Trenutna poplava knjiga neprijateljski nastrojenih prema religiji biće jednog dana zanimljiva tema neke sociološke analize. One dosledno sugerišu jedno viđenje religije koje bi, ako bi se ozbiljno shvatilo, obesmislilo i čitav niz drugih sistema značenja, pa i mnogo toga što bez razmišljanja smatramo naukom. Drugim rečima, one o veri govore maltene kao o nekom usamljenom zastranjivanju ljudskog razuma; kao o skupu nezasnovanih verovanja o opšte poznatim činjenicama koji – u najboljem slučaju – počiva na pogrešnim ili tankim argumentima. Autore tih knjiga obično ne zanima šta religiozni ljudi zaista rade i govore, kao ni opšte pitanje kako sistemi značenja ili „pogledi na svet“ funkcionišu.
Sistemi značenja – životne filosofije, ako baš mora, iako ovaj izraz odmah zazvuči prilično ustajalo – funkcionišu tako što nam omogućavaju da pojave sagledamo kao povezane, a ne kao nasumične. Ovo, međutim, podrazumeva sposobnost da pojave sagledavamo u odnosu na druge pojave: to znači da napustimo ideju da postoji jedan osnovni i očigledan način gledanja na svet kojim svaka budala može da ovlada (a koji onda neki ljudi uporno hoće da nepotrebno zakomplikuju), i još, da shvatimo da je viđenje sveta i mogućnost da govorimo o tome što vidimo nešto što se uči, skup veština koje nam omogućavaju da povezujemo stvari i da neki događaj ili pojavu vidimo kroz prizmu nekog drugog. Na strogo pragmatičnom nivou, posledica toga je iskustveno uopštavanje koje je karakteristično za zakone; na jednom sasvim drugačijem, ali ništa manje važnom nivou, to nas uvodi u svet metafore. A da neko ne bi pomislio da su ta dva nivoa radikalno zasebna, imajmo u vidu da je i sam „zakon“ metafora u kontekstu prirodnih procesa...
