DOMAĆE KNJIGE

Ova knjiga ističe važnost razumevanja ljudske prirode u profesionalnom okruženju istražujući psihološke i emocionalne faktore koji utiču na ponašanje na radnom mestu. Kao iskusna psihoanalitičarka, Gabrijela Braun istražuje način na koji podsvest i emocije utiču na interakcije sa kolegama i poslovne uspehe.

Kroz zanimljive studije slučaja, autorka ilustruje kako lični problemi mogu da se manifestuju na radnom mestu, utičući na dinamiku kolektiva i njegovu atmosferu. Ona naglašava važnost priznavanja i rešavanja emocionalnih konflikata, zagovarajući ideju da lideri treba da stvore siguran prostor za emocionalno izražavanje. Ovakav pristup poziva na saosećanje i razumevanje u odnosu poslodavca i zaposlenih, ali i između kolega, čime će izgraditi zdravije i produktivnije radno okruženje.

Istorija sveta se obično piše krvlju i čelikom, ali istoričar Skot Rejnolds Nelson u knjizi Okeani žita otkriva da je prava poluga moći oduvek bila skrivena u ambarima. Prateći trag pšenice od nepreglednih ukrajinskih stepa do američkih prerija, autor nas vodi kroz fascinantnu mrežu rečnih tokova, luka i morskih puteva koji su odredili sudbinu čovečanstva. Ova duhovita i mudra knjiga osvetljava kako su zaverenici, šefovi država, radnici i preduzetnici borbu za nasušni hleb pretvorili u ratove, revolucije i osvajanja. Od antičkih trgovačkih puteva, preko Američkog građanskog rata, pa sve do našeg savremenog, nepravedno podeljenog sveta, Nelson pokazuje da su pšenična polja bila podjednako važna kao i bojišta.

Upoznaćete u novom svetlu ličnosti Abrahama Linkolna i Vladimira Lenjina te saznati kako je prodor jeftinog američkog žita u 19. veku uzdrmao rusku dominaciju u Odesi, izazvao uspon Nemačke i Italije, ali i zapečatio sudbinu Habzburškog i Osmanskog carstva. U jeku rivalstva velikih sila, kontrola nad hranom pokazala se kao najmoćnije strateško oružje, direktno utičući na izbijanje Prvog svetskog rata i Ruske revolucije. Okeani žita nisu samo istorijska studija, već nezaobilazan vodič za razumevanje ekonomskih struja koje i danas, u vremenu globalne krize, kroje mapu sveta.

Narcisizam nije samo psihološki poremećaj pojedinca već problem koji se preliva na čitavo savremeno društvo, smatra Kristofer Laš. Njegova knjiga Kultura narcisizma pokazuje na koji način atmosfera ideološke prezasićenosti, usled koje se stvara osećaj smanjene kontrole nad životom, negativno utiče na moralne vrednosti i na razvoj patološko-narcisističkih osobina. Dok vera u budućnost nestaje pred zgrčenim preživljavanjem u sadašnjosti, politika se pretvara u spektakl, a ljudi se posvećuju unutrašnjem, psihološkom opstanku, fokusirajući se isključivo na sopstveno telo, emocije i uspeh.

Iako napisana pre gotovo pola veka, knjiga Kristofera Laša postaje sve aktuelnija u društvu opsednutom radom na sebi, u kome je tehnološki razvoj sve brži i u kome se čovek sve više okreće od zajednice štiteći sopstveni integritet i imidž.

Eseji Valtera Benjamina otvaraju pukotine u ustaljenim predstavama o istoriji, umetnosti i kulturi, pokazujući da se istina najčešće skriva u detalju, fragmentu, gestu koji promiče površnom pogledu. Nemački mislilac stvara jedinstvenu mešavinu filozofskog uvida, poetske intuicije i kritičke oštrine, pretvarajući svaku temu u potragu za novim načinom čitanja stvarnosti. Ova knjiga donosi priliku da se uđe u laboratoriju njegovog mišljenja: prostor u kojem se tradicija preispituje, savremenost analizira, a budućnost naslućuje između redova.

U prvom delu ove zbirke eseja Benjamin se kreće od pitanja o jeziku, preko veze čovekovog karaktera sa njegovom sudbinom, i mesijanskog pogleda na istoriju, do meditativnih fragmenata. Sledeća celina bavi se kritikom umetnosti, njenog stvaranja i položaja stvaraoca u trenutku sve bržeg tehnološkog napretka. Treća i najšira celina nudi specifičnu analizu književnih dela poput Bodlerove i Helderlinove poezije, likova kod Dostojevskog i Prusta, ali i širi pogled na stvaralaštvo Franca Kafke i pojavu nadrealizma u književnosti. Poslednji deo ove knjige čine tri eseja o Bertoltu Brehtu, njegovoj poeziji, drami i stavovima o umetnosti.

Razvojni proces opisan u ovom eseju bio je proces evolucije od primitivnih početaka – proces čije uzastopne faze karakteriše sve detaljnije i profinjenije razumevanje prirode. Ali ništa što je rečeno ili će biti rečeno ne čini ga procesom evolucije ka nečemu. Neizbežno je da će ta praznina uznemiriti mnoge čitaoce. Svi smo navikli da vidimo nauku kao jedini poduhvat koji se konstantno približava nekom cilju koji je priroda unapred postavila. Ali mora li takav cilj da postoji?

Kako nauka zaista napreduje? Da li se velika naučna otkrića nadovezuju jedno na drugo ili pokreću dramatične preokrete koji dovode u pitanje sva prethodna znanja? U delu Struktura naučnih revolucija, Tomas Kun dovodi u pitanje tradicionalno shvatanje naučnog razvoja i nudi novo viđenje. Kroz analizu istorije nauke, Kun otkriva iznenađujuću istinu o tome da napredak u nauci podrazumeva velike transformacije koje potpuno menjaju način na koji se sagledava stvarnost. Na taj način ova knjiga pokazuje da naučne revolucije nisu samo pitanje novih otkrića, već predstavljaju promene u načinu na koji naučnici vide i tumače svet oko sebe.

Vladalac Nikole Makijavelija najuticajniji je politički traktat renesanse i jedno od najprovokativnijih dela političke misli uopšte. Napisan u vreme dubokih potresa u Italiji, ovaj kratki priručnik otkriva kako se moć stiče, održava i gubi. Makijaveli bez ulepšavanja analizira mehanizme vlasti, prirodu ljudi i opasnosti dvorskih spletki, upozoravajući da vladar mora biti i hrabar lav i lukava lisica kako bi prepoznao zamke i nadvladao neprijatelje. Ovo je knjiga koja ne slavi okrutnost, već promišlja nužne, ponekad i neprijatne odluke koje vladar mora doneti radi stabilnosti države. Makijaveli ističe važnost podrške naroda, pouzdanih vojnika i odlučnosti pri sprovođenju reformi. Njegove poruke i danas izazivaju rasprave, jer otkrivaju surovu ali realističnu logiku politike.

Došaptavanja izražavaju istinska osećanja, nepoštovanje discipline upućuje na neslaganje s pretpostavljenima. Kada ljudi otkažu lojalnost svojim vojnim komandantima, vojnici iskreno razgovaraju jedni s drugima o svom neslaganju s pretpostavljenima. Kada se dodeljuje previše nagrada, to znači da su u ćorsokaku; kada neumereno kažnjavaju, to znači da su iscrpljeni. Kada nestane poleta, oni svaki čas dele nagrade kako bi se dodvorili svojim vojnicima i tako sprečili izbijanje masovnog nezadovoljstva. Kada su ljudi toliko iscrpljeni da više ne mogu da izvršavaju naređenja, bivaju kažnjavani radi ponovnog uspostavljanja autoriteta. Biti nasilan prema vojnicima u početku, a posle ih se plašiti, glavni je dokaz jedne nesposobnosti. Kineski general Sun Cu napisao je pre više od dva milenijuma delo koje je redefinisalo veštinu ratovanja. Umeće ratovanja je ključno delo strateške filozofije, koje postavlja tezu da je najviši oblik majstorstva pobeda bez borbe. Kroz trinaest poglavlja, tekst istražuje mogućnosti koje se dobijaju obmanom, važnost špijunaže i nužnost poznavanja sopstvene i protivnikove snage. Sun Cuova filozofija naglašava da stabilnost, planiranje i logika uvek nadmašuju čistu silu. Njegovi stavovi o vođenju konflikta i postizanju ciljeva bez iscrpljivanja resursa ostali su neizostavni temelji za vođe i stratege širom sveta, od bojnih polja do izvršnih odbora.

Diogen Laertije u svom kapitalnom delu prikuplja i prenosi u celosti više od osamdeset biografija najvažnijih antičkih mislilaca, od Talesa do Epikura. Ovo delo nije samo puka istorija: Laertije uvodi čitaoca u autentične priče o životu filozofā, beležeći njihove doktrine, anegdote iz života, testamentarne volje, pa čak i pesme. Kroz sistematski pregled deset filozofskih škola, čitalac dobija panoramski uvid u razvoj i suštinu čitave helenske filozofske tradicije. Neprocenjiva vrednost ove knjige leži u činjenici da su mnogi od izvornih tekstova, koje Diogen citira i prepisuje, u međuvremenu izgubljeni, a njen enciklopedijski karakter čini je primarnim izvorom za razumevanje antičke misli, odnosno samih početaka zapadne filozofije.

…Urošević Fukoa tretira kao riznicu ideja, neuređenu, nesistematiziranu, koja nam može pomoći u nošenju sa stvarnošću, i zajedno sa stvarnim obiljem aktuelnih čitalaca njegovog dela, pokušava da razume šta neoliberalizam, dominacija i otpor jesu ili bi mogli biti. Uroševićev obuhvatni pogled na ove teme sa drugima, s mnoštvom čitalaca samog Fukoa u njegovom mišljenju sa Fukoom, značajna je dimenzija njegovog nastojanja da položi račun o misliocu koji je u Srbiji čitan, iako se o njemu nedovoljno pisalo. (dr Adriana Zaharijević, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Univerzitet u Beogradu). Ponuđena reinterpretacija i reaktuelizacija Fukoa polazi od ispravne pretpostavke da je Fuko bio i ostao mnogo više od akademskog autora, čiji bi se značaj ograničavao na intelektualne rasprave u akademskoj „kuli od slonovače“: naprotiv, on je svojim idejama i publikacijama, kao i samom svojom ličnošću i svojim aktivističkim angažmanom, još za života postao bitan činilac širih javnih debata, u kojima se pretresa sama priroda savremenog društva i položaj čoveka u njemu, vidovi sistemske represije i porobljavanja, ali i mogućnosti slobode. Već više decenija Fukoovo ime funkcioniše kao „znak“ određenih intelektualnih tendencija koje se vide kao ključne za temelje krize koju i danas živimo, svejedno da li se prema tim tendencijama zauzima kritički stav, ili se one podržavaju i usvajaju. (prof. dr Ivana Spasić, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu). Iako ga krasi mikroinvazivni analitički postupak koji čuva integritet Fukoa kao autora, rukopis predstavlja nešto više od običnog naklona njegovom radu, budući da se potonji kritički propituje i umešno razvija u pravcu lakanovske psihoanalize, a sve kako bi se nešto zaključilo o mehanizmima potčinjavanja u savremenom svetu i mogućnostima za organizovani, neautoritarni otpor dominaciji. (doc. Dr Ana Birešev, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu).

Tumačenje snova Sigmunda Frojda je knjiga koja je postavila temelje psihoanalize. U ovom delu, Frojd predstavlja revolucionarnu tezu: snovi su put ka spoznaji nesvesnog dela uma i predstavljaju ispunjenje potisnutih želja. Knjiga detaljno analizira mehanizme sna, shvatajući ga kao proces kojim se nesvesne misli transformišu u sećanje. Kroz brojne primere snova svojih pacijenata, Frojd demonstrira kako se njegova tehnika tumačenja primenjuje u praksi. Objavljivanjem ovog dela, snovi su rehabilitovani kao smislena manifestacija duše. Uvođenjem koncepta dubinske psihologije i topografskog modela uma, Tumačenje snova je oblikovalo celokupno razumevanje ljudske ličnosti. Ova studija metodom introspekcije omogućava prodiranje u najdublje motive, odnosno fundamentalno razumevanje unutrašnjeg sveta svake individue.

Danas možemo utvrditi da je Kosovel u cjelokupnom svom pjesništvu, a i u Integra¬lima, uistinu bio pjesnik novog senzibiliteta, samosvojne pjesničke imaginacije i jezične zaigranosti, pjesnik koji je sve svoje pjesničke tekstove obilježio vlastitom Ijudskom i stvaralačkom egzistencijom. - Josip Osti

U Integralima, Srečko Kosovel istražuje granice jezika i forme, spajajući avangardnu konstrukciju s duboko ličnom i društveno angažovanom poezijom. Njegove pesme pokazuju igru između slobodnog stiha i strogo definisanih struktura, između konstrukcije i destrukcije, demonstrirajući njegovu radoznalu i eksperimentalnu narav. Kroz kontraste – selo i grad, život i smrt, idilu i užas – pesnik razvija svoj poetski svemir, u kojem su lepota, tuga, čežnja i socijalna osetljivost neraskidivo povezani.

Inspiriran raznorodnim pesničkim glasovima, od Tagorea i Bodlera do ruskih konstruktivista, Kosovel stvara jezik koji je istovremeno inovativan i duboko ukorenjen u kraškom iskustvu. Njegova poezija nije samo estetski izazov; ona je refleksija etičkog stava, ljubavi prema čoveku i težnje za pravdom. Integrali otkrivaju pesnika koji je ujedno introspektivan i svetski, mladalački vatren i misaono zreo, ostavljajući trajni pečat u slovenačkoj i evropskoj modernoj poeziji.

Preveo s francuskog: Borislav Radović

Pariski splin (Le Spleen de Paris) Šarla Bodlera predstavlja jedno od najuticajnijih i najsubverzivnijih dela moderne evropske poezije. Objavljena posthumno 1869. godine, ova zbirka proznih pesama označava temeljnu prekretnicu u istoriji književnosti – prelaz od klasične versifikacije ka slobodnijem, intimnijem izrazu u formi poetske proze.

Bodler nas vodi kroz ambivalentne predele urbane svakodnevice, paradokse postojanja i sopstvenu unutrašnju teskobu. Pariz, grad svetlosti, postaje mesto tame, otuđenja i dekadencije. Pesnik, večiti „promatrač“, identifikuje se sa prosjacima, gubitnicima i marginalcima, a njegovo oko beleži ono što buržoaski moral potiskuje: bol, melanholiju, ružnoću i lepotu, tamo gde je niko ne očekuje.

Pariski splin je zbirka o egzistencijalnom umoru i gađenju spram sveta, ali i o potrazi za trenucima milosti u banalnom, surovom i prolaznom. Drugim rečima, pred čitaocima je dokument o usamljenosti u mnoštvu, o nežnosti prema ruševnom i o večitoj borbi pesnika sa svetom koji odbija da bude lep.

Borislav Radović je u svojoj poeziji tokom čitavog svog stvaralačkog puta vodio dijalog o najvažnijim pitanjima poezije, zahvatajući tradicijski luk od antike do savremenog doba. U ranoj poeziji autora su pre svega zanimali artikulacijski problemi – pitanja stvaralačkog procesa, kao i mogućnost pesničkog izražavanja, dok su u njegovim poznijim pesmama dominantna pitanja uloge poezije u istoriji te njenog značaja i smisla u savremenom dobu.

Pored izrazite autorefleksivnosti, nijedan savremeni srpski pesnik, osim možda Vaska Pope, nije bio toliko zaokupljen izgledom sopstvenog opusa i načinom na koji će ga predstaviti čitaocu. Tokom života Radović je više puta priređivao sopstvene izbore pesama, da bi ih na kraju sveo na knjižicu od samo četrdeset i dva teksta – delo koje je nastajalo više odricanjem nego sabiranjem.

Kao pesnik kulture, Radović je u dijalogu s celokupnim nasleđem, od antičkih pesnika do Bodlera i Persa. Ipak, iako nesumnjivo poeta doctus, sam je upozoravao da poezija ne počiva na lektiri već na uspomenama – na onome što je za njega bila „materia prima“. Nije mu presudno bilo da se sve njegove aluzije razumeju, već da tuđe uspomene podstaknu čitaoca da prizove sopstvene. - Marko Avramović

Knjigu Nigde kopna na vidiku (No Land in Sight, 2022) možemo čitati kao dostojno testamentarno delo velikog pesnika kojim se ogromno bogatstvo celokupnog životnog i književnog iskustva transponuje u stihove jednostavnim i nepretencioznim jezikom – što je odlika najviše lirike. Dok je u ranim pesmama težio inovativnim i namerno očuđujućim slikama, a poezijom srednjeg perioda usložnjavao dosegnuti izraz, u najzrelijem periodu Simić rafiniše i pojednostavljuje svoj jezik, istovremeno zadržavajući sve što je prethodno dosegao i naučio. Jednom osvojena, struktura pesama i zbirki ostaje gotovo ista, ali pesnik sve veštije koristi različite elemente svoje poetike kako bi stvorio izuzetno komunikativan, a opet suptilan i smisaono neuhvatljiv poetski amalgam.

Zbirka se sastoji od četiri velike celine koje ne bismo mogli nazvati ciklusima. Svaka od njih je, u stvari, knjiga pesama u malom. Kao što se menjaju i ponavljaju godišnja doba, tako Simić u ovoj knjizi četiri puta varira svoj poetski svet podvlačeći ono što je najstalnije u stvarnom svetu – konstantnu promenu. Sve je ispunjeno konkretnim koje se pojavljuje samo da nam izmakne: psi laju na nešto u daljini, farovi osvetle suzu uplakane žene, ptice prolete nebom, vetar udara na mahove, sumrak je, pa jutro, u pesnikovom oku umesto sunca na vodi blesne krv ili odraz sazvežđa jezeru prepriča drevni mit pre nego što iznova zaćuti postavši nemo svetlucanje. - Bojan Vasić

Markovićev pećinoid strašan je sklop: nižu se BDSM pisma kao adresatski velovi, u ektoplazmatičkoj nauljanosti nadimaju se i implodiraju razmjene formi i oblika, opni i posuda, u mutaciji razmjera i razmjena: naježena pećinska kućica postaje i jazbina za čitalačku istragu i ćelija za enkripcije. Uvijaju se ispovijest i povijest, spodoba i njena vlastita prispodoba. U zadržanom dahu dubokih zarona iskrsavaju britke i smjele montaže. Ono tajanstveno i ono eksplicirano smjenjuju se u manirizovanoj taktilnosti, kao senzualni tonski registri, senzibilne registrature, privatne registracije. Virtuozno, minuciozno, uzbudljivo.
Vladimir Đurišić

Stameno pobunjenička i apartna, poezija Bojana Markovića sledi logičan i razumljiv unutrašnji put svog poetičkog razvoja. Potrebom da nadilazi običnosti celokupna poetika Bojana Markovića, a pre svega njegova najnovija pesnička zbirka, može se odrediti kao moderna pećina dvadeset prvog stoleća. Ne odstupajući od autoironijskog demaskiranja opredeljenja za pojedine tradicijske uzuse ali i ironijskog tretmana vlastitog glasa i pozicije (iznutra – i u kontekstu pojedinačnog dela i savremenog pesničkog trenutka u celosti), ovaj nanovo iznađen, imanentno antiburžujski „okrnjeni pehar“, zaobljen i loman, samosvesno produžuje „reč pobune“, radeći, poput umešnog juvelira, na poliranju kako iskaznih mogućnosti, tako i raslojavanja unikatne i upečatljive metaforike.

Ovaj poetski izbor predstavlja jedinstven susret s neuhvatljivim duhom pesnika koji je srpskoj poeziji podario zvuk slobode. Stanislav Vinaver bio je neumorni buntovnik jezika, opsednut njegovim ritmom, melodičnošću i neograničenim mogućnostima. Njegova poezija osciluje između razigranosti i misaone dubine, između ironije i metafizičkog traganja – od ranih eksperimenata u grotesknom urbanom pejzažu (Varoš zlih volšebnika), preko potresne epopeje o Velikom ratu (Ratni drugovi), zrelih vizija i poetsko-muzičke sinteze (Čuvari sveta) do meditacija o uništenju i zatočeništvu, ali i veri da reč i pesma mogu opstati čak i u najmračnijim istorijskim časovima (Evropska noć).

Kritičari su u njemu prepoznavali pesnika borbene volje i neiscrpne imaginacije, autora koji se usuđuje da razori ustaljene oblike kako bi izgradio novi ritam i novi jezik, a ova knjiga sabira ono najbitnije iz Vinaverovog poetskog univerzuma: smeo eksperiment, intelektualnu strast i duboku humanost. Njegove pesme, nadvremene i uvek nemirne, i danas odzvanjaju snagom reči koje se bore protiv „zlih volšebnika” sveta i slave moć duha koji ne pristaje na tišinu.

Ono što je Stanislava Vinavera, pisca superiorne inteligencije, i vrlo radoznalog i uznemirenog intelekta, uvek izdvajalo, jeste njegovo bogatstvo ideja, izraženih na jedan način veoma nov, veoma gibak, suptilan, uvek emotivno nadahnut i životan. - Jela Spiridonović Savić

Aleksandar Blok, ključna figura ruskog simbolizma, svojim je stvaralaštvom premostio jaz između mističnog i stvarnog, nebeskog i zemaljskog. Njegovo stvaralačko putovanje, započeto pod uticajem ruskog romantizma i filozofije Vladimira Solovjova, omeđeno je, s jedne strane, idealom Večne Ženstvenosti i Divne Dame, i s druge strane, otuđenom i zagonetnom Neznankom, simbolom surove urbane svakodnevice. S vremenom, Blokova lirika se produbljuje i usmerava ka sudbini sopstvene zemlje, oslikavajući njeno istorijsko breme, socijalne sukobe i melanholičnu lepotu, da bi vrhunac i zapečaćenje njegovog opusa došli sa proročkim vizijama revolucionarnog haosa i preobražaja.

Ovaj hronološki zasnovan izbor omogućava jasan uvid u taj poetski luk, ali i u dublji poetski prelom koji nastupa u zreloj stvaralačkoj fazi. Poeme, poput „Dvanaestorice” i „Skita”, pokazuju Bloka kao pesnika koji nije samo ispisivao svoje lične potrage već je kroz njih predosećao i opisivao kolektivnu sudbinu čitave nacije.

Beše to jedno od najvećih uznemirenja, najtežih naspokojstava koje poezija pamti. - Miodrag Pavlović

Počevši kao pesnik čija su interesovanja išla u pravcu figuracije i prevođenja sveta prirode u stihove, Aleksandar Ristović je tokom stvaralačkog puta postepeno širio svoj izraz, sve više postajući pesnik malih stvari i svakodnevice – naročito od zbirke Ta poezija (1979) nadalje – ali je uvek ostajao veran i pitanjima čovekove egzistencije. Istinu o čoveku pronalazio je u svetu koji se čini plošnim: u stvarima što ga okružuju, u običnim, gotovo neprimetnim predmetima, u sićušnim bićima. Njegova poezija svedoči da se o svemu može pisati – čak i o onome što se obično smatra nepoetskim – i da se ono bitno može izreći i kroz najmanje i najskromnije slike.

Ristović se klonio apstrahovanja, nastojeći da iz mnoštva pojedinačnih slika uspostavi celovitost sveta. Njegovu zagledanost u bubice i travu ne treba čitati isključivo kao beg od stvarnosti, već kao način da se ta stvarnost sagleda iznutra. Pesnik je i u takvim okvirima osluškivao znakove svog vremena – od jednoumlja jednopartijskog sistema, preko sukoba devedesetih, do rasapa svih vrednosti. - Marko Avramović

Vodolija ne pripada sadašnjosti; ona je glasnik budućnosti koji je video kakav bi mogao da bude svet – pravedniji, povezaniji i slobodniji. Njena ljubav nije usmerena samo na pojedinca, već na čitavo čovečanstvo, a njena misija je da uzburka ustajale vode konvencija. Dok se drugi drže utabanih staza, ona crta nove mape stvarnosti, vođena bleskovima genijalnosti i dubokom verom u moć kolektiva. Njena ekscentričnost je samo spoljni znak unutrašnje slobode.
Saznajte zašto je Vodolijin buntovnički duh zapravo izraz duboke brige za napredak društva. Otkrijte kako se iza njene prividne emocionalne distance krije sposobnost da bude najobjektivniji i najodaniji prijatelj, zašto su njene ideje, koje često deluju ispred svog vremena, zapravo seme budućnosti, i kako njena potreba za individualnošću nije sebičnost, već način da služi društvu na svoj jedinstven način.

Jarac je arhitekta sudbine, strpljivi graditelj koji zna da se do najviših vrhova ne stiže prečicama, već ispravnom stazom, korak po korak. Njegov put nije sprint, nego maraton vođen nepokolebljivom ambicijom i dubokim osećajem odgovornosti. Pod prividom hladne rezervisanosti, on nosi teret sveta na svojim plećima, pretvarajući pritisak u snagu, a vreme u svog najvernijeg saveznika. On ne sanja o uspehu, on ga metodično gradi, kamen po kamen, stvarajući nasleđe koje će nadživeti prolazne trendove.
Otkrijte kako se iza Jarčeve ambicije zapravo krije duboka potreba za stvaranjem nečeg trajnog i vrednog u svetu. Saznajte kako njegova čelična disciplina nije odricanje, već svesno ulaganje u budućnost, zašto mu je samoća ponekad neophodan saveznik na putu ka vrhu, i kako njegova povezanost sa tradicijom i prošlošću postaje temelj za izgradnju sigurne budućnosti.

Slavko Ilkić se nakon godina provedenih u Berlinu vraća u rodni Sombor, na porodičnu slavu. Iza sebe ostavlja propalu agenciju, neotplaćene dugove i pretnje zelenaša, a pred sobom zatiče grad i porodicu koji više ne liče na uspomene iz detinjstva. Put od autobuske stanice do kućnog praga pretvara se u lavirint prošlosti i sadašnjosti, u kome se smenjuju suprotstavljeni glasovi oca, majke, brata, bliskih prijatelja i uterivača duga koji nikada ne prestaju da prate. Slavko stoji između očevog autoriteta i sopstvene nemoći, nostalgije i paranoje, pokušaja da pronađe utočište i osećaja da bežanja više nema.

Kuća Ilkića se postepeno pretvara u kazamat, trpeza u žrtvenik Mamona, a slavlje u grotesknu gozbu bez izlaza. Berlin i Sombor stapaju se u jedan grad, noćni klub i slavska soba u jedno grotlo, a Slavko u ogledalu ne prepoznaje sebe, već zbir lica koja ga proždiru. Prozor na kući gleda u noć, ali zore nema: praskozorje su već pojela gladna usta tranzicijske prošlosti.

Glorijan je roman u kojem se porodica i identitet, sloboda i dug, telesna želja i krivica sabijaju u crnu liturgiju povratka – povratka koji znači poniranje u ličnu i kolektivnu traumu.

Desetoro neznanaca okupljaju se u izolovanoj kući na ostrvu, pozvani pod različitim izgovorima od strane misterioznog domaćina. Ubrzo shvataju da domaćina nema, a da su svi oni optuženi za zločine iz prošlosti. Jedan po jedan, gosti počinju da umiru u skladu sa stihovima dečje pesmice okačene na zidu sobe.

Ko je domaćin koji nikada ne dolazi? Može li ubica biti neko od njih samih? I koliko dugo se može preživeti na ostrvu kada je svaka smrt unapred ispisana u stihovima?

Objavljen 1939. godine, roman I ne osta nijedan smatra se najprodavanijim i najuticajnijim delom Agate Kristi, kao i jednom od najuspešnijih misterija svih vremena, sa preko sto miliona prodatih primeraka širom sveta.

Na zabavi povodom Noći veštica, tinejdžerka izgovara rečenicu koja svima zvuči kao dečja hvalisavost: tvrdi da je jednom prisustvovala ubistvu. Nedugo potom, devojčica biva pronađena mrtva, utopljena u posudi sa jabukama. Njena smrt, u trenutku igre i veselja, uznemirava celo mesto, a Poaro je pozvan da istraži da li je ubistvo deteta povezano sa ranijim zločinom.
Da bi pronašao ubicu, Herkul Poaro mora da otkrije: Koje tajne se skrivaju ispod maski meštana? Da li je moguće da je dete zaista znalo nešto što nije smelo da zna? Šta znači kad nas prošlost, prerušena u priču, progoni?
Roman je objavljen 1969. godine i predstavlja jedno od kasnijih dela Agate Kristi, a kritika ga pamti po mračnoj atmosferi nasilja nad decom.

Tokom odmora na engleskoj obali, Poaro i Hejstings sreću mladu i šarmantnu vlasnicu Endhausa, Niku Bakli, koja za dlaku izbegne smrt dok razgovara s njima. Ubrzo postaje jasno da neko već duže vreme pokušava da je ubije. Poaro, zaintrigiran, odlučuje da ostane blizu nje i otkrije ko stoji iza pokušaja ubistva – ali njegova zaštita ne garantuje da u kući neće biti žrtava
Ko bi imao koristi od smrti mlade naslednice? Šta kriju njeno bogatstvo i njena porodica? I da li je prva metа bila zaista ona, ili je ubica imao sasvim drugi cilj?
Objavljen 1932. godine, ovaj roman obeležava povratak Hejstingsa nakon duže pauze i smatra se jednim od klasičnih primera knjige u kojoj Agata Kristi majstorski manipuliše očekivanjima čitalaca.

Šesnaest godina nakon što je Karolina Krejl osuđena za ubistvo svog muža, slavnog slikara, njihova ćerka odlazi kod Herkula Poaroa sa molbom da dokaže nevinost njene majke. Sve okolnosti su odavno razjašnjene: presuda, svedoci, dokazi. Međutim, Poaro je uveren da istina može biti pronađena i nakon toliko vremena – pod uslovom da uspe da razdvoji prava sećanja od laži.
Poaro pokušava da shvati: Kako da objasni protivrečne iskaze petoro svedoka, takozvanih „pet prasića“? Da li vreme briše tragove ili ih, naprotiv, čini još jasnijim? Kako otkriti istinu o čoveku koji je za života bio jednako obožavan i omražen?
Objavljen 1942. godine, ovaj roman zauzima posebno mesto u opusu Agate Kristi jer se u njemu klasična potraga za ubicom pretvara u psihološku analizu prošlosti, što ga čini jednim od njenih najdubljih i najpronicljivijih dela.

Šesnaest godina je Angela Merkel nosila odgovornost vođenja Nemačke i svojim delovanjem i stavovima oblikovala nemačku, evropsku i međunarodnu politiku. U svojim memoarima ona se osvrće na život u dve nemačke države – do 1990. u Istočnoj Nemačkoj (DDR), a od 1990. u ponovo ujedinjenoj Nemačkoj.
Kako je jednoj ženi sa istoka uspelo da se popne na vrh Hrišćansko-demokratske unije (CDU) i postane prva kancelarka ujedinjene Nemačke? I kako je postala jedna od najmoćnijih šefica vlada zapadnog sveta? Šta ju je vodilo?
U knjizi Sloboda Angela Merkel opisuje svakodnevicu u kancelarskom kabinetu, ali i one dramatične dane i noći kada je u Berlinu, Briselu i drugim mestima donosila odluke od velikog značaja. Prati dugoročne promene u međunarodnoj saradnji i otkriva pod kakvim pritiskom političarke i političari danas deluju kada moraju da traže rešenja za složene probleme u globalizovanom svetu.
Istovremeno, vodi nas iza kulisa međunarodne politike i pokazuje od kolike važnosti mogu biti lični razgovori – ali i gde leže njihove granice. Angela Merkel razmišlja o uslovima političkog delovanja u vremenu sve većih sukoba. Njene uspomene nude jedinstven uvid u samu srž moći – i istovremeno su snažna odbrana slobode.

ANGELA MERKEL, od 2005. do 2021. godine bila je savezna kancelarka Savezne Republike Nemačke i prva žena na najmoćnijoj funkciji ove zemlje. Rođena je 1954. godine u Hamburgu, odrasla je u Istočnoj Nemačkoj (DDR), gde je studirala fiziku i stekla doktorat iz prirodnih nauka. Godine 1990. izabrana je u nemački Bundestag. Od 1991. do 1994. bila je savezna ministarka za žene i omladinu, od 1994. do 1998. savezna ministarka za zaštitu životne sredine, prirode i bezbednost reaktora, a od 2000. do 2018. predsednica Hrišćansko-demokratske unije Nemačke. Svoju aktivnu političku karijeru završila je 2021. godine.

Strelac je odapeta strela usmerena ka horizontu, večito u potrazi za onim što se nalazi iza sledećeg brega, sledeće ideje, sledeće granice. Njegova duša ne poznaje kaveze, a njegova vera u budućnost je neugasivi plamen koji osvetljava put i drugima. On nije samo putnik kroz svet već i kroz carstvo uma, jer traga za univerzalnom istinom koja povezuje sve kulture i verovanja. Njegov smeh je zarazan, a njegova glad za životom i znanjem je podsetnik da je svet beskrajno igralište.
Saznajte zašto je sloboda Strelcu važnija od vazduha koji diše i kako njegov nepopravljivi optimizam postaje izvor snage čak i u najtežim vremenima. Otkrijte zašto njegova naglašena iskrenost nije zlonamerna, već proističe iz duboke odanosti istini, i kako njegova večita potraga za smislom može inspirisati svakoga da proširi sopstvene vidike.

Napisan u jednom dahu između 1928. i 1929. godine, roman Zbogom oružje je priča o ljubavi i ratu koju je Hemingvej oduvek želeo da napiše. Inspiraciju je pronašao u sopstvenim iskustvima sa italijanskog fronta 1918, a posebno u ranjavanju u Fosalti i strasnoj ljubavi prema bolničarki Agnes fon Kurovski.
Teme rata, ljubavi i smrti, koje su na različite načine u osnovi celokupnog Hemingvejevog dela, u ovom romanu pronalaze poseban prostor i artikulaciju. Radnja nas direktno podstiče da osetimo i razmotrimo čari, ali i krajnju nesigurnost postojanja i glasno se pobunimo protiv večne nepravde masovnog prolivanja krvi.
Odluka koju mladi američki oficir donosi tokom povlačenja kod Kaporeta i njegovo ponovni susret sa voljenom ženom predstavljaju odlučnu osudu sve nečovečnosti koju rat nosi sa sobom. Pa ipak, čak i u ovoj priči o tragičnom porazu, ljubav ostaje ona težnja za kojom čovek očajnički traga, nemoćan pred tajanstvenim silama protiv kojih je svaka borba, čini se, uzaludna.

Pariz, dvadesete godine XX veka. Džejk Barns, američki novinar, ponovo sreće lepu i kapricioznu ledi Ešli, izgubljenu u mahnitoj potrazi za ljubavnicima. Pratimo ih kako se opijaju po pariskim barovima, španskim arenama i idiličnim pirinejskim šumama. Njihovi saputnici, Robert Kon i Majkl Kembel, takođe su ljudi prepušteni stihiji, zauvek obeleženi Prvim svetskim ratom.
Kristalno jasnim stilom, zastrašujuće efikasnim, Hemingvej slika Pariz umetnika u međuratnom periodu i čuvene svečanosti San Fermina. Njegovi junaci, koji se neprestano kolebaju da li da se prepuste buri egzistencijalnih nemira ili ushićenju uživanja u trenutku, postali su simboli generacije koju je Gertruda Stajn nazvala „izgubljenom”, ali nisu nimalo manje živi i dirljivi čak i čitav vek kasnije.

Kiša pljušti u postindustrijskom gradiću Istočna Radost, mestu zarobljenom u procesu korozije američkog sna, gde duhovi prošlosti lutaju među napuštenim automobilima. Gradić je „iznikao na jednoj krasti od zemlje” duž reke Konektikat, iznad reke se nadvija teretni most, a na mostu stoji Hai, devetnaestogodišnji zavisnik, koji prebacuje nogu preko ograde nakon što je odlučio da se baci s trideset metara visine. I tada, iznenada, nešto prekida ono što se činilo neizbežnim: glas s druge strane reke. To je Gražina, starica zarobljena u lavirintima sećanja, sa uspomenama na davni rat i svoju rodnu Litvaniju.
U mikrokosmosu slomljenih snova i apsurdnog pregalaštva, među zatrovanim ulicama i melanholičnim pejzažima Istočne Radosti, njih dvoje će izgraditi kratkotrajno utočište pred haosom sveta. Povezani iskustvom života na marginama društva, između tog, naizgled nemogućeg, para stvoriće se veza zasnovana na empatiji i prepoznavanju, odnos satkan od zbrke i trenutaka bistrine, koji će se pretvoriti u neočekivano putovanje ka drugoj šansi.
Potresno i mračno duhovito, Vuongovo istraživanje gubitka, zavisnosti i svakodnevnog teškog rada otkriva krhke temelje sveta u kojem preživljavaju oni što su ispali iz njegovih pukotina. Roman ne nudi laka rešenja, već razmatra kako preživeti traumu i u tom preživljavanju pronaći radost, ne odustajući od sopstvenog bića.