Viktorijanski London, u kojem se odvija veći deo priče i završni čin Dinamitera, kod Čestertonovog Čoveka koji je bio Četvrtak, već je edvardijanski, usporeniji, ali priča nije manje dinamična. I koliko se predstava o teroristima (verovatno irskim, premda se nigde ne kaže izričito) kod Stivensona ograničava na jednu grupu, kod Čestertona se ona pretvara u ideju o celom svetu koji prelazi na stranu anarhista. Ovakav paradoks možda može da iznenadi, ali treba znati da je Česterton bio poznat i kao „princ paradoksa“, pa su i neka druga njegova dela iz oblasti fikcije pravo vrelo paradoksa. To je posebno uočlјivo u Klubu uvrnutih zanata, koji prethodni Čoveku koji je bio Četvrtak, ali i kasnije, u liku oca Brauna, Čestertonovog detektiva, koji bi takođe mogao da se nazove „princom paradoksa“.
Milan Miletić
