerke bogatog hacijendera, postaje srce romana, dok Makarti slika pejzaže prerije i planina sa snagom epskog stiha.

Svi ti lepi konji je roman o mladosti koja veruje da može kontrolisati sudbinu, o svetu koji nestaje pred očima, i o prvoj ljubavi koja ostavlja neizbrisiv trag. To je knjiga koja nas podseća da granice nikada nisu samo na mapi – one su u nama i u našim snovima.

U drugom delu Trilogije o granici Kormak Makarti nas vodi u mračniji, dublji i bolniji svet. Mladi Bili Parham hvata vučicu koja je napadala stada njegove porodice, ali umesto da je ubije, odlučuje da je vrati u planine Meksika.

To putovanje, koje postaje gotovo mitsko, vodi ga kroz razorene predele i susrete sa ljudima na rubu života – sveštenicima, lutalicama, filozofima i ubicama. Kada se vrati kući, njegov svet je zauvek izgubljen, a tragedija ga tera na dalje i dublje lutanje.

Prelaz je roman o nemoći čoveka da zaustavi sudbinu, ali i o iskri saosećanja koja može zasvetleti i u najmračnijim okolnostima. Ovo je knjiga u kojoj granica više nije samo linija između Amerike i Meksika, već i granica između života i smrti, nade i očaja. Makarti ovde pokazuje svu svoju moć – epsku širinu, filozofsku dubinu i neumoljivu poeziju bola.

Prevela s rumunskog: Marija Nenadić

U završnom tomu Zaslepljenosti, Kartaresku zatvara krug introspektivnog putovanja, donoseći istovremeno razrešenje i novu složenost. Stan, majka, grad, snovi — sve se vraća, ali sada kao senka, kroz prizmu zrelosti, melanholije i metafizičke čežnje pripovedača, koji pokušava da razume ono što nikada nije bilo rečeno, kako bi sastavio rasute delove ličnog i kosmičkog identiteta. Bukurešt više nije samo grad, već sablasni teatar u kojem se hodnici granaju kao neuronske mreže, a svakodnevica postaje alegorija duhovnog buđenja. Upoznajemo pisca koji piše roman o piscu koji piše… — ogledalo se beskonačno umnožava, kao i identiteti koji su istovremeno stvarni i izmišljeni.

Motivi leptira, praznih pozorišta, misterioznih figura u tramvajima, putovanja vozom ka nepostojećim destinacijama i gradova pod zemljom utkаni su u tekst koji balansira na granici između prisustva i nestanka, stvarnosti i halucinacije. Desno krilо je duboko kontemplativno i emotivno zatvaranje trilogije, roman sabiranja koji tek nominalno zaključuje priču koja nastavlja da se širi u svim pravcima — ka detinjstvu, smrti, jeziku i onome što dolazi posle reči.

Kartaresku stoji rame uz rame s velikanima: njegov roman je i Borhesova biblioteka i Prustovo vreme — i nešto treće, sasvim njegovo.

— Neue Zürcher Zeitung

Prevela s rumunskog: Daniela Jovanović

Središnji tom Zaslepljenosti najeksperimentalniji je i najsmeliji deo romana, u kojem se lirski tokovi proširuju u mrežu paralelnih narativa i istorijskih slojeva. Pripovedanje se udaljava od lične prošlosti i kreće u intenzivno istraživanje identiteta, telesnosti, kreativnosti i sećanja — kao da se sama svest pokušava predstaviti kao umetničko delo.

Telo je srce trilogije – mesto gde sve niti započete u Levom krilu pulsiraju punom snagom. Kao što se telo naratora razvija, menja i stari, tako se i svet oko njega transformiše u vrtlog vizuelnih i emotivnih prizora, u barokni mozaik priča o dvoglavim pesnicima, tajnim društvima i čudesnim ženama koje nestaju u svetlosti. Kockice tog intimnog mozaika uvezane su univerzalnim pitanjima o postojanju, i deo su jedinstvene prozne katedrale koju čitalac naslućuje, ali čija struktura će mu se ukazati tek na kraju ovog fantazmagoričnog literarnog iskustva.

Kartaresku ne piše knjige — on stvara kosmičke sonde svesti koje nas izbacuju iz vremena.

— Le Monde des Livres

Probudićeš se oko ponoći, topli dimnjak pored tvog obraza već će biti mlak kao dah. Grebuckanje miševa iza tapeta koje se ljušte, mesečina nalik na smolu… prazne misli. Potpuno uranjanje u srce ništavila.

Višestruko nagrađivan, roman Plima savremene letonske spisateljice Inge Abele predstavlja tekstualni vrtlog slika i metafora, koji vas u talasima preplavljuje zapletima i obrtima, poznatim, makar u obrisima, iz kriminalističkih i ljubavnih romana, a istovremeno rasklimava čvrste okvire žanra insistirajući na jeziku, kako u opisima, tako i u uverljivo izvedenim dijalozima.

Ispripovedan u inverziji, u izvesnom hronološkom ogledalu, od kraja ka početku, sa povremenim digresijama i iz više različitih perspektiva, tekst nam otkriva prelomne tačke iz života junakinje Jeve, podvojene i haotične ličnosti sklone dugim šetnjama, melanholiji, nostalgiji i magnovenjima koja se pretaču u tekst u vidu nežnih rečenica, lutajućih motiva i repetitivnih pejzaža. Roman traži prepuštanje plimi, postupno nam otkrivajući kompleksnu motivaciju glavne junakinje, ali i zagonetnost centralnog zapleta, skiciranog oko ljubavnog trougla i misterioznog ubistva.

Nakon što tragično izgubi porodicu, mlada Modesta iz svog siromašnog doma odlazi u manastir. Umesto potčinjavanja, ona ovaj rigidni svet pretvara u poligon za usavršavanje manipulacije i spletki – veština kojima će pokoriti i svet izvan zidina. Nakon što se oslobodi religijskih normi, Modesta gradi svoj put ka najvišim slojevima društva.

Kroz skandalozne ljubavne i seksualne veze, političke intrige i žudnju za moći, vešto se penje lestvicama hijerarhije, odbijajući da prihvati bilo kakva ograničenja svoje seksualnosti i ambicije. Njen život postaje eksperiment samodefinisanja i ispitivanje granica svih vidova spoljašnje kontrole – političke, verske, društvene – dok unutar sebe gradi sopstveni moralni kompas.

U vrtlogu istorijskih previranja 20. veka, roman Umeće radovanja neprestano redefiniše značenje pojma slobode kao kontinuiranog procesa samootkrivanja i otpora.

Zbog tebe sam postigla tri junačka podviga. Prvo: Nisam izvršila abortus, iako je to želeo tvoj otac. A i meni samoj si bila neželjeno dete. Zbog tebe smo se i uzeli u petom mesecu trudnoće. Drugo: Dok smo u kolonama bežali iz Zadnje Pomeranije, do poslednjeg atoma snage sam te gurala, u dečjim kolicima na tri točka, sve do Grajfsvalda, i treće: Nisam te otrovala niti ubila kad su Rusi umarširali u Grajfsvald. Tvoj deda je tražio da se otrujem ili upucam. Položio je na sto preda mnom otrov i pištolj.
O ustajanju Helge Šubert zbirka je dirljivih i međusobno povezanih priča koje spajaju lično i univerzalno, autobiografske elemente sa motivima iz narodnih priča, istražujući traume rata, život pod represijom i snagu ljudskog otpora. Ispričane razbokorenim, emotivnim glasom autorke, ove priče vode čitaoca kroz decenije – od Helginog bekstva s majkom iz Zadnje Pomeranije krajem Drugog svetskog rata, preko izazova svakodnevnog života u DDR-u, do slobode nakon ujedinjenja Nemačke.
Ključna figura zbirke je Helgina majka, udovica rata i žena dubokih kontradikcija i kompleksnosti, čija surova ljubav ostavlja neizbrisive tragove na ćerki. Ipak, Šubert za ove mračne prizore bira stilsku paletu nežnosti i humora, pa nam priče poput one o odrastanju uz umiruću baku ili života pod Štazijevim nadzorom ne otkrivaju samo težinu istorije već nas svojim iznenađujućim vitalizmom podsećaju da i u najmračnijim vremenima postoji svetlost za koju vredi boriti se.

Ljudi se pojavljuju i ponovo nestaju, kao da imamo fabriku koja će nam u svakom trenutku napraviti nove ljude. Kako ćemo to da kažemo svojoj deci? Ona su sada u pesku i igraju se. A deca mrtvih? Ona lutaju, kao drugi pusti, pustinjski pesak, kroz pesak, i postaju pravedna, računaju se.
Osim lokacije – austrijskih Alpa, i glavnih junaka – oživljenih mrtvaca Edgara Gštranca, Gudrun Bihler i Karin Frencel, u romanu Deca mrtvih Elfride Jelinek nema prepoznatljivih i stabilnih koordinata na koje smo navikli u susretu sa klasicima, poput zapleta, dijaloga, motivacije. Naprotiv, asocijativna naracija napunjena jezičkim igrama i referencama uporno se prekida elementima horora i ekperimentalnog teatra, kao i grotesknim slikama, aluzijama na austrijsku političku realnost ili istoriju, te reklamama, kritikom konzumerizma, kontemplacijom, hajdegerovskom terminologijom i štajerskim dijalekatom.
Prelamajući ispraznost i haotičnost stvarnosti zakopane u blatu sleglom nakon Holokausta, kroz naizmenično nizanje isečaka iz svakodnevnog suživota mrtvih junaka, Jelinek iznova i iznova ispisuje uništenje: raspadanje jezika i jezičkih nizova, razornost ali i razaranje prirode, otiranje ljudskih tela u ekstatičnim nekrofilsko-erotičnim scenama.
Roman Deca mrtvih Elfride Jelinek, austrijske spisateljice i dobitnice Nobelove nagrade za književnost, često je označen kao njen magnum opus, što svojim obimom, intenzitetom i stilom i dokazuje.

Preveo s engleskog: David S. Pijade
Ah, ostvarite svoju mladost dok je tu! Ne rasipajte zlato svojih dana, ne slušajte dosadne, nemojte pokušavati da popravljate sudbinu onih koji su svoj život promašili zanavek, ne poklanjajte svoj život neznalicama, prostacima i običnima! To su bolesni ciljevi, lažni ideali našeg doba. Živite! Živite divnim životom koji je u vama! Ništa ne izgubite! Uvek tražite nove doživljaje za vaša čula! Ne bojte se ničega!
Dorijan Grej, mladić zanosne lepote, naručuje svoj portret u prirodnoj veličini od slikara Bazila Holvarda ne sluteći da će ta slika imati sudbonosni uticaj na njegov život. Zbog težnje za večnom mladošću, Dorijan priželjkuje da lik na platnu stari umesto njega i tada ova priča zadobija mračan preokret, u kome se hedonistički ideali pretvaraju u put ka bludu i propasti.

Ova dinamična priča, ispresecana smelim filozofskim refleksijama harizmatičnog lorda Henrija o moralu i uživanju, Vajldova je kritika licemernog viktorijanskog društva koje zanemaruje dualnu prirodu čoveka, trudeći se da zažmuri na njegove mračne porive i strasti. Mada je Slika Dorijana Greja, zbog tema koje pokreće, najpre naišla na negativnu recepciju, vremenom je pokazala da je zaslužila da stoji uz najveće svetske klasike.

Zar smo mi takvi branioci milosrđa da bismo se mogli žaliti kad bi Marsovci ratovali na isti način?

Roman prati bezimenog naratora koji, zajedno sa svojom porodicom i susedima, doživljava nezamislivi horor kada Marsovci, superiorna rasa sa tehnologijom daleko naprednijom od ljudske, slete u blizini Londona.

„Ogromne mašine, slične pauku, visoke gotovo trideset metara, koje mogu da razviju brzinu ekspresnog voza i koje su u stanju da bacaju zrake ogromne toplote“ počinju sistematsko uništavanje svih prepreka na svom putu, rušeći gradove i ubijajući sve pred sobom. Ljudi, u početku zbunjeni, ubrzo shvataju da su nemoćni pred ovom strašnom silom.

Dok narator beži kroz opustošene krajolike Engleske, roman postavlja ključna pitanja o ljudskoj prirodi, moralnosti u ratnim situacijama, tehnologiji i krhkosti civilizacije.

Rat svetova H. Dž. Velsa jedno je od najpoznatijih dela naučne fantastike, roman koji je postavio temelje žanra i oblikovao imaginaciju mnogih generacija čitalaca. Prvobitno je objavljen 1898. godine, u doba kad su progres nauke, industrijska revolucija i efikasni kolonijalizam obećavali društvo blagostanja, ali samo za pojedince i na štetu drugih.

Stoga, nimalo slučajno, Velsovi Marsovci, iako tehnološki superiorni, nisu prikazani kao zli ili nemoralni, već kao bića koja slede svoje instinkte za preživljavanje, baš kao i ljudi. Na taj način, tema invazije vanzemaljske rase krije istančanu društvenu kritiku, ali i podstiče na razmišljanje o granicama ljudskog znanja, postupcima čovečanstva u ime napretka i njegove snage pred nepoznatim univerzumom.

Priča o prvoj i jednoj od najvećih ženskih serijskih ubica u Americi, priča o Bel Gunes, poznatoj i kao Crna Udovica i Ženski Plavobradi, vodi čitaoca kroz mračne staze njenog uma. Junakinja napušta rodna norveška sela i odlazi preko okeana u potrazi za boljim životom i ljubavlju. Međutim, njen kompleksan unutrašnji svet uvek želi nešto više, što nijedan partner ne uspeva da joj pruži. Opsesivna žudnja i bolna usamljenost slivaju se u jezera mržnje u kojoj će se utapati Bel i njene žrtve.

Iako roman Moji muškarci pre svega tematizuje zastrašujuće kutke ljudskog uma, Viktorija Ćelan uspeva da ispriča ovu priču nežnim i melanholičnim lirskim stilom i time olakša čitaocu da se probije kroz gustu tamu Beline psihe.

Ovaj fascinantni, ekscentrični roman o serijskoj ubici je zapanjujuće uzbudljivo štivo! - Karl Uve Knausgor

Aprila 2091. serija ubistava potresla je Jugoslaviju i pokrenula lanac događaja koji su iz osnova izmenili fiziopolitičku sliku sveta. Tzv. Aprilska kriza, u okviru koje je Ozna izvela Operaciju »Alija«, čime se bavi ovaj prvi deo Kvazianonimusove »Duologije«, uvodna je faza te velike priče. Identitet Kvazianoanimusa možda bi bio najinteresantnije otvoreno pitanje solarijanske književnosti — kada ne bi bilo onog vezanog za sâmu Aprilsku krizu. Naime, nijedan drugi historijski roman ne bavi se time, sem ovog neobjavljenog u svoje vreme i sasvim slučajno otkrivenog tokom arheoiskopavanja na starom centroračunaru Evropa-Kapitalisa. Zbog čega? Niko ne zna.
Elena Marija Teodora Raonić-Pase, Pelagićki književni list (2998)

Knjiga koja mi je obeležila detinjstvo — pamtim jutro kad mi ju je otac napravio. Živeli smo u kosmogradu Markes-uz-Kalisto. Domobot je spremao doručak, majka je s mojim mlađim siblinzima igrala »žbuke« u salonu, iza oca su kroz prozor svetlucale srebrnaste pege naše lune [...] Mlada osoba ne može poželeti boljih heroja od komesara Miloša Vukotića, Urške, Plečnika, i ostalih likova ovog romana...
dr Vasilika Elektra Obst-Palijade, Mediteranski herald (2883)

Čudna je mešavina historiografije, jugonacionalizma i reakcionarnog utopizma ovaj roman […] Sećam se da smo na Gor-Hajdelbergu često debatovali o pitanju Kvazianonimusova rasizma — na tom univerzitetskom kosmosvetu veliku smo važnost tada tome pridavali. Sad mi se to čini kao sasvim beznačajno. »Duologiju« sam pročitao šest puta, sâmu »2091« sedamnaest. Kad zađeš duboko u svoje treće stoleće, ništa ti drugo nije važno.

Strah od rulje je praznoveran strah. Zasniva se na stavu da postoji neka tajanstvena, bitna razlika između bogatih i siromašnih, kao da su to dve različite rase, poput crnaca i belaca. Ali u stvarnosti nema takve razlike. Bogati i siromašni razlikuju se po svojim prihodima i ni po čemu više, a prosečni milioner prosto je prosečni perač sudova u novom odelu. Zamenite im mesta i, gle čuda, koji je sad sudija, a koji lopov?
Niko i ništa u Parizu i Londonu, memoari o siromaštvu u dva velika grada, nudi niz autorovih ličnih iskustava i anegdota iz perioda kada se suočavao s najdubljom nemaštinom. Najpre ga vidimo u Parizu, gde živi u oronulom hotelu i radi kao perač sudova u restoranima za minimalnu platu, čime nam ukazuje na teške uslove rada sa kojima su se suočavale mnoge porodice u francuskoj prestonici. Priča se potom prebacuje na ulice Londona, gde beskućništvo i prosjačenje pokazuju surovu stvarnost života bez doma i osnovnih sredstava za život.
Ova jasna i oštra proza snažno napada nepravedni društveni sistem u kome nema saosećanja prema najugroženijima i neizostavna je sa sve one koji žele da shvate suštinu društvene nejednakosti.

Jedna od najstrašnijih stvari u vezi sa ratom je to što sva ratna propaganda, sva halabuka i sve laži i mržnja neizostavno potiču od ljudi koji se u njemu ne bore.
Kataloniji u čast lična je ispovest Džordža Orvela o iskustvu iz Španskog građanskog rata, iz koga je pobegao jedva izbegavši smrt sa paralizovanom desnom rukom i izgubljenog glasa. Republikancima se dobrovoljno priključio kako bi se borio protiv Frankovog fašizma, „za opšte dostojanstvo”, međutim, tamo ga je osim rovovskog ratovanja dočekao i antifašistički pokret pun unutrašnjih tenzija.
Orvel ne dočarava samo strahote sa bojišta, hladnoću, glad i prljavštinu, već osvetljava i političke intrige koje su tesno vezane sa ishodom rata. Ovo delo je svedočanstvo o ljudskoj hrabrosti i ideološkim zabludama u jednom istorijskom trenutku, duboka refleksija o prirodi revolucije i političkoj stvarnosti te bezvremenski apel za slobodu, pravdu i otpor protiv tiranije.

Putovanje Orijent ekspresom dobija tragičan obrt za Semjuela Račeta, američkog tajkuna, jedne zimske noći u kojoj je luksuzni voz, usled snežnih smetova, bio primoran da stane. Njegovo telo sa dvanaest ubodnih rana pronađeno je u kupeu, sa vratima zaključanim iznutra. Sneg ne dozvoljava policiji da se probije do zaglavljenog voza, ali ni ubica nije u prilici da pobegne sa mesta zločina. Sve oči još jednom su uprte u Herkula Poaroa, čiji neplaniran boravak u Orijent ekspresu održava nadu među putnicima da će ubica biti pronađen pre nego što se desi još jedno ubistvo.
Da bi otkrio šta se tačno dogodilo te hladne noći, Poaro će morati da odgovori na pitanja: Šta znači beleška nađena kod tela žrtve? U kakvoj su vezi ovo ubistvo i afera o otmici i ubistvu trogodišnje devojčice od pre mnogo godina? Ko je kroz zaključana vrata razgovarao sa kondukterom nakon što je ubistvo počinjeno? Tragajući za istinom, detektiv se odlučuje da sasluša sve putnike u vozu, čije se priče dopunjuju, ali nekada i protivreče jedna drugoj. Upravo u tim osetljivim mestima preseka narativa krije se podatak o identitetu ubice.
Ovaj prepoznatljivi roman Agate Kristi izdat je 1934. godine, a čitaocu s ovih prostora može biti naročito zanimljiv jer se kobni događaji odigravaju baš u planinama Balkana, između Vinkovaca i Broda.
Putovanje Orijent ekspresom dobija tragičan obrt za Semjuela Račeta, američkog tajkuna, jedne zimske noći u kojoj je luksuzni voz, usled snežnih smetova, bio primoran da stane. Njegovo telo sa dvanaest ubodnih rana pronađeno je u kupeu, sa vratima zaključanim iznutra. Sneg ne dozvoljava policiji da se probije do zaglavljenog voza, ali ni ubica nije u prilici da pobegne sa mesta zločina. Sve oči još jednom su uprte u Herkula Poaroa, čiji neplaniran boravak u Orijent ekspresu održava nadu među putnicima da će ubica biti pronađen pre nego što se desi još jedno ubistvo.
Da bi otkrio šta se tačno dogodilo te hladne noći, Poaro će morati da odgovori na pitanja: Šta znači beleška nađena kod tela žrtve? U kakvoj su vezi ovo ubistvo i afera o otmici i ubistvu trogodišnje devojčice od pre mnogo godina? Ko je kroz zaključana vrata razgovarao sa kondukterom nakon što je ubistvo počinjeno? Tragajući za istinom, detektiv se odlučuje da sasluša sve putnike u vozu, čije se priče dopunjuju, ali nekada i protivreče jedna drugoj. Upravo u tim osetljivim mestima preseka narativa krije se podatak o identitetu ubice.
Ovaj prepoznatljivi roman Agate Kristi izdat je 1934. godine, a čitaocu s ovih prostora može biti naročito zanimljiv jer se kobni događaji odigravaju baš u planinama Balkana, između Vinkovaca i Broda.

Bračni par u Iraku: dok muž okuplja stručnjake za arheološko istraživanje u pustinji, ženu hvata sve veća paranoja da će je neko ubiti. Nemajući vremena za psihički nestabilnu suprugu usled naučne ekspedicije, arheolog angažuje medicinsku sestru da vodi računa o njoj. Međutim, istraživanje mora biti prekinuto u trenutku kada do ubistva zaista i dođe. Na sreću, u Iraku se zadesio čuveni detektiv Herkul Poaro, koji će pokušati da razreši misteriju ovog ubistva.
Najveći poduhvat u otkrivanju identiteta ubice jeste nedostatak tragova – jedini Poaroov vodič kroz ovu pustinju tajni je jedna usamljena kapljica krvi nađena uz telo žrtve. Tek kada shvati njeno značenje i način na koji je ubistvo izvedeno, detektiv će moći da svoje sumnje veže za konkretnu ličnost.
Putujući u Irak sa mužem Maksom Malovanom povodom njegovih arheoloških istraživanja, Kristi je dobila inspiraciju za pisanje ovog romana, koji je objavila 1936. godine.