STRUČNA LITERATURA

Beleške sa seminara održanog 1925. godine

Predavanja na ETH (II tom)

Kako se često i s pravom tvrdi, za analitičara više nego za
bilo koga drugog važi da ne može da kaže ništa novo budući
da stalno uči od svojih pacijenata. To se u znatnoj meri odnosi
i na knjigu koja je pred vama.
No postoji još jedan učitelj: svoju verodostojnost, ma
kolika ona bila, ova knjiga duguje i jednoj viziji. Iako reči i
metafore mogu samo približno da iskažu neizrecivo, nastojao
sam da mi izraz bude veran sposobnosti viđenja koju ona
pruža. Po rečima Vilijama Blejka, „onaj kome imaginacija ne
predstavlja stvari snažnijim i boljim potezima, te u snažnijem i boljem svetlu, taj imaginacije i nema“.1 Jedna vizija mi
je predočila da je to tačno, a nastojeći da pomognem pacijentima da povrate svoju otcepljenu, Persefoni sličnu dušu,
uvideo sam da je i apsolutno nužno.

Lav Tolstoj i dubinska psihologija

Čitajući ove razgovore pred njihovo štampanje, osećala sam uznemirujuće podrhtavanje u solarnom pleksusu. Zamišljam kako stojim u središtu kruga koji opisuje petnaest ogledala. Pogledam u jedno. Okrenem se. Ogledam se iz drugog ugla. Neki odrazi mi se sviđaju više od drugih; neke radije ne bih da vidim. Moram da nastavim da dišem stomakom kako bih proverila valjanost slike u ogledalu.

„Kako su moji roditelji? Deca neprestano u sebi postavljaju to pitanje. Iza njihove prividne ravnodušnosti ocrtava se stalna budnost, neizbrisiva briga za drugog. Bez elementarnih oslonaca, njihov život bi mogao postati težak, čak i ugrožen. Kad je sve u redu, osnovna sigurnost im omogućuje da vode srećan život. Kada nije tako, kad je okruženje krhko i nestabilno, deca, umesto da se bave sobom, troše vreme na pokušaje da spasu svoj životni oslonac: da po svaku cenu održe u dobrom stanju svoje roditelje ili usvojitelje, ili neke druge članove porodice koji brinu o njima. To je apsolutni prioritet. Oni gube energiju i zdravlje u želji da izleče te neophodne Druge.

Šta je duboki izvor tog ponašanja? Zašto deca podnose tako mnogo tajnovitih, skrivenih patnji svog okruženja? Suštinska motivacija je ljubav. Bezuslovna, ogromna ljubav deteta prema roditeljima, prema svima onima koji se njim bave, dobro ili loše, koji im posvećuju veliku pažnju ili ih zanemaruju, koji su prema njima nežni ili ih zlostavljaju. Bez obzira na sve, šta god se događalo, deca ih vole i žele da ih izleče.“

Sa francuskog prevela
Slavica Miletić

„Zbilja, kako da održite vezu sa htonskim božanstvima, sa svojom krvlju, svojim tlom, ako ste tikva bez korena, otrgnuti od svega? Prošlost – čitava prošlost – zaista i jeste zemlja; utonula je u zemlju, kao što tvrde priminitivni. Preci, oni koji su živeli u vremenu alcheringa, spustili su se pod zemlju, a njihov narod mora ostati u tim predelima jer tamo može da bude u dodiru s njima – tamo i nigde drugde. Za pripadnike tog naroda to je tako očigledna istina da oni čak i ne sanjaju da odu u neku drugu zemlju: time bi izgubili dodir sa tim duhovima pa bi im oni naškodili. Žene bi pohodili pogrešni predački duhovi, pa bi deca imala pogrešne duše. Oni ne mogu da žive na teritoriji drugog plemena – to je sasvim nemoguće. Mogu živeti samo tamo gde su se pod zemlju spustili njihovi totemski preci. To je večna istina, i ko god se o nju ogreši primiće pogrešne predačke duše, pogrešne uticaje. Izgubivši korene, izgubivši instinkte, takvi narodi svedoče kopnjenju i neprirodnom izopačenju svoje civilizacije. Oni pate od veoma izražene disocijacije između svesti i nesvesnog. Nesvesno je sa precima, tamo dole u utrobi zemlje, dok se svest svodi na glavu što stoji na dvema nogama i neprestano maršira okolo u stanju strahovitog nemira. To je nemir naše epohe, našeg grčevitog traganja – traganja za izgubljenim predačkim telom, za predačkim instinktima. Oni se, međutim, mogu pronaći samo na mestu gde su se preci spustili pod zemlju."

Knjiga Niče i Jung posvećena je ličnostima i idejama dveju ikona filozofske i psihološke misli dvadesetog veka, otkrivajući nesvakidašnju povezanost među njima.
Pažljivim ispitivanjem njihovog opusa, delo Niče i Jung uspeva da rasvetli složena područja Ničeove misli i razreši dvosmislenosti u Jungovom prihvatanju Ničeovih teorija. Kroz analizu mesta i uloge suprotnosti u celovitom jastvu kako ga je video Jung sagledava se puni domašaj Ničeovog uticaja. Poduprta Jungovim seminarom o Ničeovom Zaratustri, ova rigorozna i originalna analiza jungovske teorije i njenih filozofskih korena vodi novom tumačenju teorija oba mislioca. Njihov zajednički model jastva biće stavljen na praktičnu probu a ličnost svakog ponaosob ocenjena po kriterijumima mentalnog zdravlja koje je postavio onaj drugi, u nastojanju da se utvrdi da li su Niče i Jung i sami bili celoviti.
Knjiga Niče i Jung pokazuje kako se naše razumevanje analitičke psihologije može obogatiti ispitivanjem njenih filozofskih korena, postavljajući pitanje da li je celovito jastvo realistična mogućnost za svakog od nas. Ovo štivo će zaokupiti sve koji proučavaju psihologiju, filozofiju i religiju isto koliko i jungovske analitičare okrenute praksi.

Lusi Haskinson predaje u Centru za psihoanalitičke studije Univerziteta Eseks. Objavljivala je radove u časopisima Journal of Analytical Psychology i Harvest Journal for Jungian Studies.

Beleške sa seminara K.G. Junga o snovima Volfganga Paulija

Već sam predstavio pojam transgeneracijske sablasti kao emocionalnu psihičku strukturu koja je posledica neke traume. Nju je ’lansirao’ neki predak koji nije mogao da asimiluje, prevaziđe, transcendira traumu. Neki autori govore o ’vrućem krompiru’, a meni se više sviđa slika neaktivirane bombe: ona se može prenositi iz generacije u generaciju ne praveći vidljivu štetu sve dok ne eksplodira u obliku nerazumljivih patoloških pojava. Na primer, nezamislivi bol roditelja koji je izgubio dete može preuzeti neko od njegovih potomaka, a često i više narednih generacija. Svesno sećanje na traumu predaka najčešće je izgubljeno jer traumatizovana osoba, koja je stupila u psihičku prazninu, u stanje neosetljivosti, više nije sposobna da svedoči o emocionalnom nasilju koje je pretrpela...
Cilj transgeneracijskog postupka nije osuđivanje ili odbacivanje naših predaka, već nastojanje da shvatimo šta im se dogodilo i da razumemo zašto nisu mogli da urade ništa drugo osim onog što su, s psihičkim i emocionalnim sredstvima koja su im bila dostupna, i uradili. Daleko od traganja za prvobitnim grehom, to je put ka ljudskom razumevanju traume čiji su tragovi zatrpani ćutanjem. Ti tragovi se odaju pre svega ponavljanjem jedne psihičke i emocionalne ’fantomske’ strukture gurnute u tamu ’neizrečenog’ ili ’nemišljenog’...

Ako se arhetip negde može pronaći u čistom obliku onda je to drevna priča – mit. Utoliko je mitologija, za Junga i Kerenjija, povlašćeno mesto potrage za onim strukturama nas duboko određuju. Ali, upozoravaju ovi veliki pisci, mitologija nam se više ne pokazuje u svojoj očiglednosti jer savremeni je čovek izgubio „neposrednost prema veliki stvarima duhovnog sveta“. Svoje poverenje savremeni je čovek potpuno poklonio nauci, dakle kao vrhunske kriterijume istakao je efikasnost i korist, dok se mit, koji svet objašnjava na drugačiji način, potiskuje kao spor, naivan i nedelotvoran. Ali sa zaboravom priča, sa zaboravom pričanja priča – i prevlašaću formula koje svet ne usložnjavaju, nego ga sažimaju – skloni smo da zaboravimo i na sebe. Svojim uranjanjem u suštinu mitologije, Jung i Kerenji suočavaju, zapravo, čoveka sa samim sobom, i pokazuju mu po nešto zapuštebe puteve kojima se, s nešto strpljenja, i dalje može lagodno kretati.

Kerenjijeve analize o „božanskoj deci“ spadaju među najbolje redove koji su o mitologiji ikada napisani, dok je Jungova psihologija dečjeg stereotipa, rađena iz mitološke perspektive, i dalje izvor uzbudljivih tumačenja.

Pedesetih godina prošloga veka, izbačen s javne i akademske scene zbog nacionalsocijalisitčkog angažmana, Hajdeger se sve više okreće jeziku kao temi i opsesiji svoje filozofije. Jezik je, naravno, od ranih radova bio pratilac Hajdegerovih filozofskih invencija, što se, između ostalog, može videti i po njegovim briljantnim etimologijama, te pokušaju da ustanovi novu filozofsku terminologiju, ali do tog perioda nikada jezik, barem ne u tolikoj meri, nije bio eksplicitna tema Hajdegerove filozofije.

Već u ranim radovima Hajdeger je shvatio da tradicionalni, veliki pojmovi kakvi su svest, samosvest, duša, duh ili um, nisu dovoljni da bi se zahvatila složenost sveta i to pre svega zato što oni upućuju na nekakvu, uglavnom nedohvatljivu unutrašnjost. Kao fenomenolog, nemački je filozof morao da potraži nova, manje metafizička uporišta i zajedno s Ničeom i Huserlom otkriva jezik kao strukturu koja drži tkanje sveta. Otud i naslovi tekstova poput „Jezik, “„Suština jezika“, „Reč“, „Jezik u pesmi“ (jer, prema Hajdegeru, pesnička reč je najdublja, a pesnički jezik nabogatiji, najbliži istini), „Put ka jeziku“.

U izvanrednom prevodu Božidara Zeca ovi tekstovi približavaju nam mračnu privlačnost Hajdegerove filozofije.

Pisati znači neprestano dodavati i dodato izbacivati, krojiti i skrojeno prepravljati. Učinak te neprestane igre pisanja i brisanja jeste, naravno, knjiga. Ali šta raditi sa odbačenim delovima, sa izostavljenim odlomcima, sa odbačenim idejama, sa onim materijalom koji nije ušao u knjigu, a u kojem se, ponekad, mogu skrivati čitava nova dela? Taj materijal Ludvig je Vitgenštajn ubacivao u posebnu kutiju s natpisom „Listići“ – prvi fragment, kako je utvrđeno, potiče iz 1929. godine – da bi u toj kutiji, zapravo, ostao do kraja njegovog života. Na tim listićima pisao je Vitgenštajn i nacrte za buduće tekstove, beležio je ideje, ili uobličavao male, prodorne celine, koje se drže i same za sebe. Ali kada se papirići – kao da sastavljamo slagalicu bez unapred datog modela – poređaju na jedan od mogućih načina, onako, recimo, kako su ih poređali priređivači ove knjige (što znači da je moguć i drugačiji raspored), dobija se začuđujuće delo u kojem fragment dominira, ali delo za koje se jasno vidi da ju je pisala jedna ruka sa svim bogatstvom svojih ideja, strasti i opsesija.

Šok kojim je Musolinijev fašizam ošamutio italijansku kulturalnu scenu ipak nije doveo do tako pogubnih posledica kakve je proizveo nemački nacional-socijalizam. Iz posleratnog mutljaga i kakvog-takvog razračunavanja sa fašizmim, izronio je bio Đani Vatimo i bez predrasuda se uhvatio u koštac sa velikom Ničeovom filozofijom. Iz njegovih čitanja Ničea i intenzivnog bivanja u blizini francuskog poststrukturalizma, rađa se samosvojni izraz koji Vatima izbacuje na sam vrh italijanske filozofije. Knjigu Vjerovati da veruješ Vatimo ne ispisuje na vrhuncu slave i moći, već u trenutku kada shvata snagu slabosti, onoga što naziva „slabim mišljenjem“. Ne samo da Vatimo ovde ispituje snagu sopstvenog verovanja, ne samo da sopstvene sumnje podvrgava sjajnoj i nemilosrdnoj analizi, već razrađuje nestabilan filozofski model za koji je konstitutivna upravo sama nestabilnost. Ali da bi se iz ravnoteže izvela jedna stabilna struktura, potrebno je teško raditi na potkopavanju njenih temelja. Različitim oblicima demitologizovanja – demitilogizovanjem sebe, ili sopstvenih seksualnih preferenci – zaključno sa demitologizovanje samoga mita, Vatimo zauzima uzbudljivu poziciju bez poziciju, on nastoji da pleše sugerišući nam da mu neprestano imičemo tlo ispod nogu. Razgovor Vatima i Ričarda Rortija na kraju knjige svojevrsni je sažetak onoga što je Vatimo razvijao u knjizi.

Postoje one lepe, nenametljive knjige koje će nas obradovati već time što ih ima, što ih je neko uopšte napisao i što će nam, pročitavši ih, biti bolje nego što nam je bilo pre njih. Jaspersova Svetska istorija filozofije takva je knjiga. S jednakim uživanjem čitaće je kako obrazovani filozof, jer Jasper je ozbiljan, strastven i originalan pisac, tako i nefilozof, jer nemački filozof, za razliku od svojih kolega, nije sklon formalizovanim, tehničkim jezicima, već piše običnim izrazom. Utoliko se ova knjiga može razumeti i kao svojevrsni uvod u filozofiju, s tim što je, naravno, uvođenje u filozofiju uvek već filozofiranje samo.

Gotovo šematski Jaspers odgovara na pitanja poput „Šta je istorija?”, „Šta je istorija filozofije?”, „Šta znače prošlost i budućnost, početak i kraj?”, da bi ponudio odgovore upravo iz svoje fiozofije. Istoriju suprotstavlja prirodi, filozofiju razume kao potragu za onim nepropadljivim, prošlost nam pomaže da razumemo šta smo, dok nam istorija fiozofije, naporedo sa znanjem o nama samima, nudi projekte za budućnost.

Početak se može razumeti na dva načina: kao ono što je određeno vremenom (rođenje je, recimo, trenutak u vremenu kada počinjemo da živimo) i kao ono što je određeno pojmom (početak koji je određen nekakvim temeljom). Za Hansa Georga Gadamera, jednog od najvećih filozofa dvadesetog veka, početak filozofije u vremenu nije sporan: filozofiju su, i to je uglavnom poznato, izmislili stari Grci pre, otprilike, dve ipo hijade godina. Zanimljivije je, međutim, kada čovek, zapravo, počinje da filozofira? Kako odrediti taj trenutak za koji je vreme, strogo uzev, nebitno? Filozofirati može svako nezavisno od godina starosti ili mesta na kojem živi. Pa ipak, filozofija je retka stvar, a filozofi su još ređa vrsta. Kako, dakle, odrediti početak filozofije?

Gadamerove analize početaka grčke filozofije u istom gestu osavremenjuju pristup ovom problemu, pokazujući da ono što su majstori poput Sokrata, Platona, Aristotela, ili njihovi prethodnici poput Anakismandra ili Heraklita „otkrili“ kao filozofski materijal, nikada nije sasvim određeno vremenom, iako se, bez ikakve sumnje, rađa i pojavljuje u određenom vremenu. To što izmiče vremenu, upravo je pojam. Ili, ako se poslužimo jednim od Gadamerovih primera iz analize Platona, izbor pojmova koji formulišu odnos između ideje i nečeg posebnog, dakle između opštosti i posebnosti, između te dve suprotstavljene i uzajamno spletene strukture, slobodan je u onoj meri u kojoj je potčinjen određenim pravilima. Sloboda, zbog toga, nije puka proizvoljnost, „raditi ono što se želi“ bez ikakvih ograda, već izoštrena svest da je čovek slobodan samo ako svoju slobodu pojmi, ako je razume kroz određena pravila i s obzirom na ta pravila. Početak filozofije zbog toga je, za Gadamera, pre svega u svesti o slobodi.

Deset Gadamerovih predavanja o grčkoj filozofiji, sabranih u ovoj knjizi, spada u sam vrh žanra koji se čini prirodnim i lakim kada ga izvodi veliki majstor.

Šelingov Bruno napisan je formi razgovora koji vode Anselmo, Lucijan, Aleksandar i Bruno. Iako bi se moglo reći da svako od njih zastupa jednu filozofsku poziciju – kod Anselma, recimo, prepoznajeno lajbnicovski intelektualizam, Lucijan je bliži kantovskoj poziciji, Aleksandar je relativno pasivan i u određenom smislu je sporedan lik, dok Bruno preuzima glavnu reč i predstavlja glas samoga Šelinga – ova se rasprava, kako sugeriše i naslov, vrti oko pokušaja da se iznađu principi prirodnih i božanskih stvari i to na način upravo samoga Šelinga. Veoma brzo Šeling u igru uvodi veoma širok arsenal svih pojmova relevantnih za tako široku i dobro razrađenu temu, pa ćemo, na način Platonovih dijaloga, da prisustvujemo brzoj „razmeni vatre“ u kojoj se spliću večnost, nužnost i univerzalnosti, uvode se lepota, dobrota i konačnost, čas je ulog celina, čas deo, da bi se, najzad, pojmovni karusel zavrteo oko jedinstva i mnoštva. Iskusnijem oku neće biti teško da uoči važne šelingovske motive, među kojima „nevolje s dijalektikom“ nisu na poslednjem mestu. Utoliko ni kolebanje između prirodnog i božanskog principa nije iznenađenje, kao što ne čudi ni dijalektički pokušaj da se, na neki način, pomiri podeljeno jedinstvo ta dva principa. Rečima samoga Šelinga: silazeći po duhovnoj lestvici „vidimo podeljeno jedinstvo božanskog i prirodnog principa, a penjući se i sve opet rastvarajući u jednom, vidimo prirodu u Bogu i Boga u prirodi“.

Šelingov razgovor prvorazredna je matafizička rasprava.

Neke knjige lakše je napisati nego doći u poziciju da se one napišu. Knjiga Dijalozi Žila Deleza i Kler Parne mogla je da ugleda svetlo dana zato što iza nje stoji jedna od najuzbudljivijih filozofskih tvorevina dvadesetoga veka, delo Žila Deleza. Melodija u dva glasa (a da se ne zna kome pripada koja deonica), presek najmanje dve perspektive (a da se ne može jasno razlučiti odakle i ko govori), preplet tekstova (a da se ne zna ko je autor kog odlomka), mapa ideja (Delezovih), splet uskih prolaza, lavirint, ova se knjiga može čitati kao filozofska poezija (za osetljive), kao iščašeni vodič kroz Delezovu filozofiju, kao uzbudljiv filozofsko-literarni eksperiment, ili se čitalac, jednostavno, može prepustiti jezičkoj bujici i tekst pročitati u dahu. Možda ponešto i nećemo razumeti, ali ni Marks u prvom čitanju nije razumeo Hegelovu Fenomenologiju duha, pa je ipak zapisao (otprilike): "Ništa mi nije jasno, ali je divno, kao šum što ga prave talasi koji udaraju o stene!" Isto važi i za ovu knjigu.