UMETNOST

Jedan od najinspirativnijih italijanskih umetnika i dizajnera dvadesetog veka svoje razmišljanje otpočinje pitanjima: Šta rade dizajneri? Koja je funkcija dizajna? Kakvu ulogu dizajn ima u našoj svakodnevici?

Munari zagovara dizajn koji je funkcionalan, lep i pristupačan, ali koji, pre svega, odgovara nameni samog predmeta. Upućuje nas da inspiraciju potražimo u logici dizajna u prirodi, upoznaje nas sa načelima oblika kruga, kvadrata, trougla, načinom na koji opažamo boje.

Dizajniranje lampi, stolica, saobraćajnih znakova, postera, knjiga, automobila, kod Munarija je uvek vođeno održivošću i skladom pri estetskom odabiru. Podsećajući nas da je svaki predmet koji vidimo u modernoj svakodnevici nužno neko dizajnirao, Munari nas podstiče da svet posmatramo aktivno kako bismo ponovo uspostavili vezu između umetnosti i publike, između čoveka i umetnosti kao žive stvari.

Bauhaus prakse utemeljene su u konceptu obrazovanja jednog novog čoveka koji će svojim sveobuhvatnim stvaralaštvom da oblikuje (Gestaltung) ne samo umetnost i kulturu nego i život u celini, kao dinamični organizam koji se sastoji od dva elementa – čoveka i prostora u kome čovek postoji. Kao ono što je stvarano na ovom jedinstvenom konceptualnom temelju, prakse izvođačkih umetnosti predstavljale su manifestacije pojedinačnih umetničkih poetika ali su istovremeno bile primenjene, odnosno, svojim poetičkim i estetičkim karakteristikama integrisane u osnovni cilj rada Bauhausa.

Ova studija ima za cilj da predstavi rezultate traganja za različitim oblicima izvođačkih umetnosti u okvirima Bauhausa, da ove prakse opiše, te da ukaže na način njihove primenjenosti u kontekstu realizovanja koncepta Geštaltunga života.

Ples nema tako dugu tradiciju zapisivanja i teoretizacije kao što je imaju druge izvođačke umetnosti, te se još uvek traga za načinima da se artikulišu različite plesne prakse. Četiri diskurzivne tačke plesne prakse nude jednu šemu te artikulacije. Ovaj otvoreni model se bazira na jednom zamišljenom kvadratu, gde se jedna tačka (teme) odnosi na matricu tela, druga na politiku pokreta, treća na izvedbenu strukturu i četvrta na matricu drugog.

Analizirano je osamnaest plesnih dela (među kojima su Hexentanz - Meri Vigman, Groosland - Megi Maran, Trio A - Ivon Rajner, Blaubart – Pina Bauš, Rosas danst Rosas – Rosas, Solo – Vilijam Forsajt, Strangefish – Lojd Njuson, The Perfect human – Hofeš Šehter, Le dernier spectacle – Žerom Bel, Tragédie - Oliver Duboa). Simulirajući postupak faktorske analize, izdvojeno je šest faktora koji su postali osnova multidimenzionalnog pristupa plesnoj analizi. Ovaj rad je pokušaj da se uz pomoć matrice diskurzivnih tačaka, kao i različitih teorijskih platformi (Lakan, Batlerova, Kristeva, Derida, Delez, Danto, Vitgenštajn, Fuko i dr.) ostvari doprinos u pravcu sistematičnog promišljanja o plesu.

Knjiga Između dela i predmeta. Majkl Frid i Stenli Kavel između moderne i savremene umetnosti počiva na dve ravni analize. Prva pripada domenu istorije umetnosti, u čijem je fokusu analiza načina na koji moderna umetnost tretira problem teatra i teatralnosti, te analiza razloga i načina na koji je ova problematika sa pojavom savremene umetnosti napuštena. Drugi nivo analize pripada domenu filozofije, a u okviru te analize pokazuje se veza između filozofskog koncepta skepticizma i istorijsko-umetničkog koncepta teatralnosti, pri čemu se oba koncepta tiču moderne kao doba epohalne, strukturalne krize.

Ovu problematiku iz svojih domena analiziraju Majkl Frid kao istoričar umetnosti, sa jedne strane, i Stenli Kavel, kao filozof sa druge. Ova studija stoga jeste metateorijska diskusija o Fridovoj istoriji umetnosti kroz prizmu Kavelove filozofije jezika, i obrnuto: knjiga daje uvid u Kavelovu filozofiju jezika kroz postavke Fridovog istorijsko-umetničkog metoda.


Uvod u jedan dijalog istorije umetnosti i filozofije / 13

KAVEL, MODERNIZAM I SKEPTICIZAM
1. Skepticizam i legitimnost modernog doba
Kavel i filozofija običnog jezika / 29
Problem a priori kriterijuma jezika / 32
Problem skepticizma / 35
Vitgenštajn kao filozof istorijske ‘katastrofe’ / 39
2. Filozofski problemi moderne umetnosti
Kavelova filozofija umetnosti / 45
Univerzalnost estetskog suda / 48
Modernizam, intencija i kriza kriterijuma / 50
‘Ontologija’ umetničkog medija / 54

FRID, MODERNIZAM I TEATRALNOST
3. Umetnost modernog doba, teatralnost i skepticizam
Fridov ‘formalizam’ / 63
Klement Grinberg: revizije i kontinuiteti / 67
Teatralnost i skepticizam: Frid i Kavel / 71
Teatralnost i ne-celo umetničkog dela / 76
4. Art and Objecthood, prezentnost i apstraktna umetnost 60-ih
Fridova kritika minimalizma / 81
Presentness is grace / 85
Između moderne i savremene umetnosti / 89
Pitanje umetničke aksiologije: transgresija vs. vrednost / 93
5. Rađanje estetskog režima umetnosti: Didro, Kurbe, Mane
Od likovne kritike ka istoriji umetnosti / 97
‘Autentično’ u doba prosvećenosti: drama i pastorala / 101
Telesnost / 105
Slika kao slika / 109

NAKON MODERNIZMA
6. Fridov povratak savremenoj umetnosti
Umetnost nakon minimalizma / 117
Novi piktoralni režim fotografije / 121
‘Otkrivalački’ karakter umetničkog medija: fotografija i obični jezik / 126
O prezentnosti, još jednom / 130
7. Kavelova kritika dekonstrukcije i postmodernizma
Između poststrukturalizma i postmodernizma / 135
Dekonstrukcija i obični jezik: Kavel vs. Derida / 139
Kavelova kritika postmodernizma / 144
Obični jezik i transgresivnost: Kavel vs. Kraus / 149

Literatura / 153
Reprodukcije / 159
Indeks imena / 173
Biografija autora / 179


..............


Nikola Dedić je istoričar i teoretičar umetnosti koji postavlja osnovna pitanja – koja je etički prihvatljiva pozicija umetnika u bavljenju društveno „osetljivim“ pitanjima – reč je o razlici izmedju ‘socijalno odgovornog’ art aktivizma i distancirane pozicije dokumentovanja društvene stvarnosti. Takođe, istražuje i na koji način umetnost doprinosi dekonstruisanju ili reprodukovanju dominatnih, hegemonih ideoloških i kulturnih modela kao što je, na primer, rasizam.

Knjigom Žak Rivet: Tekstovi i razgovori Fakultet za medije i komunikacije pokreće novu ediciju posvećenu politici autora i pitanjima filmske moderne. Ediciju otvara knjiga posvećena reditelju koji je, sa Žan-­Lik Godarom, u najvećoj meri utemeljio kinematografsku modernost. Zbirka obuhvata najvažnije Rivetove kritičke tekstove iz prve polovine njegovog stvaralaštva, kao i razgovore s njim, kao već proslavljenim rediteljem Novog talasa, koji nam pružaju uvid u to kako Rivet misli i živi film. Ono što karakteriše Rivetovo delo jesu radikalnost, sklonost ka eksperimentu, intenzivan odnos s istorijom filma, umetnošću i dinamikom realnog sveta, pitanje modernosti. Rivetov izraz ima jak autorski pečat,on je drugačiji i dosledan, on je improvizacija i istina koja se iz stvarnosti probija na filmsko platno.

Knjiga TEATRIČNOST KAO MEDIJ je multidisciplinarna studija koja istražuje tekstualne prakse o pozorištu koje dovode u pitanje estetsko-generičku koncepciju pozorišta, poznatu još od Aristotela. Odbacujući pretpostavku da je pozorište oblik predstavljanja koji se zasniva isključivo na muthos-u, Semjuel Veber insistira na značaju materijalnog okruženja pozorišta, njegovog specifičnog scenskog medija, tačnije, svega što se tiče spektakla. Čitanjem Platona, grčkih tragičara, Šekspira, Kjerkegora, Kafke, Frojda, Benjamina, Artoa i drugih mislilaca koji razvijaju alternative dominantnim narativno-estetskim pretpostavkama o pozorištu kao mediju, Veber takođe ispituje odnos teatričnosti i novih medija. U konstantnom semantičkom i sintaksičkom prožimanju i sučeljavanju moderne filozofije i medijske kulture, Veberova studija nove medije ne posmatra kroz raskid sa karakteristikama performansa uživo, već kroz intenziviranje ambivalentnosti pojmova “mesta” i “identiteta”, koja je bila prisutna u antičkom pozorištu.