ROMANI

Tokom tromog letnjeg dana na selu, porodica Godli se okuplja oko postelje Adama, uglednog matematičara i glave porodice. Ali oni nisu sami u svom bdenju. Oko njih lebdi čitava družina nestašnih besmrtnika — među kojima su Zevs i Hermes — koji počinju da zadaju nevolje Godlijevima, ponekad sa potpuno nepredvidivim i neočekivanim posledicama.

Pred kraj postdiplomskih studija Ren Išida prima vest o iznenadnoj, nasilnoj smrti svoje sestre Keiko i odlazi u Akakavu da sredi njene poslove. Ubrzo preuzima njen posao u privatnoj školi i seli se u kuću bogatog političara, gde zauzvrat čita njegovoj katatoničnoj supruzi. Dok upoznaje ljude iz sestrinog života i vraća se njihovim zajedničkim uspomenama, Ren pokušava da otkrije šta se zaista dogodilo te noći, boreći se sa snovima i osećanjem praznine koje je Keikina smrt ostavila.

Dete od stakla je nesvakidašnje hrabar dokumentarni roman. Marja Kangro bez zadrške uranja u najintimniji i najtraumatičniji trenutak života – suočavanje s nemogućom trudnoćom i gubitkom deteta. Ono što započinje kao dnevnik medicinskog procesa prerasta u brutalno iskren, ironičan i lucidno promišljen obračun sa smrću, telom, nadom, kulturom, religijom i svim našim pokušajima da u patnji pronađemo smisao.

Dugogodišnji partneri Adam i Sara nalaze neobično stvorenje dok se jedne noći vraćaju kući. Odlučuju da ga odnesu u kuću Adamove bake, planirajući da sutradan pozovu veterinara. Koliba se nalazi u Stepi, delu grada koji se postepeno pretvara u pustoš, gde je ostalo samo nekoliko hrabrih i neobičnih stanovnika.
To stvorenje nazovu Flora — iako ne liči ni na šta što su ikada videli, niti deluje potpuno živo. Ipak, Sara počinje da se vezuje za njega. Par odlučuje da ostane u Stepi i brine o Flori, uprkos svim preprekama.

Ova nežna i istovremeno zastrašujuća novela s distopijskim elementima istražuje teme roditeljstva i nove prirode koja nastaje u našim rukama.

Roman o dečaku koji sanja da odraste i da više nema problema sa mentalnim zdravljem, i o njegovom ocu, koji sanja da se podmladi i ponovo proživi staru ljubav. U priču se uključuje i kletva zmije, lik koji se sveti zato što ga jednom preci sina i oca nisu valjano poštovali. Ona uništava njihove snove i pretvara njihove najveće strahove u stvarnost.
Otac sreće svoju bivšu devojku. Svaki put kada bi zrak svetlosti pao na automobil u kom su putovali, ona bi bila deset godina mlađa, sve dok ne bi stigla do uzrasta u kom još nije ni bila rođena. Sin sreće neobičnog čoveka koji je izgubio sposobnost govora i prenosio je ono što mu je govorila ptica koja mu je sedela na ramenu kao na krilu.
Njih dvojica, otac i sin, odvojeno kreću k tržnom centru i tamo zmija zadaje svoj poslednji udarac.

U svom drugom romanu Aglaja Veteranji omogućava odrasloj pripovedačici iz svog uspešnog prvenca Zašto se dete kuva u palenti da stekne novi, izmenjeni pogled na porodicu i život – razapeta između majke i tetke i neprestano prisutne rodbine.
Svojim prvim romanom Aglaja Veteranji stekla je ogroman broj čitalaca. U novom romanu, koji je uspela da dovrši pre svoje tragične smrti, pripoveda o junakinji koja je sada odrasla žena i koja, zapletena u sopstvenu prošlost, pokušava da se oslobodi svih mogućih stega. Tetkina smrt podstiče je da pogleda unazad na svoj život i da osvetli porodični kosmos. Još jednom autorka oduševljava svojom osetljivošću i snagom jezika. Aglaja Veteranji je romanom Polica s poslednjim dahovima ostavila svojim čitaocima upečatljivo, lično sećanje.

Devojke sa ključem oko vrata je roman koji osvetljava odrastanje u doba diktature i sudbine porodica obeleženih „pogrešnim” poreklom. Prateći priču devojčice Ljodje Lemani, roman kroz njene oči oslikava život u represivnom sistemu, gde su klasna pripadnost i političke odluke određivale sudbine pojedinaca. Odrastajući pod senkom prošlosti svojih roditelja, Ljodja otkriva istine koje su dugo skrivane, dok ključevi oko vratova devojaka postaju simbol zatvorenih vrata, tajni i nemogućnosti bega. Moćna i emotivna priča o identitetu, nepravdi i borbi za sopstveni glas.

Prolongation of the Species by Miljan Milanović is a bold and thought-provoking book that blurs the lines between life and technology, memory and grief, reality and simulation. Through a series of interconnected stories, Milanović paints a darkly satirical vision of a near future where artificial intelligence revives the dead, digital immortality is for sale, and the boundaries of human existence are constantly shifting. This gripping and unsettling book questions what it truly means to be alive—and whether we are ready to embrace the answers.

Priče su smeštene u savremeni, urbani kontekst, ali zbirka putem retrospekcije neretko referiše na Jugoslaviju, naročito na njen raspad i ratne devedesete godine. Jezik knjige prilagođen je njenom hronotopu, jednostavan i takav da svedoči o autorovoj upućenosti i preciznoj upotrebi najaktuelnijeg slenga. Junaci priča uglavnom su ljudi nesposobni da se prilagode savremenom, kapitalističkom društvu, sitni narko-dileri, neostvareni umetnici i zaljubljenici u muziku, takozvani mali junaci koji neodoljivo podsećaju na servantesovske lupeže. Uprkos tome što što se bavi otuđenošću pojedinca u odnosu na svet kojem bi načelno trebalo da pripada, atmosfera knjige nije hladna, a autor se prema svojim likovima odnosi s neskrivenim povlađivanjem, pa čak i ljubavlju. Iako se čine kao usamljenici i autsajderi, junaci priča pored sebe zapravo uvek imaju barem dvojicu saveznika – autora, a verovatno i čitaoca. Preispitivanje kapitalističke, konzumerističke savremenosti tekstu daje suptilnu, ali definitivno postojeću društveno-kritičku dimenziju.

Naratori priča Bojane Karavidić su žene i muškarci u godinama u kojima je u životu, bar prema stereotipiziranim predstavama, već sve ono što je bitno prošlo. Oni se postepeno prilagođavaju ideji kraja, ali se s njom suočavaju bespoštedno, i namerno, u jednakoj meri na ulicama svog grada i u svojim stanovima, kao i na pokojoj obali na koju se otisnu da bi i tamo, iznova, otkrili istu i istog sebe. Nije reč tu samo o pukom procesu starenja, o uslovljenošću fiziologijom, već o čitavom jednom kompleksnom sistemu kulturno-istorijskih, političkih pa i metafizičkih faktora života unutar određenih prostornih koordinata. Drugim rečima, starenje se u ovim pričama pokazuje u svim svojim nijansama, ali i s dozom ironije i humora koji je čine vedrom i inteligentnom.

Prvobitno objavljena 2024, Sagorevanja su druga knjiga priča Srđana Srdića, za čiji sinopsis je prethodno nagrađen stipendijom Fonda Borislav Pekić. U knjizi se nalazi devet priča koje na različite narativne načine tretiraju problem identiteta. Knjiga je prevedena i objavljena u Engleskoj 2028, a u Grčkoj 2023. „Ovakve svoje precizne analize psihologije i sistema vrednosti na kojima likovi uspostavljaju smer svog učešća u istoriji Srdić izvodi u vrhunskim literarnim oblicima. Susret s njegovim pričama u jednakoj meri je intelektualno podsticajan i predstavlja književno estetsko iskustvo prvoga reda. U Sagorevanjima, po mom uverenju, do sada je na najbolji razigrao paletu svoje poetike i izražajnih formi. Ta poetika, koliko god umela da bude tematski teška i neprijatna, u njegovim rukama je podatna i daje plodove koji ne prestaju da iznenađuju svojom raznovrsnošću i ubedljivom umetničkom snagom. Konstatovati, na kraju, da Srđan Srdić predstavlja prvi glas svoje književne generacije bilo bi sasvim nedovoljno, jer njegova proza relevantna je u mnogo širim okvirima. Sagorevanja to jasno pokazuju, a na čitaocima je sada lak i prijatan zadatak da njihove kvalitete prepoznaju i prisvoje.”

Jedan čovek sa pozajmljenim imenom izlazi iz elegantnog sportskog automobila crvene boje – takođe pozajmljenog – i ulazi na imanje gde je proveo mladost. Međutim, stvari nisu onakve kakvim se čine. U staroj kući kroz koju duva promaja živi neka nova porodica: Godlijevi, potomci pokojnog Adama Godlija, naučnika svetske slave čija je teorija postojanja bacila univerzum u haos. A taj misteriozni čovek, koji je upravo odslužio zatvorsku kaznu, oseća se kao da se vreme zaustavilo, ili je pokidano, ili se otvorilo na neke nove, neobične načine. On sada mora da se nosi sa članovima disfunkcionalne porodice Godli, kao i sa njihovom namučenom kućepaziteljkom, koja postaje njegova gazdarica, a takođe i sa biografom Godlija starijeg, koji je nedugo pre toga angažovan da obavi taj posao, a napokon i sa jednom bogatom, veoma lepom ženom koja mu se obraća sa jednim neobičnim zahtevom.

U Lepoticama je prikazana Evropa obeležena nacizmom i staljinizmom, ali i načini na koji su dve navedene, totalitarne, predominantne političke struje uticale na savremenost. Kao i obično, u autorkinom fokusu je (ne)snalaženje najranjivijih socijalnih grupa – žena, psihijatrijskih pacijenata i lgbtq ljudi u ratnom i posleratnom svetu. Veliki deo romana takođe je posvećen problemu objektifikacije, a njegov naslov je, u skladu s tim, barem delimično ironičan. Junakinje teksta, bilo da su lepotice ili ne, imaju utisak da trpe zbog sopstvenog fizičkog izgleda, a zapravo stradaju naprosto zbog činjenice da su žene.

Formalin je roman o usponu i padu banatskog sela, ispričan kroz povest porodice Tadin. Narativ se kreće unazad dotičući najvažnije tačke dvadesetovekovne istorije – dva svetska rata i socijalističku Jugoslaviju s njenim protivrečnostima. Mudro zaobilazi užas devedesetih, premda je on čitaocima neprekidno u podsevsti. Tipičan primer banatske gotike, Formalin prizorima propadanja zapravo pripoveda o svima nama i stoji kao opomena i znamen.

Debitantski roman Irene Jordanove neodoljivo podseća na dva kultna filmska ostvarenja – Nešto između Srđana Karanovića i Bertolučijeve Sanjare. Glavni protagonisti, Marija, Gorazd i Janes čine ljubavni trougao oko kojeg radnja osciluje, a takođe se smenjuju i u ulozi naratora. Roman uglavnom sačinjavaju reminiscencije troje junaka na tinejdžerske i studentske dane ispunjene žurkama, opijanjem, upotrebom narkotika, usputnim seksualnim odnosima i nedozrelim emotivnim vezama, zbog čega će se ovo literarno delo posebno svideti ljubiteljima coming of age žanra. Ipak, u pitanju je vrlo slojevit tekst koji takođe sadrži društveno-kritičku dimenziju, kao i elemente romana – misterije. Izazovan ne samo na žanrovskom, već i na stilskom planu, roman se kreće između neorealizma i nadrealizma, zbog čega čitalac u fikcionalnom svetu Jordanove teško može da uspostavi granicu između jave, uobrazilje i sna.

Treći roman Miroslava Ćurčića nastavlja gde su prethodna dva stala, čineći s njima svojevrsnu trilogiju. On pripoveda priču o Lahoru, čoveku bez obaveza, koji na karakterističan način iskušava posledice življenja u ovoj zemlji u ovo nesretno vreme. Najpolitičniji i najhumaniji od svih dosadašnjih. Čovek bez obaveza upire prstom u svoje čitaoce s pitanjem da li znamo šta radimo.

Pet priča u knjizi Amalije Vrle govore o berlinskim sudbinama njihovih protagonistkinja. Nije slučajno upravo glavni grad Nemačke uzet kao poprište života u kojima dominiraju „seks, droga nasilje i strah”. Berlin jeste melting pot supkulture simbolizovane u elektronskoj muzici, umetnosti, sintetičkim drogama. Mladi tragači za smislom stižu u Berlin puni ambicija. Neki od njih ne sasvim slučajno završe na stranputicama. Ova knjiga pripoveda o usponima i padovima jedne generacije.

Dadilja je kratak poetski roman o mladoj ženi koja žudi da postane ono što suštinski jeste. Kratki fragmenti teksta su poput impresionističkih snimaka. To su slike unutrašnjeg putovanja kroz sećanje, koje nikada nije linearno. Novinarka srednjih godina, pesnikinja i majka, putuje u Beč kako bi istražila materijal za novu knjigu. Susreće sebe: devetnaestogodišnju devojku iz najsevernijih delova Švedske koja mašta o evropskim metropolama, velikoj umetnosti, književnosti i filozofiji. Put do svega ovoga vodi kroz agenciju za dadilje i mnogo neuspeha. Preciznim humorom i sjajnim vizuelnim jezikom opisano je putovanje mlade pripovedačice od jedne do druge porodice.

Ovo je roman o pisanju romana, autofikcija čiji je glavni lik Srđan Srdić, pisac koji sebi daje zadatak da napiše knjigu „od dvesta hiljada karaktera s razmacima”, prikazuje i komentariše sebe u tom procesu i završava pisanje ispunjavanjem zadate norme.

Pol Bouls je jednom rekao da priča treba da ostane napeta do kraja, poput strune. Takva napeta atmosfera vlada u svih 17 priča u ovoj zbirci autora najpoznatijeg po delu The Sheltering Sky (Čaj u Sahari).

Roman o dobrim i lošim razlozima za trčanje.

Kad bi Dejvid Linč pisao priče, ovo bi bila njegova knjiga.

Zbirka priča jednog od velikana generacije Vidika, poznatog gljivara, prevodioca, televizijskog urednika.

Roman koji u distopijskom maniru pripoveda potresnu porodičnu priču.

Očekivanja ljubitelja antiutopijskih romana pri susretu s Plavom knjigom Neba biće izneverena, što ne znači da se ovakvom tipu čitalaca roman nužno neće svideti.

Društvo u pripovednom svetu ovog romana uopšte i ne postoji, a njegovi junaci i naratori, Rouena i Dilan, majka i sin, naizgled su poslednji i istovremeno prvi ljudi na svetu.

Poslednji koji su preživeli kataklizmu i prvi koji će svedočiti izgradnji novog poretka, prirodnog i socijalnog, ukoliko do njega uopšte dođe.

Glavni junak romana, provincijski arhitekta kome su lokalni zgubidani posprdno prišili nadimak Kurvazije, pokušava da u rodnom gradiću M. sagradi Parnas – kompleks građevina sačinjen od kopija Le Korbizijeovih slavnih vila, kapija, kapela, manastira i paviljona – kulturni centar gde bi se umetnici okupljali i radili na svojim delima. Vrlo brzo se suočava sa bahatošću lokalnih političara, zakulisnim tajkunskim radnjama i čitavim rekvizitarijem opstrukcija, tipičnih za jednu temeljno devastiranu sredinu. Prepušten sam sebi i svom idealizmu, mladi arhitekta pokušava da dovrši svoje životno delo, da sagradi ono o čemu je oduvek sanjao. Ne shvatajući koliko je njegov poduhvat neostvariv, smešten u keliju kao osnovnu jedinicu stanovanja, Kurvazije dospeva u somnabulno stanje gde se mešaju java i san, a njegov svet biva nastanjen fantazmagoričnim prikazama.

“Ilegalni Parnas” je manifest poraza i nemoći, potresna priča o sudaru stvaralačkog duha i uskogrudog sveta palanke, ali i tragična pripovest o čoveku koji je krenuo putem umetnosti i doživeo sunovrat već na prvom koraku, jer nije imao dovoljno snage i talenta da se suoči sa neizlečivom stvarnošću. Sudbinu jednog junaka Babić je uspeo da pretvori u viziju o uzaludnosti svakog graditeljskog napora u zemlji koja je samu sebe dobrovoljno preinačila u ruševine. I urbanističke i ljudske.

EEG je možda i najporodičnija knjiga Daše Drndić (što sugeriše i izbor vizuelne građe) u kojoj figura oca, po prvi put, dobija povlašćenu poziciju. Hoću da napišem roman o ocu, na jednom mestu će reći Andreas Ban, ne o sebi i ocu, već o ocu. Pozicioniranjem figure oca i ispisivanjem njegove biografije, Daša Drndić obrće paradigmu velike teme (post)jugoslovenske književnosti, njen ego-maskulinistički koncept – sebepisanje u narativima o ocu. I mnoge druge patrijarhalne koncepte književnosti Daša Drndić je razbila svojom narativnom transgresijom, pripovedajući u muškom rodu, dajući glas Andreasu Banu.

Tokom čitavog romana, junakinja naglašava svoju privlačnost prema predmetima crvene boje čije joj nošenje, pak, zabranjuje otac, i istovremenu zabrinutost da je prati mitsko stvorenje koje starosedeoci nazivaju kojot, zbog čega će čitalac olako shvatiti kako se u osnovi romana nalazi priča o Crvenkapi.

Ipak, za razliku od junakinje iz bajke, koju iz vučje utrobe spasava lovac, to jest muškarac, roman Gejl Anderson Dargac završava se tako što Bet Viks sama uperi oružje u patrijarhalne, ali i druge represivne sile, oličene u kojotu, izrastajući na taj način iz podređene devojčice u delatnu ženu.

Može se učiniti da je Gi Helminger u zbirci „Rđa” svet isteglio preko gubera, razvukao ga do nadrealnog, ali verujem da je svet mnogo nadrealniji u odnosu na to kako ga ovaj luksemburški pisac predstavlja. Ma koliko koketirale s fantastikom, ma koliko delovale kao noćna mora, ove nas priče prikazuju u punom svetlu, koje se neće svakom svideti. Ali sviđanje nikad nije bilo Helmingerova želja.

S jedne strane, priče se bave iskonskim ljudskim potrebama i strahovima. Ima tu ljubavi u različitim pojavnim oblicima, pa i onim izvitoperenim. Ima tu, dalje, depresije, samoubistva, bolesti – mnogo bolesti, mnogo patnje. I usamljenosti kao neizbežne pratilje bolesti, koja se u jednoj priči i personifikuje. S druge strane, govori se o savremenim pretnjama čovečanstvu, kao što su posledice potencijalnog biološkog rata i eksperimentalnih programa lečenja. A u središtu kovitlaca nalazi se čovek, sa svim svojim očekivanjima od života, s vremenom koje protiče i koje treba nečim ispuniti, s drugim ljudima s kojima treba uspostaviti određene odnose, sa strahom da neće sve ispasti kako valja.

Popovićeva proza nije prestala da bude poezija. Na svojim počecima pesnik, on je u sve tri knjige priča uspeo da sačuva nešto od vlastitog lirskog temperamenta, bez obzira na to da li se ovaj iskazuje prema Banatu, odnosno Vojvodini, ili zadire u domen introspekcije, kako umetnika u mladosti, tako i onog koji je svojim iskustvom neuporedivo stariji od većine svojih vršnjaka. Jovan Popović to i jeste, naše strašno i lepo iskustvo, njegov spomenik je spomenik naše nekadašnje pobede, odluke da ne odustanemo. I trebalo bi da neko priča o tome svoj onoj deci koja danas mirno odrastaju pod senkom njegovog spomenika. A koje bi priče u tu svrhu bile bolje od njegovih?