UMETNOST

Dilan nas vodi kroz pregled muzike (tačnije, muzičke pesme), na neobičan način... Dilanovo poimanje filozofije osobeno je bar isto onoliko koliko i njegov muzički ukus, što ovu knjigu čini potpuno jedinstvenom u ogromnom korpusu literature koja se bavi popularnom muzikom. Autor Filozofije moderne pesme odabrao je šezdeset šest pesama koje iz različitih razloga smatra ključnim za pokazivanje raznolikosti i sagledavanje suštine muzičkog konteksta kome pripadaju. Nije to, dakle, nikakav izbor najboljih, najuticajnijih ili na neki drugi način superlativno određenih pesama, već selekcija onih koje po nekim nedokučivim kriterijumima Bob Dilan izdvaja kao njemu lično najznačajnije. Stoga je konačni spisak tih lakih komada u najmanju ruku neobičan: među njihovim izvođačima su i naizgled nespojivo različiti interpretatori kao što su Džudi Garland i grupa The Clash, Bing Krozbi i Elvis Kostelo, Domeniko Modunjo i The Allman Brothers Band – dok s druge strane nema ni Beatlesa, ni Stonesa... Za Dilana, međutim, ništa nije nespojivo i ništa nije obavezno – što vrlo jasno pokazuju i tekstovi posvećeni odabranim pesmama, svakoj po jedan. Najzanimljiviji i književno najuspeliji u njima jesu oni delovi u kojima Dilan ulazi u lik pripovedača ili glavnog junaka pesme, pa iznutra tumači o čemu je tu zapravo reč, proznim iskazima koji, delom i na tragu njegove Tarantule...

Iako to nije bio njegov običaj, Čaplin je priču filma Svetlosti pozornice isprva zamislio kao kratki roman od trideset i četiri hiljade reči, pod nazivom Svet pozornice (Footlights), koji se prvi put objavljuje u ovoj knjizi, i to više od šezdeset godina od kada je napisan. Čaplinov živopisni, ekscentrični stil, koji urednici izdanja nisu menjali, nesputano se kreće u rasponu od grubih kolokvijalizama do bogate slikovnosti jezika i dikensovskih opisa.

Uvodni tekst Dejvida Robinsona prati dug, ali logičan razvitak sižea, počev od nesvakidašnjeg zametka priče u Čaplinovom susretu s Nižinskim 1916. godine. Diskusija nakon osnovnog teksta romana govori o snimanju filma, a omogućuje i uvid u stvarne ličnosti i mesta što su poslužili kao uzor Čaplinu, a žive u njegovim sećanjima: tu su ljudi i pozorišta londonske četvrti Soho, kao i jedinstvena baletska tradicija dva velika pozorišta na Lester skveru, pozorišta Empajer i Alhambra, kojima je u filmu Svetlosti pozornice prvi i jedini put odata počast.

Umetnost je najomiljenije čedo, mezimče modernosti i moderne epohe. Ona je nezamenljiva, dok istovremeno sama može da zameni sve (zar nisu i mnogi ozbiljni umetnici govorili kako umetnost za njih znači sve, pa i sam život). Njoj je sve dopušteno, osim da nestane sa lica zemlja. Nikome više ne smeta taj njen povlašćeni status, njen razmaženi, arogantni i pretenciozni govor sa pijedestala uzvišenosti, izuzetnosti, jedinstvenosti, taj aristokratizam, prosvetiteljizam i moralizam sa kojim se odnosi prema "ostatku sveta", rekao bi opet neko nedobronameran. Sve to, paradoksalno, prati osećanje, a katkad i svest same umetnosti o sopstvenoj nemoći. Umetnost nije toliko glupa da ne vidi da stvari pomera neko drugi.