DOMAĆE KNJIGE

Muzika nije samo tekst, skup notnih znakova, zapisanih tonskih visina određenog trajanja, zvukova raspoređenih u vremenu na određen način, ovo ili ono muzičko delo, pesma, sonata, simfonija, fuga ili neki drugi muzički oblik; muzika nije samo poetika, poïesis, nego i praksa, praxis, nešto što upražnjavamo u svakodnevnom životu i kulturi, radi ličnog zadovoljstva i bogatijeg, ispunjenijeg života, ali i da bismo drugim ljudima saopštavali značenja, slali poruke i postizali željena dejstva, kao što upražnjavamo modu, politiku i sve druge kulturne prakse. Utoliko je muzika i politička praksa, jer lako poprima politička značenja i uloge, i to najrazličitije, u zavisnosti od političkog konteksta i želja svojih stvaralaca i korisnika, a često i mimo njih. To potencijalno važi za svaku muziku, jer se svaka muzika stvara i sluša u okviru nekog političkog konteksta, neke političke zajednice, nekog polisa, najšire shvaćenog kao bilo koja uređena zajednica ljudi, od porodice do države i dalje, koja se bori za svoje interese, održanje i jačanje, čiji članovi imaju svoje dodeljene uloge, prava i obaveze, koji pak uvek podležu političkoj borbi, to jest borbi za moć. Ta borba, koja je politička po definiciji, borba polisâ ili političkih zajednica, kao i pojedinaca unutar njih za sopstvene interese, manje ili više legitimne ili opravdane, neretko se vodi i artikuliše kroz muziku.”

Prošle su decenije otkako je Frojd pao u nemilost, ne samo u mejnstrim psihijatriji nego i u radikalnoj misli, gde su i on i Lakan bili optuženi za seksističke i klasne predrasude. Društvena istorija psihoanalize odbija da prihvati ovu rastuću depolitizaciju nekadašnjeg revolucionarnog područja, i upućuje nas na to da psihoanaliza mora biti kolektivni politički zadatak a ne individualna psihološka stvar.

Autor razbija udoban narativ psihoanalitičara kao teoretičara iz fotelje koji smireno tumači porodične komplekse u bezbednom okruženju ordinacije. Prisećajući se Frojdovih radikalnih trenutaka (pružanje podrške revoluciji 1917. i otvaranje besplatnih klinika), zatim višegodišnje borbe Vilhelma Rajha da ospori političku neutralnost psihoanalize u Austriji i Nemačkoj, ili delovanja manje poznatih ličnosti kao što su marksistički psihoanalitičari Mari Langer i Fransoa Toskel, autor istražuje kako je revolucionarno vrenje oplodilo istraživanje nesvesnog, i oživljava to dragoceno nasleđe kako bi konačno vratio psihoanalizu u središte borbi za emancipaciju.

"Kolonizovani intelektualac će pre ili kasnije shvatiti da se nacija ne potvrđuje na osnovu kulture, već se ispoljava u borbi koju narod vodi protiv okupacionih snaga."

Munari zagovara dizajn koji je funkcionalan, lep i pristupačan, ali koji, pre svega, odgovara nameni samog predmeta. Upućuje nas da inspiraciju potražimo u logici dizajna u prirodi, upoznaje nas sa načelima oblika kruga, kvadrata, trougla, načinom na koji opažamo boje. Dizajniranje lampi, stolica, saobraćajnih znakova, postera, knjiga, automobila, kod Munarija je uvek vođeno održivošću i skladom pri estetskom odabiru. Podsećajući nas da je svaki predmet koji vidimo u modernoj svakodnevici nužno neko dizajnirao, Munari nas podstiče da svet posmatramo aktivno kako bismo ponovo uspostavili vezu između umetnosti i publike, između čoveka i umetnosti kao žive stvari.

Jedan od najinspirativnijih italijanskih umetnika i dizajnera dvadesetog veka svoje razmišljanje otpočinje pitanjima: Šta rade dizajneri? Koja je funkcija dizajna? Kakvu ulogu dizajn ima u našoj svakodnevici?

Munari zagovara dizajn koji je funkcionalan, lep i pristupačan, ali koji, pre svega, odgovara nameni samog predmeta. Upućuje nas da inspiraciju potražimo u logici dizajna u prirodi, upoznaje nas sa načelima oblika kruga, kvadrata, trougla, načinom na koji opažamo boje.

Dizajniranje lampi, stolica, saobraćajnih znakova, postera, knjiga, automobila, kod Munarija je uvek vođeno održivošću i skladom pri estetskom odabiru. Podsećajući nas da je svaki predmet koji vidimo u modernoj svakodnevici nužno neko dizajnirao, Munari nas podstiče da svet posmatramo aktivno kako bismo ponovo uspostavili vezu između umetnosti i publike, između čoveka i umetnosti kao žive stvari.

Dizajn nikada nije neutralan. On je uvek smešten u određen kontekst moći, kulture i ideologije. Svaki izbor boje, simbola, fonta, ikonice, otkriva kome dizajn služi, kome se obraća, a koga isključuje. Razumeti dizajn kao politički čin znači prihvatiti poziv na kritičko razmišljanje i odgovorno zauzeti aktivnu ulogu u borbi protiv banalnosti i manipulacije, zarad pronalaženja prekopotrebnih alternativa u polju vizuelne kulture i društvene stvarnosti.

Prestanimo sa pričama o etici veštačke inteligencije. Vreme je da pričamo o moći.

Knjiga ATLAS VEŠTAČKE INTELIGENCIJE pomera granice u načinu na koji razmišljamo o savremenoj tehnologiji. Oslanjajući se na višegodišnje istraživanje, autorka prikazuje AI kao planetarni sistem ekstrakcije: od rudarenja minerala i eksploatacije prirodnih resursa, preko iscrpljujućeg rada niskoplaćenih radnika u fabrikama i na digitalnim platformama, do masovnog prikupljanja i obrade podataka korisnika. AI tehnologije – daleko od toga da su neutralne – zapravo učvršćuju postojeće hijerarhije moći, produbljuju nejednakosti i olakšavaju nadzor i kontrolu. U takvom sistemu, ljudska tela postaju funkcionalni produžeci algoritamskih zahteva, dok se AI promoviše kao rešenje za sve – bez uvida u njegovu pravu cenu.

Autorka ističe da veštačka inteligencija nije ni „veštačka“ (jer zavisi od ljudi i resursa) ni nužno „inteligentna“ (jer ne shvata svet na ljudski način), već je duboko politička, društvena i ekološka konstrukcija.

Na čemu se temelji poverenje koje ukazujemo društvenom i političkom sistemu?

U knjizi PSIHOLOGIJA (NE)POVERENJA U DRUŠTVENI SISTEM ispituje se odnos između stepena poverenja u društveni sistem u kom građani žive i njihovih prošlih, trenutnih ili budućih socijalnih ponašanja. Istraživanje obuhvata period od 2016. do 2022. godine u Srbiji, a sagledavani su faktori kao što su: ideologija ispitanika, njihovi stavovi i verovanja, socijalni identiteti i psihološki mehanizmi opravdavanja sistema. Poverenje u društveni sistem značajno utiče na stopu političkog aktivizma u zemlji, na stopu izlaznosti na izbore, i konačno, na efikasnost sprovođenja javnih politika. Ovo istraživanje jeste važan korak ka boljem razumevanju društvenog funkcionisanja, i daje nam korisne smernice u pokušaju da se nađu moguća rešenja, ili preporuke za budućnost.

U novembru 2019. godine, filozof Pol Presijado je pokušao da održi predavanje pred Školom frojdovskog usmerenja u Parizu. Slušaoci i organizatori su ga sprečili da iznese tekst u celini, te je tek naknadno došlo do objavljivanja integralne verzije, koja je sada pred vama.

Podcrtavanjem jaza između aktuelne, kvir misli, spremne da promišlja transformaciju i nebinarna stanja, i jednovekovne tradicije diskursa i praksi psihoanalize, kao i njenih pojmova koji su oblikovali humanističko razmišljanje u savremenom svetu, Presijado ulazi u sukob u kom je potrebna ispovest, u kome njegovo lično iskustvo svedoči o novim istinama, ali takođe, on skup suočava i sa istorijom razumevanja roda, sa tehnologijama roda i razlike, sa životom kojim biće živi ako se usudi da ne poštuje forme propisane institucijama – životom monstruma. Tekst celim tokom održava vezu sa Kafkinom pričom »Izveštaj jednoj akademiji«.

Presijado poziva na zajedničko stvaranje nove epistemologije, kojom bi se podržala mnogostrukost oblika života, sa ciljem da telo više ne bude svedeno na svoju reproduktivnu silu, već da, izbavljeno iz stega heteropatrijarhalnog i kolonijalnog nasilja, konačno teži slobodi.

Dribling se nije slučajno rodio u Brazilu. Prvi crni igrači počeli su da driblaju kako bi izbegli kontakt sa belim odbrambenim igračima, kao i mogućnost tuče, na terenu ili nakon utakmice. Dribling se razvio na plažama i poljanama, sa krpenjačama ili malim gumenim loptama. To je pokret iz kukova, sličan pokretu plesača sambe i borca kapuere – razigran, akrobatski, kao obeležje najvećih solista. Nejmarov moto „Smelost i radost“. Fudbal je uzvišen, detinjast, i ako izaziva toliko emocija, to je velikim delom zbog brazilskog driblinga: slobodne umetnosti, vesele i strastvene, žive i u rečima.

Nova knjiga Kristin Ros o mišljenju i kulturi ustanka komunara iz 1871. odjekuje motivima i delovanjem savremenog protesta koji je svoj najsnažniji izraz pronašao u ponovnom uspostavljanju javnog prostora. Današnji problemi – internacionalizam, obrazovanje, budućnost rada, status umetnosti te ekološka teorija i praksa – uokviruju i informišu njeno pažljivo istraženo ponovno uprizorenje reči i dela pojedinih komunara. Ova izvorna analiza događaja i njegovih centrifugalnih učinaka oživljava radnike u Parizu koji su postali revolucionari, značaj koji su pridavali svojoj borbi, te razradu i nastavak njihove misli u susretima koji su se dogodili između preživelih pobunjenika i pristalica Komune poput Marksa , Kropotkina i Vilijama Morisa. „Komunalni luksuz“ čitateljima omogućuje da ponovno posete zamršeno delovanje ovog izvanrednog eksperimenta.

Knjiga UBIJ SVE NORMALCE prati onlajn kulturne ratove koji su, izvan vidokruga i radara mejnstrim medija, vođeni oko pitanja feminizma, seksualnosti, rodnog identiteta, rasizma, slobodnog govora i političke korektnosti. Mobilisani su tinejdžeri gejmeri, ljubitelji anima koji pod pseudonimima postuju svastike, ironični South Park konzervativci, antifeministički provokatori i trolovi koji proizvode mimove. Njihovi mračni smisao za humor i ljubav prema transgresiji-radi-same-transgresije doveli su do toga da je praktično nemoguće razaznati koje političke stavove zaista zastupaju a šta je od svega toga samo zabava „radi LOL-ova“.

Tokom više od deset godina, Naomi Klajn je dokumentovala kretanje klimatske krize od buduće pretnje do goruće vanredne situacije. U ovoj knjizi, koja objedinjuje ostrašćene tekstove temeljene na opsežnom desetogodišnjem istraživanju i izveštavanju, Klajn analizira klimatsku krizu kroz sukob između ekološkog vremena i naše kulture „večnog sada“, kroz burnu istoriju brzih ljudskih promena suočenih s ozbiljnim pretnjama, kroz rastuću strukturnu prevlast belaca i kroz fortifikaciju graničnih prelaza kao oblika „klimatskog varvarizma“. Prepoznajući da ćemo se sa egzistencijalnim izazovom klimatskih promena suočiti samo ako smo voljni da transformišemo sisteme koji su ovu krizu proizveli — knjiga SVET U PLAMENU prikazuje goruću urgentnost klimatske krize, kao i vatrenu energiju globalnog pokreta koji zahteva katalitički Zeleni nju dil.

"Igra je lažirana. Pravila falsifikovana. Dobro došli u doba ubijanja razuma!

U svojstvu dobre makijavelističke serije, Kuća od karata prikazuje nezaustavljiv politički uspon antijunaka i govori o nespokoju duboko korumpiranog sveta politike. Ona nastoji da spreči pustošenje izazvano korumpiranjem ljudskih duša i prisvajanjem političkih sredstava od strane monstruma koje rađa apatija naroda"

Bauhaus prakse utemeljene su u konceptu obrazovanja jednog novog čoveka koji će svojim sveobuhvatnim stvaralaštvom da oblikuje (Gestaltung) ne samo umetnost i kulturu nego i život u celini, kao dinamični organizam koji se sastoji od dva elementa – čoveka i prostora u kome čovek postoji. Kao ono što je stvarano na ovom jedinstvenom konceptualnom temelju, prakse izvođačkih umetnosti predstavljale su manifestacije pojedinačnih umetničkih poetika ali su istovremeno bile primenjene, odnosno, svojim poetičkim i estetičkim karakteristikama integrisane u osnovni cilj rada Bauhausa.

Ova studija ima za cilj da predstavi rezultate traganja za različitim oblicima izvođačkih umetnosti u okvirima Bauhausa, da ove prakse opiše, te da ukaže na način njihove primenjenosti u kontekstu realizovanja koncepta Geštaltunga života.

Ples nema tako dugu tradiciju zapisivanja i teoretizacije kao što je imaju druge izvođačke umetnosti, te se još uvek traga za načinima da se artikulišu različite plesne prakse. Četiri diskurzivne tačke plesne prakse nude jednu šemu te artikulacije. Ovaj otvoreni model se bazira na jednom zamišljenom kvadratu, gde se jedna tačka (teme) odnosi na matricu tela, druga na politiku pokreta, treća na izvedbenu strukturu i četvrta na matricu drugog.

Analizirano je osamnaest plesnih dela (među kojima su Hexentanz - Meri Vigman, Groosland - Megi Maran, Trio A - Ivon Rajner, Blaubart – Pina Bauš, Rosas danst Rosas – Rosas, Solo – Vilijam Forsajt, Strangefish – Lojd Njuson, The Perfect human – Hofeš Šehter, Le dernier spectacle – Žerom Bel, Tragédie - Oliver Duboa). Simulirajući postupak faktorske analize, izdvojeno je šest faktora koji su postali osnova multidimenzionalnog pristupa plesnoj analizi. Ovaj rad je pokušaj da se uz pomoć matrice diskurzivnih tačaka, kao i različitih teorijskih platformi (Lakan, Batlerova, Kristeva, Derida, Delez, Danto, Vitgenštajn, Fuko i dr.) ostvari doprinos u pravcu sistematičnog promišljanja o plesu.

Knjiga Između dela i predmeta. Majkl Frid i Stenli Kavel između moderne i savremene umetnosti počiva na dve ravni analize. Prva pripada domenu istorije umetnosti, u čijem je fokusu analiza načina na koji moderna umetnost tretira problem teatra i teatralnosti, te analiza razloga i načina na koji je ova problematika sa pojavom savremene umetnosti napuštena. Drugi nivo analize pripada domenu filozofije, a u okviru te analize pokazuje se veza između filozofskog koncepta skepticizma i istorijsko-umetničkog koncepta teatralnosti, pri čemu se oba koncepta tiču moderne kao doba epohalne, strukturalne krize.

Ovu problematiku iz svojih domena analiziraju Majkl Frid kao istoričar umetnosti, sa jedne strane, i Stenli Kavel, kao filozof sa druge. Ova studija stoga jeste metateorijska diskusija o Fridovoj istoriji umetnosti kroz prizmu Kavelove filozofije jezika, i obrnuto: knjiga daje uvid u Kavelovu filozofiju jezika kroz postavke Fridovog istorijsko-umetničkog metoda.


Uvod u jedan dijalog istorije umetnosti i filozofije / 13

KAVEL, MODERNIZAM I SKEPTICIZAM
1. Skepticizam i legitimnost modernog doba
Kavel i filozofija običnog jezika / 29
Problem a priori kriterijuma jezika / 32
Problem skepticizma / 35
Vitgenštajn kao filozof istorijske ‘katastrofe’ / 39
2. Filozofski problemi moderne umetnosti
Kavelova filozofija umetnosti / 45
Univerzalnost estetskog suda / 48
Modernizam, intencija i kriza kriterijuma / 50
‘Ontologija’ umetničkog medija / 54

FRID, MODERNIZAM I TEATRALNOST
3. Umetnost modernog doba, teatralnost i skepticizam
Fridov ‘formalizam’ / 63
Klement Grinberg: revizije i kontinuiteti / 67
Teatralnost i skepticizam: Frid i Kavel / 71
Teatralnost i ne-celo umetničkog dela / 76
4. Art and Objecthood, prezentnost i apstraktna umetnost 60-ih
Fridova kritika minimalizma / 81
Presentness is grace / 85
Između moderne i savremene umetnosti / 89
Pitanje umetničke aksiologije: transgresija vs. vrednost / 93
5. Rađanje estetskog režima umetnosti: Didro, Kurbe, Mane
Od likovne kritike ka istoriji umetnosti / 97
‘Autentično’ u doba prosvećenosti: drama i pastorala / 101
Telesnost / 105
Slika kao slika / 109

NAKON MODERNIZMA
6. Fridov povratak savremenoj umetnosti
Umetnost nakon minimalizma / 117
Novi piktoralni režim fotografije / 121
‘Otkrivalački’ karakter umetničkog medija: fotografija i obični jezik / 126
O prezentnosti, još jednom / 130
7. Kavelova kritika dekonstrukcije i postmodernizma
Između poststrukturalizma i postmodernizma / 135
Dekonstrukcija i obični jezik: Kavel vs. Derida / 139
Kavelova kritika postmodernizma / 144
Obični jezik i transgresivnost: Kavel vs. Kraus / 149

Literatura / 153
Reprodukcije / 159
Indeks imena / 173
Biografija autora / 179


..............


Nikola Dedić je istoričar i teoretičar umetnosti koji postavlja osnovna pitanja – koja je etički prihvatljiva pozicija umetnika u bavljenju društveno „osetljivim“ pitanjima – reč je o razlici izmedju ‘socijalno odgovornog’ art aktivizma i distancirane pozicije dokumentovanja društvene stvarnosti. Takođe, istražuje i na koji način umetnost doprinosi dekonstruisanju ili reprodukovanju dominatnih, hegemonih ideoloških i kulturnih modela kao što je, na primer, rasizam.

Knjiga UKROĆENI VIRTUOZ predstavlja novo tumačenje kritičke recepcije virtuoziteta u instrumentalnoj umetničkoj muzici Evrope prvom polovinom XIX veka, koja je za svega par decenija prešla put od neproblematičnog prihvatanja ili čak slavljenja, do sve većeg podozrenja, čak i otvorenog neprijateljstva 30-ih i 40-ih godina XIX veka u brojnim kritikama tada vodećih virtuoza, kao i virtuoziteta uopšte. To neprijateljstvo ovde se tumači iz ugla tadašnje estetike, estetike muzike, kao i promišljanja subjekta u nemačkoj filozofiji oko 1800. godine.

Virtuozitet, kao čista telesna izvedba koja preti da zaseni muzički tekst ili mu se, u slučaju improvizacije, uopšte i ne obraća, nailazio je na sve veću omrazu kritičarâ usled nespojivosti s novim filozofskim poimanjem muzike kao apstraktne, autonomne, netelesne, metafizičke umetnosti zasnovane na muzičkom delu kao tekstu.

Posmatrajući javne skupove kao pluralne oblike performativne akcije i neraskidivi deo slobode izražavanja, Džudit Batler u ovoj knjizi proširuje svoju teoriju performativnosti kako bi dokazala da je prekarnost bila galvanizirajuća sila u poslednjim masovnim protestima (Tahrir trg, Okupiraj Vol strit i dr.) U detaljnim filozofskim refleksijama na delo Hane Arent, tačnije na društvenu i političku ontologiju koju je njen rad generisao, autorka pronalazi potencijal za rehabilitaciju humanizma i istinski transformativnu politiku. Njeno oštro intelektualno ispitivanje politike javnih okupljanja, performativnog prostora, narodnog suvereniteta i izvođačkih tela, zapravo je manifest protiv privatizacije i individualizacije političkih kultura. Ova knjiga je pravovremeni poziv da se prepozna politički značaj savremenih medija i načina na koje su ti mediji izmenili etičke i političke domene; poziv na okupljanje, pobunu protiv diskriminacije, ekološke devastacije i prekarnosti te zahtevanje pravednije i egalitarnije budućnosti.


Sadržaj:
Uvod
Rodna politika i pravo na pojavljivanje
Tela u savezu i politika ulice
Prekarni život i etika kohabitacije
Telesna ranjivost, koaliciona politika
»Mi narod« – misli o slobodi okupljanja
Da li se u lošem životu može živeti dobro?
......................

Američka poststrukturalistička filozofkinja koja je posebno doprinela razvoju feminističke filozofije, kvir teorije, teorije književnosti i političke filozofije. Veliki ugled vodeća teoretičarka feminizma stekla je radovima objavljenim tokom devedesetih u kojima osporava tradicionalno shvaćen pojam „roda”, na račun sopstvene teorije o rodnoj performativnosti. Batler koherenciju kategorija pola, roda i seksualnosti vidi kao društveni konstrukt, a njihovo performiranje ne posmatra kao dobrovoljan izbor, već kao produkt „regulativnog diskursa” i „disciplinskih režima”.

Ovaj esej bavi se odnosom, koji je u stalnom širenju i rekonfigurisanju na planetarnom nivou – odnosom prema neprijateljstvu. Naslanjajući se na Fanonovu misao o psihijatrijskom i politici – na tragu buđenja dekolonizatorskih ratova 20. veka – smatra da je rat, pod maskom osvajanja i okupacije, terora i protivpobune, postao sakrament našeg doba. Pasivni pokreti postepeno guraju liberalne demokratije ka podržavanju navika izuzetaka, ka ostvarivanju bezuslovnih akcija, i ka sprovođenju diktature protiv sebe samih i protiv neprijatelja. Mbembe razmatra nove odnose koji vladaju između zakona i nasilja, norme i izuzetka, ratnog stanja, stanja bezbednosti i stanja slobode. U kontekstu „smanjivanja“ sveta i drugačijeg naseljavanja, u svetlu novih migracija, ovaj esej ne otvara samo put ka novoj kritici atavističkih nacionalizama, već postavlja temelje za politiku humanosti, izvan okvira humanizma.

Sadržaj:
/ Uvod: Svet na ispitu

1. Izlazak iz demokratije

/ Zaokret, obrt i ubrzanje

/ Noćno telo demokratije

/ Mitologije

/ Potrošnja božanskog

/ Nekropolitike i odnos bez želje

2. Društvo neprijateljstva

/ Uznemirujući objekt

/ Neprijatelj, taj Drugi koji sam ja

/ Osuđenici vere

/ Stanje nebezbednosti

/ Nanorasizam i narkoterapija

3. Fanonova apoteka

/ Princip uništavanja

/ Društvo objekata i metafizika destrukcije

/ Rasistički strahovi

/ Radikalna dekolonizacija i praznik imaginacije

/ Brižnost

/ Dvostruko zaglupljivanje

/ Život koji odlazi

4. Omamljujuće podne

/ Ćorsokaci humanizma

/ Drugo od ljudskog i genealogija objekta

/ Nulti svet

/ Antimuzej

/ Autofagija

/ Kapitalizam i animizam

/ Emancipacija živog

/ Zaključak: Etika prolaznika


.................

Ašil Mbembe
Kamerunski filozof i politički teoretičar čije su glavne teme istraživanja afrička istorija, postkolonijalne studije, politika i društvene nauke. Iako ga nazivaju postkolonijalnim teoretičarem, nedavno je temeljno odbacio ovu etiketu, jer svoj projekat vidi kao prihvatanje i transcendiranje različitosti, a ne povratka originalnoj, marginalnoj, nemetropolskoj domovini.
Nekropolitike

Knjigom Žak Rivet: Tekstovi i razgovori Fakultet za medije i komunikacije pokreće novu ediciju posvećenu politici autora i pitanjima filmske moderne. Ediciju otvara knjiga posvećena reditelju koji je, sa Žan-­Lik Godarom, u najvećoj meri utemeljio kinematografsku modernost. Zbirka obuhvata najvažnije Rivetove kritičke tekstove iz prve polovine njegovog stvaralaštva, kao i razgovore s njim, kao već proslavljenim rediteljem Novog talasa, koji nam pružaju uvid u to kako Rivet misli i živi film. Ono što karakteriše Rivetovo delo jesu radikalnost, sklonost ka eksperimentu, intenzivan odnos s istorijom filma, umetnošću i dinamikom realnog sveta, pitanje modernosti. Rivetov izraz ima jak autorski pečat,on je drugačiji i dosledan, on je improvizacija i istina koja se iz stvarnosti probija na filmsko platno.

Knjiga TEATRIČNOST KAO MEDIJ je multidisciplinarna studija koja istražuje tekstualne prakse o pozorištu koje dovode u pitanje estetsko-generičku koncepciju pozorišta, poznatu još od Aristotela. Odbacujući pretpostavku da je pozorište oblik predstavljanja koji se zasniva isključivo na muthos-u, Semjuel Veber insistira na značaju materijalnog okruženja pozorišta, njegovog specifičnog scenskog medija, tačnije, svega što se tiče spektakla. Čitanjem Platona, grčkih tragičara, Šekspira, Kjerkegora, Kafke, Frojda, Benjamina, Artoa i drugih mislilaca koji razvijaju alternative dominantnim narativno-estetskim pretpostavkama o pozorištu kao mediju, Veber takođe ispituje odnos teatričnosti i novih medija. U konstantnom semantičkom i sintaksičkom prožimanju i sučeljavanju moderne filozofije i medijske kulture, Veberova studija nove medije ne posmatra kroz raskid sa karakteristikama performansa uživo, već kroz intenziviranje ambivalentnosti pojmova “mesta” i “identiteta”, koja je bila prisutna u antičkom pozorištu.

„Izlišno je čekati – razvedravanje, revoluciju, nuklearnu apokalipsu ili neki društveni pokret. Čekati i dalje jeste ludilo. Katastrofa nije ono što će uslediti, već ono što se uveliko događa. Mi se već nalazimo unutar procesa rušenja jedne civilizacije. To je ono u čemu treba da učestvujemo.“

„Svedoci smo ne nekakvih raštrkanih sukoba, već jednog jedinstvenog svetskog talasa ustanaka među kojima postoji neprimetna komunikacija. Jedne univerzalne žeđi za susretom koja jedino može da se objasni univerzalnom razdvojenošću.“ (odlomak iz knjige)

Knjiga POSTMODERNE GEOGRAFIJE obeležava prekretnicu u afirmaciji modernog pojma prostora. Ova studija sumira prostorni obrt u modernom mišljenju, obrt koji obeležava kraj teorijskog primata istorije nad geografijom, vremena nad prostorom. U knjizi je utemeljena osobena "prostorna paradigma" koja dejstvuje u formi interpretativne "humane geografije", odnosno, kao kritička hermeneutika "društvene proizvodnje prostora". Knjiga POSTMODERNE GEOGRAFIJE je unapredila naše razumevanje savremene Humane Geografije, Urbanizma, Arhitekture i Umetnosti. Ideja postmodernog, heterogenog prostora, pomogla je da se humanistički diskurs rastereti srednjevekovne koncepcije prostora kao "hijerarhizovanog skupa mesta" i moderne vizije prostora kao "sveobuhvatnog, centralizovanog mnoštva".