UMETNOST

Muzika nije samo tekst, skup notnih znakova, zapisanih tonskih visina određenog trajanja, zvukova raspoređenih u vremenu na određen način, ovo ili ono muzičko delo, pesma, sonata, simfonija, fuga ili neki drugi muzički oblik; muzika nije samo poetika, poïesis, nego i praksa, praxis, nešto što upražnjavamo u svakodnevnom životu i kulturi, radi ličnog zadovoljstva i bogatijeg, ispunjenijeg života, ali i da bismo drugim ljudima saopštavali značenja, slali poruke i postizali željena dejstva, kao što upražnjavamo modu, politiku i sve druge kulturne prakse. Utoliko je muzika i politička praksa, jer lako poprima politička značenja i uloge, i to najrazličitije, u zavisnosti od političkog konteksta i želja svojih stvaralaca i korisnika, a često i mimo njih. To potencijalno važi za svaku muziku, jer se svaka muzika stvara i sluša u okviru nekog političkog konteksta, neke političke zajednice, nekog polisa, najšire shvaćenog kao bilo koja uređena zajednica ljudi, od porodice do države i dalje, koja se bori za svoje interese, održanje i jačanje, čiji članovi imaju svoje dodeljene uloge, prava i obaveze, koji pak uvek podležu političkoj borbi, to jest borbi za moć. Ta borba, koja je politička po definiciji, borba polisâ ili političkih zajednica, kao i pojedinaca unutar njih za sopstvene interese, manje ili više legitimne ili opravdane, neretko se vodi i artikuliše kroz muziku.”

Prošle su decenije otkako je Frojd pao u nemilost, ne samo u mejnstrim psihijatriji nego i u radikalnoj misli, gde su i on i Lakan bili optuženi za seksističke i klasne predrasude. Društvena istorija psihoanalize odbija da prihvati ovu rastuću depolitizaciju nekadašnjeg revolucionarnog područja, i upućuje nas na to da psihoanaliza mora biti kolektivni politički zadatak a ne individualna psihološka stvar.

Autor razbija udoban narativ psihoanalitičara kao teoretičara iz fotelje koji smireno tumači porodične komplekse u bezbednom okruženju ordinacije. Prisećajući se Frojdovih radikalnih trenutaka (pružanje podrške revoluciji 1917. i otvaranje besplatnih klinika), zatim višegodišnje borbe Vilhelma Rajha da ospori političku neutralnost psihoanalize u Austriji i Nemačkoj, ili delovanja manje poznatih ličnosti kao što su marksistički psihoanalitičari Mari Langer i Fransoa Toskel, autor istražuje kako je revolucionarno vrenje oplodilo istraživanje nesvesnog, i oživljava to dragoceno nasleđe kako bi konačno vratio psihoanalizu u središte borbi za emancipaciju.

Jedan od najinspirativnijih italijanskih umetnika i dizajnera dvadesetog veka svoje razmišljanje otpočinje pitanjima: Šta rade dizajneri? Koja je funkcija dizajna? Kakvu ulogu dizajn ima u našoj svakodnevici?

Munari zagovara dizajn koji je funkcionalan, lep i pristupačan, ali koji, pre svega, odgovara nameni samog predmeta. Upućuje nas da inspiraciju potražimo u logici dizajna u prirodi, upoznaje nas sa načelima oblika kruga, kvadrata, trougla, načinom na koji opažamo boje.

Dizajniranje lampi, stolica, saobraćajnih znakova, postera, knjiga, automobila, kod Munarija je uvek vođeno održivošću i skladom pri estetskom odabiru. Podsećajući nas da je svaki predmet koji vidimo u modernoj svakodnevici nužno neko dizajnirao, Munari nas podstiče da svet posmatramo aktivno kako bismo ponovo uspostavili vezu između umetnosti i publike, između čoveka i umetnosti kao žive stvari.

Dizajn nikada nije neutralan. On je uvek smešten u određen kontekst moći, kulture i ideologije. Svaki izbor boje, simbola, fonta, ikonice, otkriva kome dizajn služi, kome se obraća, a koga isključuje. Razumeti dizajn kao politički čin znači prihvatiti poziv na kritičko razmišljanje i odgovorno zauzeti aktivnu ulogu u borbi protiv banalnosti i manipulacije, zarad pronalaženja prekopotrebnih alternativa u polju vizuelne kulture i društvene stvarnosti.

Bauhaus prakse utemeljene su u konceptu obrazovanja jednog novog čoveka koji će svojim sveobuhvatnim stvaralaštvom da oblikuje (Gestaltung) ne samo umetnost i kulturu nego i život u celini, kao dinamični organizam koji se sastoji od dva elementa – čoveka i prostora u kome čovek postoji. Kao ono što je stvarano na ovom jedinstvenom konceptualnom temelju, prakse izvođačkih umetnosti predstavljale su manifestacije pojedinačnih umetničkih poetika ali su istovremeno bile primenjene, odnosno, svojim poetičkim i estetičkim karakteristikama integrisane u osnovni cilj rada Bauhausa.

Ova studija ima za cilj da predstavi rezultate traganja za različitim oblicima izvođačkih umetnosti u okvirima Bauhausa, da ove prakse opiše, te da ukaže na način njihove primenjenosti u kontekstu realizovanja koncepta Geštaltunga života.

Ples nema tako dugu tradiciju zapisivanja i teoretizacije kao što je imaju druge izvođačke umetnosti, te se još uvek traga za načinima da se artikulišu različite plesne prakse. Četiri diskurzivne tačke plesne prakse nude jednu šemu te artikulacije. Ovaj otvoreni model se bazira na jednom zamišljenom kvadratu, gde se jedna tačka (teme) odnosi na matricu tela, druga na politiku pokreta, treća na izvedbenu strukturu i četvrta na matricu drugog.

Analizirano je osamnaest plesnih dela (među kojima su Hexentanz - Meri Vigman, Groosland - Megi Maran, Trio A - Ivon Rajner, Blaubart – Pina Bauš, Rosas danst Rosas – Rosas, Solo – Vilijam Forsajt, Strangefish – Lojd Njuson, The Perfect human – Hofeš Šehter, Le dernier spectacle – Žerom Bel, Tragédie - Oliver Duboa). Simulirajući postupak faktorske analize, izdvojeno je šest faktora koji su postali osnova multidimenzionalnog pristupa plesnoj analizi. Ovaj rad je pokušaj da se uz pomoć matrice diskurzivnih tačaka, kao i različitih teorijskih platformi (Lakan, Batlerova, Kristeva, Derida, Delez, Danto, Vitgenštajn, Fuko i dr.) ostvari doprinos u pravcu sistematičnog promišljanja o plesu.

Knjiga Između dela i predmeta. Majkl Frid i Stenli Kavel između moderne i savremene umetnosti počiva na dve ravni analize. Prva pripada domenu istorije umetnosti, u čijem je fokusu analiza načina na koji moderna umetnost tretira problem teatra i teatralnosti, te analiza razloga i načina na koji je ova problematika sa pojavom savremene umetnosti napuštena. Drugi nivo analize pripada domenu filozofije, a u okviru te analize pokazuje se veza između filozofskog koncepta skepticizma i istorijsko-umetničkog koncepta teatralnosti, pri čemu se oba koncepta tiču moderne kao doba epohalne, strukturalne krize.

Ovu problematiku iz svojih domena analiziraju Majkl Frid kao istoričar umetnosti, sa jedne strane, i Stenli Kavel, kao filozof sa druge. Ova studija stoga jeste metateorijska diskusija o Fridovoj istoriji umetnosti kroz prizmu Kavelove filozofije jezika, i obrnuto: knjiga daje uvid u Kavelovu filozofiju jezika kroz postavke Fridovog istorijsko-umetničkog metoda.


Uvod u jedan dijalog istorije umetnosti i filozofije / 13

KAVEL, MODERNIZAM I SKEPTICIZAM
1. Skepticizam i legitimnost modernog doba
Kavel i filozofija običnog jezika / 29
Problem a priori kriterijuma jezika / 32
Problem skepticizma / 35
Vitgenštajn kao filozof istorijske ‘katastrofe’ / 39
2. Filozofski problemi moderne umetnosti
Kavelova filozofija umetnosti / 45
Univerzalnost estetskog suda / 48
Modernizam, intencija i kriza kriterijuma / 50
‘Ontologija’ umetničkog medija / 54

FRID, MODERNIZAM I TEATRALNOST
3. Umetnost modernog doba, teatralnost i skepticizam
Fridov ‘formalizam’ / 63
Klement Grinberg: revizije i kontinuiteti / 67
Teatralnost i skepticizam: Frid i Kavel / 71
Teatralnost i ne-celo umetničkog dela / 76
4. Art and Objecthood, prezentnost i apstraktna umetnost 60-ih
Fridova kritika minimalizma / 81
Presentness is grace / 85
Između moderne i savremene umetnosti / 89
Pitanje umetničke aksiologije: transgresija vs. vrednost / 93
5. Rađanje estetskog režima umetnosti: Didro, Kurbe, Mane
Od likovne kritike ka istoriji umetnosti / 97
‘Autentično’ u doba prosvećenosti: drama i pastorala / 101
Telesnost / 105
Slika kao slika / 109

NAKON MODERNIZMA
6. Fridov povratak savremenoj umetnosti
Umetnost nakon minimalizma / 117
Novi piktoralni režim fotografije / 121
‘Otkrivalački’ karakter umetničkog medija: fotografija i obični jezik / 126
O prezentnosti, još jednom / 130
7. Kavelova kritika dekonstrukcije i postmodernizma
Između poststrukturalizma i postmodernizma / 135
Dekonstrukcija i obični jezik: Kavel vs. Derida / 139
Kavelova kritika postmodernizma / 144
Obični jezik i transgresivnost: Kavel vs. Kraus / 149

Literatura / 153
Reprodukcije / 159
Indeks imena / 173
Biografija autora / 179


..............


Nikola Dedić je istoričar i teoretičar umetnosti koji postavlja osnovna pitanja – koja je etički prihvatljiva pozicija umetnika u bavljenju društveno „osetljivim“ pitanjima – reč je o razlici izmedju ‘socijalno odgovornog’ art aktivizma i distancirane pozicije dokumentovanja društvene stvarnosti. Takođe, istražuje i na koji način umetnost doprinosi dekonstruisanju ili reprodukovanju dominatnih, hegemonih ideoloških i kulturnih modela kao što je, na primer, rasizam.

Istraživanje o izdanjima umetničke muzike objavljenim u PGP-u polazi od pretpostavke da izdavaštvo predstavlja složeni mehanizam delovanja različitih činilaca poput paradigme umetničke muzike, drušveno-političkog uređenja, važećih kulturalnih modela i institucionalne strukture diskografske kuće koja sprovodi odluke o formiranju svojevrsnog zvučnog ‘muzeja’ reprezentativnih artefakata muzičke produkcije. Naslov knjige se nametnuo kao slikovita formulacija za više problema razmatranih tokom istraživanja. Iako prevashodno vezana za popularnu muziku, formulacija the best of može se sresti i kada je umetnička muzika u pitanju, pri čemu ukazuje na mnogobrojne strategije popularizacije sprovođene sa namerom da se umetnička muzika učini atraktivnijom za potencijalne kupce ploča. Formulacija the best of takođe služi kao metafora za druge probleme. Razmatrano je formiranje kanona zapadno-evropske umetničke muzike, ali i lokalne tradicije, koje predstavlja odabir reprezentativnih dela. Ona su u određenom trenutku postavljena kao ‘najbolja od’ ukupne produkcije umetničke muzike. U kontekstu koncepta demokratizacije kulture i socijalističkoj kulturi svojstvenog ‘prosvetiteljskog’ napora da se publika ‘edukuje’, umetnička muzika, ali i ‘visoka’ umetnost uopšte, nude se kao ‘ono najbolje’ što društvo, kada je kultura u pitanju, može da pruži. U ovoj knjizi razmatraju se naznačeni problemi i nudi se pregled izdanja umetničke muzike u PGP-u u doba SFRJ.


PGP: NASTANAK INSTITUCIJE U OKVIRU RADIO BEOGRADA / 15

KULTURNA POLITIKA U JUGOSLAVIJI I ULOGA MUZIKE / 21

OD IMAGINARNOG MUZEJA DO SNIMKA KAO MUZIČKOG ARTEFAKTA / 39
Institucija građanskog koncerta / 42
Paradigma zapadno-evropske umetničke muzike / 46
Betoven i oko Betovena / 50
Problematika kanona / 54
Svet umetnosti i institucije umetnosti / 56
Od institucije konce

.................

Marija Maglov je muzikološkinja koja se u svom radu bavi interdisciplinarnim muzikološkim istraživanjima muzike i medija, muzičkih praksi 20. i 21. veka, muzičke industrije i medijskih institucija.

Ovo je knjiga o slikama i njihovim stvaraocima – sineastima, umetnicima, fotografima, strip autorima, pesnicima i revolucionarima. Kroz kredo Dušana Makavajeva “cimnuti umetnost, pa šta bude…” autor propituje ulogu gledaoca kao aktivnog učesnika u „predstavi” koja nije (ili ne izgleda kao da jeste) gledaočeva kreacija. On nastoji da odabrane slike cimne na jedan prilično osoben način: izvođenjem konceptualnih manevara i stilskih vežbi u samom procesu analize tih slika.
Knjiga se sastoji iz niza kratkih i razigranih kritičkoteorijskih refleksija o širokom spektru pojava iz domena filma i vizuelne kulture: eksperimentalna kinematografija u epohi poznog socijalizma, rediteljske metode i stilovi, veze između fotografije i slikovne poezije, nadrealistički crteži i stripovska fantastika, korespondencija kao analitički žanr, politika (ne)vidljivosti i oblikovanja identiteta kod evropskih migranata i marginalizovanih ljudi, itd.

Sadržaj:
Sintonika
Ovo je…
Užas blizine
Film — analiza — lucidni snovi
„Ja druga sam… koja nisam?”
Aleatorno kino: 6 × u autobusu
Reči, okviri
Camera Politica
Svet prožet ekranima
Stvaranje filma: nulta tačka
Film i etničko čišćenje
Hic Et Nunc
Peter i Tom
Dosada
Strip i film
Dix Doigts
Džepna riznica

......................

Pavle Levi
Teoretičar i istoričar filma. U svom radu bavi se evropskim kinematografijama, avangardnim filmom i psihoanalitičkom teorijiom filma. Redovni je profesor istorije i teorije filma na Univerzitetu Stanford u Kaliforniji.

Da li je moguće povratiti autonomnost umetnosti i osloboditi je stega kapitalističke mašine?

Neprikosnoveno mesto umetnosti je uzdrmano, njena pozicija u eri digitalne globalizacije, rastućih nejednakosti i digitalnih tehnologija sve je više u službi kapitala. U stvarnosti beskonačnih građanskih ratova, nadzora „duboke države“, mahnitih populacija koje eksploatišu društveni mediji, umetnička dela postaju valute na globalnom tržištu. Finansijalizacija umetnosti vrši se kroz trgovinu, globalne megamuzeje i bescarinske zone, a veštačka inteligencija nemilosrdno uvlači u katastrofičnu, postdemokratsku svest umreženog društva.

Kroz analizu informacija, lažnih vesti, video-igara, Vikiliks fajlova, digitalnog šuma, autorka otkriva paradokse globalizacije, političkih ekonomija, vizuelne kulture i umetničke produkcije.

Sadržaj:

Predgovor: Maja Stanković
/ Tenk na pijedestalu
/ Kako ubiti ljude: problem dizajna
/ Teror totalnog Daseina: ekonomija prisutnosti u umetničkoj sferi
/ Proksi politike: signal i šum
/ More podataka: (ne)prepoznavanje apofenije i obrasca
/ Medija: autonomnost slika
/ Umetnost bez obaveza
/ Digitalne ruševine
/ Njeno ime je Esperansa
/ Internacionalni disko latinski
/ Da li je internet mrtav?
/ Zašto igre, ili, umeju li umetnički radnici da misle?
/ Hajde da pričamo o fašizmu
/ Ako nemate hleba, jedite umetnost!
Savremena umetnost i derivativni fašizmi
/ Ripovanje stvarnosti: slepe tačke i uništeni podaci u 3D-u

...................

Hito Štajerl
Nemačka filmska rediteljka, vizuelna umetnica, spisateljica i inovatorka dokumentarnog eseja. U svojoj hibridnoj umetničko-teorijskoj praksi kroz eseje, predavanja-izvedbe, video eseje, teorijske tekstove i video instalacije se bavi protokom digitalnih slika u postinternetsko doba, razotkrivajući protivurečja savremene umetnosti, hiperkapitalizma i politika na koje se oni oslanjaju. Kritički precizno i inteligentno istražuje celokupno područje umetničkog delovanja, samoeksploataciju i ekonomsko samoponižavanje kreativne klase.

Knjigom Žak Rivet: Tekstovi i razgovori Fakultet za medije i komunikacije pokreće novu ediciju posvećenu politici autora i pitanjima filmske moderne. Ediciju otvara knjiga posvećena reditelju koji je, sa Žan-­Lik Godarom, u najvećoj meri utemeljio kinematografsku modernost. Zbirka obuhvata najvažnije Rivetove kritičke tekstove iz prve polovine njegovog stvaralaštva, kao i razgovore s njim, kao već proslavljenim rediteljem Novog talasa, koji nam pružaju uvid u to kako Rivet misli i živi film. Ono što karakteriše Rivetovo delo jesu radikalnost, sklonost ka eksperimentu, intenzivan odnos s istorijom filma, umetnošću i dinamikom realnog sveta, pitanje modernosti. Rivetov izraz ima jak autorski pečat,on je drugačiji i dosledan, on je improvizacija i istina koja se iz stvarnosti probija na filmsko platno.

Knjiga TEATRIČNOST KAO MEDIJ je multidisciplinarna studija koja istražuje tekstualne prakse o pozorištu koje dovode u pitanje estetsko-generičku koncepciju pozorišta, poznatu još od Aristotela. Odbacujući pretpostavku da je pozorište oblik predstavljanja koji se zasniva isključivo na muthos-u, Semjuel Veber insistira na značaju materijalnog okruženja pozorišta, njegovog specifičnog scenskog medija, tačnije, svega što se tiče spektakla. Čitanjem Platona, grčkih tragičara, Šekspira, Kjerkegora, Kafke, Frojda, Benjamina, Artoa i drugih mislilaca koji razvijaju alternative dominantnim narativno-estetskim pretpostavkama o pozorištu kao mediju, Veber takođe ispituje odnos teatričnosti i novih medija. U konstantnom semantičkom i sintaksičkom prožimanju i sučeljavanju moderne filozofije i medijske kulture, Veberova studija nove medije ne posmatra kroz raskid sa karakteristikama performansa uživo, već kroz intenziviranje ambivalentnosti pojmova “mesta” i “identiteta”, koja je bila prisutna u antičkom pozorištu.