UMETNOST

Autorka, poznata pre svega po svojim raznovrsnim projektima za koje je nagrađivana i nominovana za najveće nagrade na polju arhitekture, ovde tematizuje ono što pokreće njen rad i praksu arhitekte uopšte: arhitektonski koncept. U arhitekturi, kako kod nas tako i u svetu, arhitekta veoma retko može izraziti i objasniti ono što radi i tako doprineti autonomiji arhitekture u odnosu na druge discipline i oblasti znanja. -Iz recenzije Vladana Đokića

Ova knjiga sprovodi značajne rekonstrukcije unutar filozofske terminologije, poretka pojmova i koncepata kojima filozofi barataju na različitim jezicima i u raznovrsnim kulturama. Ambicija autorke da ustanovi jednu novu i opravdanu arhitektonsku terminologiju istovremeno remeti i menja neka ustaljena značenja reči. Posle ovih konceptualnih ili arhitektonskih intervencija, mišljenje nužno postaje konkretnije i preciznije. - Iz recenzije Petra Bojanića

Početne decenije 19. veka sa pravom se u istoriji umetničke muzike nazivaju Betovenovim dobom – Betoven ne samo što je pomerio granice muzičke umetnosti u žanrovima instrumentalne muzike, već je izrastao u paradigmu muzičkog genija kome niko od savremenika nije smeo da se suprotstavi kao rival. Niko – osim Šuberta. Oslanjajući se na nova datiranja Šubertove Velike simfonije, sačuvanu prepisku, kao i muzičku analizu, Atanasovski u svojoj studiji pokazuje kako se ovaj mladi bečki kompozitor odlučio da stupi u otvoreno rivalstvo sa Betovenom, kako je koncipirao svoja dela kroz ovo rivalstvo i na taj način izgradio originalni muzički izraz u žanrovima poput gudačkog kvarteta i simfonije. Sasvim drugačija od uvrežene slike o Šubertu kao mladom romantičaru, majstoru minijatura, ovo je priča o velikim ambicijama, borbi sa muzičkim institucijama tog doba i pokušajima da se osvoji zahtevna bečka publika ozbiljne muzike. Svakome ko želi da razume originalni zvuk Šubertovih poznih instrumentalnih dela, ova studija biće nezaobilazno štivo.

Knjiga Zapečaćeno vreme je svojevrsni filozofski traktat o teoriji filma i umetnosti uopšte, legendarnog ruskog i sovjetskog filmskog, pozorišnog i operskog režisera, pisca, glumca, montažera i teoretičara filma, Andreja Arsenjeviča Tarkovskog, po mnogima jednog od najznačajnijih i najuticajnijih ruskih filmskih umetnika i jednog od najvećih režisera u svetskoj istoriji kinematografije.Ovo je delo koje je sazrevalo dugi niz godina, od sredine šezdesetih godina XX veka pa do autorove smrti 1986. godine. Naime, Tarkovski je tokom čitavog života svoja razmišljanja o suštini filmske umetnosti, o poetici i misiji filma, o ulozi filmskog stvaraoca i njegovoj odgovornosti pred publikom i samim sobom, o sopstvenom stvaralaštu, profesiji i životu iznosio u mnogobrojnim člancima i intervjuima, zapisivao u svojim dnevnicima, prenosio studentima na predavanjima i publici na susretima.U toku čitavog života svako od nas pokušava da nađe odgovore na pitanja, koja oduvek muče ljudski rod: Šta je to sećanje? Šta je to savest? Šta je to ljubav? Zapečaćeno vreme i filmovi Tarkovskog daju odgovore na ova pitanja.


Andrej Tarkovski rođen je 4. aprila 1932. godine u porodici pesnika Arsenija Aleksandroviča Tarkovskog i Marije Ivanovne Višnjakove. Godine 1961. završio je režiju na Sveruskom državnom univerzitetu za film „Gerasimov“ (VGIK) u klasi Mihaila Iljiča Roma. Od 1961. do 1982. radio je kao režiser u filmskoj kući „Mosfilm“. Od 1982. radio je u Italiji, Engleskoj, Švedskoj. Andrej Tarkovski preminuo je 29. decembra 1986. u Parizu. Filmografija 1956. Ubice – (studentski rad) 1958. Danas nema otpuštanja (seminarski rad sa A. Gordonom) 1961. Parni valjak i violina (diplomski rad) 1962. Ivanovo detinjstvo 1966. Andrej Rubljov 1972. Solaris 1974. Ogledalo 1979. Stalker 1982. Putovanje u vremenu 1983. Nostalgija 1986. Žrtvovanje Pozorišna i radijska dela 1965. Potpuni preokret (Radio, Moskva) 1977. Hamlet („Lenkom“,833 Moskva) 1983. Boris Godunov (Kovent Garden,834 London) Bibliografija „Martirologijuma“ Martyrolog: Tagerbücher 1970–1986, Berlin, 1989630 Μαρτυρολογιο, Athens, 1990 Time within time: The diaries, Calcutta, 1991 Martirolog vol. I–II, Tokyo, 1991–1993 Journal 1970–1986, Paris, 1993 Time within time: The diaries, London, 1994 Denik 1970–1986, Brno, 1997 Dzienniki, Warsawa, 1998 Diari: Martirologio, Firenze, 2002 Martirologio, Salamanca, 2008 Мартиролог, Флоренция, 2008

Po oceni stručnjaka najbolju knjigu o starom srpskom slikarstvu napisao je Svetozar Radojčić (1909–1978), akademik i profesor istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Knjigu je pisao dugo i ona je rezultat njegovog velikog iskustva, vrlo obimnih terenskih istraživanja, odličnog poznavanja srednjovekovne evropske i vizantijske umetnosti i njegovog besprekornog arheološkog, filološkog i istorijskoumetničkog obrazovanja. Namera mu je bila da sačini iscrpni pregled slikarskog stvaranja Srba – fresaka, ikonopisa i minijature – od njihovog uključivanja u kulturnu zajednicu evropskih naroda u XI veku, do gubitka državne samostalnosti sredinom XV stoleća. Po tako široko sprovedenom zahvatu knjiga Staro srpsko slikarstvo bila je i ostala jedinstvena u našoj sredini od njenog prvog objavljivanja 1966. godine pa do danas. Jedinstvena je i po metodologiji i načelima koja je autor u njoj dosledno sproveo. Profesor Radojčić je, naime, pošao od toga da je srpsko slikarstvo izraslo iz vizantijske umetnosti koja je bila prirodni nastavak velikog helenističkog nasleđa i da je to nasleđe oplemenilo i slikarstvo Srba u srednjem veku. Negovano između dva sveta, zapadnog i vizantijskog, ono je primalo blagotvorne uticaje i jednog i drugog, i izraslo u veliku umetnost, lako prepoznatljivu u svojoj posebnosti i veličini. A koliko je ona bila neodvojivo srasla sa bićem naroda u kojem je nastala pokazuju i njene čvrste veze s istorijom, kulturom i književnošću Srba u srednjem veku. Izbegavajući zamke jednostranog deskriptivnog ili ikonografskog metoda, autor je uspeo da sveobuhvatnim pristupom pronikne u samu suštinu starog srpskog slikarstva i kao celine i svakog spomenika ponaosob. U knjizi je to saopšteno bez nametljive učenosti, iako ona bogato zrači iz svake rečenice, a uz to lepim jezikom i odnegovanim stilom. Takve vrednosti knjige bliske su i današnjem čitaocu – on se na jednostavan način može obavestiti o starom srpskom slikarstvu i lako će razumeti njegovu veličinu i lepotu. Mada se od prvog izdanja knjige ponešto promenilo u hronologiji i tumačenju umetničkih spomenika, ta nova saznanja ne menjaju ni u čemu bitnije osnovne Radojčićeve stavove i njegovo izlaganje, zbog čega nismo smatrali da je potrebno njegov tekst dopunjavati naknadnim objašnjenjima i novom bibliografijom. Jedino je na kraju dodat rezime i potpisi slika na engleskom jeziku, kako bi knjiga postala dostupna i inostranom čitaocu. Ilustrativni materijal je takođe nov i u boji, ali je zadržan isti izbor slika koji je i autor odabrao za prvo izdanje knjige. U tekstu su učinjene samo sitne ispravke radi usklađivanja sa današnjim pravopisnim normama.

U ovom kapitalnom delu novije medievalistike, Hans Belting razmatra prirodu, smisao i funkciju slike kao predmeta kulta, u vremenskom rasponu od kasne antike do razdoblja reformacije. Na osnovu impozantnog uzorka, koji obuhvata umetnička dela čitavog hrišćanskog sveta, Belting srednjovekovne „pobožne predstave“ sagledava dubinski, u kontekstu istorijskih i društvenih okolnosti, teoloških postulata i religioznog mentaliteta epohe. Ova knjiga – zasnovana na ogromnoj erudiciji, istraživački utemeljena i intelektualno podsticajna – bitno doprinosi razumevanju fenomena srednjovekovne slike, koja nije predstavljala samo umetničko delo, već prevashodno manifestaciju svetosti.

Danica Popović


Hans Belting (1935) je nemački istoričar umetnosti, teoretičar srednjeg veka i renesanse, vodeći nemački kulturolog i kritičar umetnosti. Beltingov teorijski rad obuhvata podjednako savremenu umetnost i teoriju slike. Njegovo delo Slika i kult je od 1990. do danas doživelo šest izdanja u Nemačkoj i prevedeno je na mnoge jezike uključujući engleski, italijanski, ruski, francuski i španski.

Postoje dva Rima. Da je tako, uverava nas Jelena Pilipović. Jedan je spoljašnji, drugi je unutrašnji. Jedan je stvaran, drugi je još stvarniji. Njih povezuje znalački ispričana priča. Jezik je savremen, ironijski zaokupljen drevnošću. I fikcijom. To je priča o muškarcima i ženama koji traže sebe. Tražeći sebe, oni plove kroz vreme. To vreme nije linearno. Istorijsko. Ono je, paradoksalno, polifonično. Puteno i zavodljivo. Ogledalno. Ono sobom nosi mnoštvo glasova: glasova prošlosti i glasova sadašnjosti. I mnoštvo likova. Međusobno, oni se ogledaju. Traže i prepoznaju. Susreću. Mimoilaze i rastaju.

Petar Jevremović