UMETNOST - OPŠTA

Okosnica knjige su intervjui sa Milanom Tucovićem koje je u rasponu od 10 godina uradio Zorana Jeremić. U iskrenom razgovoru dva prijatelja čitaocima se otkriva poreklo, život, stvaralaštvo ali i skriveni poetsko-filozofski svet jednog od najznačajnijih srpskih savremenih slikara. Tekst ilustruju fotografije mr. Branka Pelinovića koje su nastale u ateljeu tokom višegodišnjeg praćenja Tucovićevog rada na slici Memorija pristaništa, jednoj od najfascinantnijih kompozicija srpskog slikarstva s početka 21. veka. Ambijent ateljea isprepletan sa rečima umetnika čitaocu pruža specifičan uvid i tumačenje Tucovićevog dela. Uvodni deo knjige sadrži tekstove istoričarke umetnosti Prof. dr Milanke Todić, književnice i profesorke dr Sanje Domazet, slikara i prijatelja Mihajla Đokovića Tikala i Zorana Jeremića.

Okupivši Modiljanija, Pikasa, Kiki, Sutina, Mana Reja, Apolinera, Maksa Žakoba, Žana Koktoa, Mari Vasiljef, Majakovskog, Osipa Zadkina, Žorža Papazofa i mnoge druge, knjiga-kamera pred nama postaje deo živog pamćenja evropske kulture'

Dozvoliti svojim talentima da ustanu i da se predstave, dati im prostora da se razmahnu, pre svega prostora u svom srcu, i pustiti svoj duh da slobodno šeta, to znači osloboditi sebe i svoju slobodu, to znači skinuti škrge i disati na pluća, biti svoj, jedinstven i neukalupljen, slobodan u odlukama i razmišljanjima. Ali to takođe znači i biti nesebičan i siguran u sebe, biti hrabar i odluke donositi sam, preuzeti kompletnu odgovornost za svoje postupke i pristati na mukotrpan rad. Jer sloboda je staza prepuna zamki i nije lako biti slobodan. Tamničara i utamničenih je veoma mnogo, a slobodnih tako malo.'

Prelomljeno povodom stogodišnjice dadaizma – ovo višedecenijsko istraživanje književno-arheološkog tipa svojevrsni je kolaž o Draganu Aleksiću srpskom i jugoslovenskom dadaisti (koji je 1922. godine, dakle pre sto godina objavio dve dadaističke publikacije Dada tank i Dada jazz. Radonja Leposavić srpski i evropski dadaizam (i šire) predstavlja obiljem nepoznatih činjenica, na moderan i vizuelno fascinantan način. Tekst i slika pretočeni su u kolaž/montažu čineći tako jednu uzbudljivu sintezu. I u književno-istorijskom i u vizuelnom smislu remek delo srpskog dizajna i srpske kulture.

O eliti se danas u svetu i kod nas dosta govori a da se praktično ne zna šta je to elita, koje su njene osobine, ko pripada eliti, šta ona znači za kulturu i društvo, koliki je njen uticaj, čemu ona doprinosi, zašto prema njoj postoji odbojnost, zašto mnogi vole da pripadaju eliti ili zbog čega se samoproglašavaju za elitu. Umetnička elita Natali Enik nudi relevantne i na činjenicama zasnovane odgovore na sva ova i danas aktuelna pitanja. Predstavlјajući rezultate svog istraživanja, autorka napominje da danas „od sociologije umetnosti s pravom očekujemo ambiciozniji projekat: da bude analiza vrednosti i predstava“ kao promenjivih društvenih kategorija. Isklјučujući etičke ili estetičke sudove, ovde se o umetnosti govori kao o veoma osvetlјujućem pokazatelјu vrednosti svojstvenih jednom društvu.

U dvotomnoj knjizi Mirka Zurovca Ontologija umetnosti prikazana je, uz ostale sadržaje, čitava evropska estetika, sve ono što je u njoj važno i nepobitno, stilom koji potpuno odgovara vrednostima ovih veoma značajnih teorijskih publikacija. U njima srećemo i ono što se obično naziva književno-umetničkom imanencijom, koju, kao pravu odrednicu za ovu tematiku, autor razvija s posebnog aspekta.Dva toma Ontologije umetnosti svojim obimom i bogatstvom sadržaja nadmašuju sva očekivanja. Stoga se ova knjiga zasigurno može smatrati jednim od najvrednijih dela koja su napisana u našoj filozofiji.

U dvotomnoj knjizi Mirka Zurovca Ontologija umetnosti prikazana je, uz ostale sadržaje, čitava evropska estetika, sve ono što je u njoj važno i nepobitno, stilom koji potpuno odgovara vrednostima ovih veoma značajnih teorijskih publikacija. U njima srećemo i ono što se obično naziva književno-umetničkom imanencijom, koju, kao pravu odrednicu za ovu tematiku, autor razvija s posebnog aspekta.Dva toma Ontologije umetnosti svojim obimom i bogatstvom sadržaja nadmašuju sva očekivanja. Stoga se ova knjiga zasigurno može smatrati jednim od najvrednijih dela koja su napisana u našoj filozofiji.'

Danas je u Evropi žuta sve ređa u svakodnevnom životu i sve zanemarenija u svetu simbola. Međutim, nije uvek bilo tako.

Drevni narodi su žutu smatrali bezmalo svetom bojom, simbolom svetla, toplote i bogatstva. Zauzimala je važno mesto u verskim obredima antičke Grčke i Rima, dok su je Kelti i Germani povezivali sa zlatom i besmrtnošću.

Pad žute počinje u srednjem veku, kada joj se pripisuje dvojako značenje. Loša žuta, boja gorke žuči i paklenog ognja, označava prevaru, pohlepu, izdaju, katkad bolest ili ludilo, dok je dobra žuta, boja zlata, meda i zrelog žita, znak moći, radosti i obilјa.

Počev od XVI stoleća, međutim, žuta nezaustavlјivo uzmiče i gubi svoje mesto u materijalnoj kulturi. Protestantska reformacija i katolička kontrareformacija, a zatim i „buržoaske vrednosti“ u XIX stoleću, doprinose  opadanju njenog ugleda. Iako je nauka ubraja u osnovne boje, njena simbolika ostaje dvosmislena. I dan-danas se zelenkastožuta boja smatra ružnom ili čak opasnom jer asocira na bolest i otrov, dok se narandžastožuta doživlјava kao jarka, vesela i blagotvorna po ugledu na voće te boje. Bogato ilustrovana, Žuta. 

Istorija jedne boje peta je knjiga u ediciji započetoj 2000. i posvećenoj istoriji boja u Evropi od drevnog doba do naših dana. Prethodile su joj Plava (2000), Crna (2008), Zelena (2013) i Crvena (2016).

"Ovo je knjiga za čitaoce koji vole umetnost.
Džon Apdajk je autor više od šezdeset knjiga, među kojima su dvadeset i tri romana, desetine zbirki kratkih priča, pesama i kritika. Nјegov rad je nagrađen dvostrukom Pulicerovom i mnogim drugim nagradama.
Većina eseja u knjizi Stalno traganje biografski su i estetski odgovori na glavne muzejske eksponate umetnika kao što su: Mone, Dega, Vilard, Klimt, Magrit, Miro, Sera... U knjizi je obrađena i istorija rane Amerike kroz umetnost. Ovi eseji nisu zapažanja „umetničkog kritičara“, već pravog ne-eksperta (poput većine nas), koji je u isto vreme bio jedan od najdubokoumnijih pisaca svoje epohe. Ukratko, umetnosti je pristupao na način na koji većina to radi, ali sa daleko većim senzibilitetom i umetničkim darovima.
Apdajk je voleo umetnost i knjiga Stalno traganje je poziv da se vizuelni svet sagleda očima poznavaoca.
"

Konfabulacija – dopunjavanje praznina u sećanju izmišlјenim detalјima i fiktivnim epizodama, to jest, pričanje izmišlјenih, fantastičnih priča kao istinitih.

Knjiga pod ovim naslovom sastavljena je od niza beležaka, autorovih crteža koji naglašavaju narativ, sećanja i razmišljanja o životu, umetnosti, muzici i politici.

Kad čitate Berdžera, život vam se nekako promeni. Njegova proza je mudra i lepa, na dirljiv način podstiče na razmišljanje. Čitanje je poput laganog razgovora s nekim ko deli svoje misli o umetnosti, životu, prijateljstvu, slučajnim i svakodnevnim stvarima. U knjizi kaže da „piše skoro 80 ​​godina“. U svim tim zabeleženim rečima pronaći ćete nešto što obogaćuje i prosvećuje. Nekad je to usputno zapažanje o životu, ponekad naziv umetničkog dela koje nikada niste videli, ili jednostavno zapanjujuća očigledna poenta o umetnosti ili životu koju ste propustili. Berdžer je to video – on vidi stvari koje drugi ne vide.

Ovo je knjiga koja se čita i čuva.

Knjiga obuhvata tekstove pisane između 1969. i 2004. godine, podstaknute radoznalošću, divljenjem, težnjom za učenjem, potrebom za iskazivanjem nekih sopstvenih uvida, saznanja, stavova, izbora i zaključaka izvedenih pod utiskom čudesnih i veličanstvenih pojava moderne/avangardne, postmoderne/savremene umetnosti.
Autor je ubeđen u to da svaka predstava o umetnosti XX veka, pa tako i ova, jeste, pre svega, pohvala najvećim ljudskim kreativnim poduhvatima, tim pre jer je umetnost ovog vremenskog razdoblja nastajala u izuzetno teškim društvenim i političkim prilikama.

„Ja se divim i volim knjige Džona Berdžera... Još od vremena Lorensa nije bilo pisca koji pridaje takvu pažnju čulnosti sveta dok, u isto vreme, odgovara imperativima savesti. On je čudesan umetnik i mislilac."
Suzan Zontag

Knjiga Predeli. Džon Berdžer o umetnosti je poslednja knjiga Džona Berdžera, i predstavlja kompilaciju eseja od 1950. do danas, koje je uredio Tom Overton.

Kao jedan od najuticajnijih intelektualaca našeg doba, vrsni pripovedač i mislilac, Džon Berdžer izaziva čitaoce da preispitaju svaku pretpostavku o ulozi kreativnosti u svojim životima. U ovoj sjajnoj zbirci različitih dela, od eseja, kratkih priča, pesama i prevoda, otkrivamo kako je Berdžer došao do svog jedinstvenog načina posmatranja, i kako ga oko umetnika, u ovim tekstovima, čini pripovedačem, a ne kritičarem. On odaje počast piscima i misliocima koji su uticali na njega – Valteru Benjaminu, Rozi Luksemburg, Bertoltu Brehtu...
Knjiga Predeli. Džon Berdžer o umetnosti – kao i knjiga Portreti – upotpunjavaju putovanje kroz istoriju umetnosti, koje će biti intelektualno merilo u godinama koje dolaze.

Ovu knjigu odlikuju izuzetna komunikativnost i živost duha. Oštroumna i zabavna, ona prikazuje Perija ne samo kao likovnog umetnika već i kao vrsnog pisca... Ona je delo čoveka koji kaže: „Moj posao je da uočavam stvari koje drugi ne uočavaju.“ Puna je dubokih uvida i pronicljivih sudova. Mislim da je to razlog zbog kojeg ljudi vole Perija. Zaista je vispren. Govori stvari za koje bismo poželeli da smo ih se sami setili i postavlja pitanja koja bismo i sami postavili: Šta je umetnost? Kako možemo proceniti da li ono što posmatramo ičemu vredi? Da li je opravdano uvažavati neke umetnike?
(Daily Telegraph)

Izvanredno...

Nova knjiga Džona Berdžera PORTRETI sadrži ukupno 74 eseja o različitim umetnicima (koje je sakupio i uredio Tom Overton), ali i pesme, izvode iz romana i pisama, kao i razgovore. Berdžer počinje analizom crteža iz pećine Šove (30.000 godina pre n. e.), a završava esejom o savremenoj palestinskoj umetnici Randi Mdah, rođenoj 1983. godine.
U prodornoj i jedinstvenoj prozi, Berdžer predstavlja potpuno nove načine razmišljanja o umetnicima koji su kanonizovani, od Rembranta do Henrija Mura, od Džeksona Poloka do Pikasa i naglašava suštinsku vezu između politike, umetnosti i šireg konteksta istraživanja kulture.

Rezultat je čudesna šetnja kroz mnoge vekove vizuelne kulture, jednog od najistaknutijih kritičkih glasova savremenog sveta.
„Često mislim“, rekao je Berdžer 1984. u jednom intervjuu, „da čak i kada sam pisao o umetnosti, to je zaista bio način za pričanje priča.“
Ovo je knjiga koja se čita i čuva.

__________________
Berdžer je pisac koji uvek traži više... intrigantan i moćan um i talenat.
New York Times

Džon Berdžer nas uči kako da mislimo, kako da osećamo, kako da gledamo na stvari dok ne otkrijemo ono što smo mislili da nije tamo. Ali, iznad svega, on nas uči kako da volimo suočavanje s nevoljama. On je maestro.Arundati Roj, autor knjige Bog malih stvari

U ovom izvanrednom delu, Džon Berdžer započinje proces ponovnog otkrivanja i oživljavanja istorije kroz vizuelne narative. Berdžerova sposobnost pripovedanja oštra je i intrigantna. On je jedan od najvećih pisaca našeg doba.
Hans Ulrih Obrist

Život ima više svetlosti i boje nakon susreta s Berdžerom.
The Art Newspaper

Tajna Van Ajkove slike

„Nјih dvoje se ne gledaju.“ Zagonetan, neobično lep i jedinstven portret Bračni par Arnolfini, bez pandana u istoriji slikarstva, Jan van Ajk je naslikao 1434. godine. Vekovima predmet divlјenja i proučavanja, protagonista nebrojenih studija, portret Arnolfinijevih ipak krije tajnu, sakriveni smisao, koji izmiče čak i najpažlјivijem pogledu. Vidimo da nešto treba videti, ali ne vidimo šta. Izmiče nam klјučna stvar.Snađite se, govore nam muškarac i žena koje već više od sto pedeset godina zovemo bračni par Arnolfini. Ali ko su zaista muškarac i žena sa slike? Pre svega, šta to oni rade? Istraživanje Žan-Filipa Postela vodi nas u samo srce ove opčinjujuće slike. Kao u detektivskom romanu, autor neumolјivo raščlanjuje, jedan po jedan, varlјive simbole i zamke kojima slikar zavarava trag. Tada se slika otelovlјuje, njena se istorija plete, a likovi sa te bezvremene scene oživlјavaju pred našim očima.Žan-Filip Postel, rođen u Parizu 1951, po profesiji je lekar i pisac. Slučaj Arnolfini opisuje kao „primenu kliničkog metoda pažlјivog posmatranja na slikarsko delo“.

Kolekcija VELIKI SVETSKI MUZEJI u 12 knjiga obuhvata najbogatije zbirke najznačajnijih umetnika i njihovih dela iz kolekcija najpoznatijih svetskih muzeja: Ermitaž – Sankt Peterburg, Luvr – Pariz, Galerija Akademije – Venecija, Stara Pinakoteka – Minhen i Rejksmuzeum – Amsterdam, Britanski muzej – London, Arheološki muzej – Atina, Ufici – Firenca, Nacionalna galerija umetnosti –Vašington, Prado – Madrid, Egipatski muzej – Kairo i Umetničko-istorijski muzej – Beč.

Svaka knjiga sadrži priču o samom muzeju, njegovom značaju i bogatstvu, koju su pisali poznavaoci upravo te riznice. Zatim sledi pregled najvažnijih dela. Uz vernu reprodukciju, postignutu zahvaljujući vrhunskoj štampi, nalaze se podaci o slici i umetniku, koji nas na najbolji način uvode u svet slika i skulptura iz bogatih muzejskih zbirki. Radi lakšeg snalaženja, na kraju svake knjige štampan je registar umetnika i dela. Reč je o knjigama za gledanje i uživanje, ali i upoznavanje svetske kulturne baštine. Između ostalog, čitaoci mogu uživati u Delakroovim Alžirskim ženama, Đotovoj Stigmatizaciji Sv. Franje, Ogistovom Turskom kupatilu, El Grekovom Svetom Luju Francuskom, Karavađovoj Gatari, Davinčijevoj Mona Lizi i Bogorodici u pećini, u delima Mikelanđela, Rafaela, Rembranta, Ticijana, Van Dajka, Botičelija, Rubensa i još stotine drugih majstora.

Ovom kolekcijom pruža se mogućnost svakome da ima najpoznatija umetnička dela u svojoj biblioteci. Reč je o nezaobilaznim knjigama za sve ljubitelje umetnosti. Sam izbor muzeja i dela sabranih u ovoj kolekciji, onima koji su ih videli, pomoći će da ožive svoje uspomene, a one koji nisu posetili najveće svetske muzeje vodi na imaginarno putovanje kroz važna svetske zdanja.

Najbogatije zbirke najznačajniji umetnici i njihova dela iz kolekcija najpoznatijih svetskih muzeja. Svaka knjiga sadrži priču o pojedinačnom muzeju, njegovom značaju i bogatstvu, koju su pisali poznavaoci upravo te riznice. Zatim sledi pregled najvažnijih dela. Uz vernu reprodukciju, postignutu zahvaljujući vrhunskoj štampi, nalaze se podaci o slici i umetniku, koji nas na najbolji način uvode u svet slika i skulptura iz bogatih muzejskih zbirki. Radi lakšeg snalaženja, na kraju svake knjige štampan je registar umetnika i dela. Reč je o knjigama za gledanje i uživanje, ali i upoznavanje svetske kulturne baštine.

Put u središte civilizacije
Pregršt putopisa sklopljenih u jednu celinu višega reda čitaju se kao mozaični roman o našoj civilizaciji, koji počinje u antičkoj Grčkoj, a završava se u Njujorku. Pisac, novinar i hodočasnik arheoloških i muzeoloških toponima u stalnoj je potrazi za značenjem i smislom umetničkih artefakata. Osluškuje njihove složene vibracije i pokušava da ih protumači, ali ga to često vraća na polaznu tačku, otkrivajući da je svako putovanje zapravo samospoznaja. Ova knjiga ne opisuje beslovesno tumaranje po planeti, već maraton duha koji povezuje vreme i prostor, učitavajući u njih novo i originalno značenje.


„A šta kad putovanje nije odlazak! Kako da nazovem putovanje kojim umesto da odlazim, sve vreme prilazim mestu s kojeg sam krenuo!? Muzeopisko putovanje? Ono se odvija u Zenonovoj aporiji, u kojoj što dalje odlaziš od kuće, sve si joj bliži. Daleko odapne te praćka, a zatim vrati na polaznu tačku, ponekad toliko izmenjenog da svoje polazište vidiš sasvim drugačije, kao neki novi grad… Posle muzeopiskog putovanja, preporučljivo je da se neko vreme ne gledate u ogledalo. Ko zna koga ćete tamo zateći.“
Nenad Novak Stefanović

Nakon Prvog svetskog rata, Beograd počinje da se modernizuje i uključuje u evropske tokove, umetnički život buja, a umetnici se hrabro otvaraju za nove estetike i poetike. U tom procesu, koji korespondira sa sličnim procesima na evropskom prostoru, presudnu ulogu imali su istaknuti pojedinci, ali i institucije, među kojima se izdvaja Udruženje prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić“, kao svojevrsni kulturni centar mobilizatorskih, prosvetiteljskih i emancipatorskih težnji i dometa, čije delovanje predstavlja jedan od važnih priloga beogradskoj kulturnoj istoriji.

Kroz istoriju Udruženja prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić“, namera je da se ispripoveda priča o Evropi u Beogradu, o modernizacijskim procesima, o sukobu s duboko ukorenjenim tradicionalizmom i patrijarhalnošću, o ženskoj emancipaciji, o zabavama kao vidu društvenog života, o umetnosti i njenom odnosu prema politici, uz želju i ambiciju da se nedostatak sinteze tokova kulturne i društvene istorije Beograda, bar delimično, ublaži jednom ovakvom knjigom.

Umetnost Cvetka Lainovića je autentična, a dela su mu rasuta širom sveta, od Podgorice i Beograda do Pariza ili Njujorka. Ne odričući se klasične slike niti predmetnog sveta, Lainović je izgradio je poseban slikarski pristup, u kome je dominantan element linija. Lainović se u svom umetničkom kredu izdvaja kao zastupnik optimističke vere u moralne i duhovne vrednosti. U širokoj lepezi savremenog likovnog izraza on se predstavlja kao pripadnik tradicionalnog shvatanja slike, premda se, i po svojoj formalnoj, a pogotovo metafizičkoj strukturi, njegovo slikarstvo izdvaja svojim posebnim karakteristikama.

Ova monografiji pojavljuje se 10 godina nakon smrti ovog izuzetnog stvaraoca i u njoj su objavljeni tekstovi o Lainoviću i njegovom stvaralaštvu, čiji su autori: Đorđe Kadijević, Marko Deberga, Momo Kapor, Dragan Jovanović Danilov, Duško Radović, Nikola Mirkov, Svetislav Basara, Paul Kazo... Poslednji tekst monografije je napisao Zdravko Vučinić, koji je i autor i dalje aktuelne izložbe Lainovićih dela koja nosi naziv „Svet magične stvarnosti", a u monografiji je i tekst, lična beleška Brane Mitovića, akademika arhitekte, pod nazivom „Cvetko Lainović moj profesor". Spisak samostalnih i kolektivnih izložbi Cvetka Lainovića dopunjuje ovu izuzetnu knjigu.

Knjiga koja je pred čitaocem predstavlja pokušaj da se povodom Dvadeset trećeg međunarodnog kongresa vizantologa (Beograd, 22–27. avgust 2016) u jednom koliko analitičkom toliko i sintetskom prilazu sveobuhvatno prikaže odsjaj vizantijskog prototipa u srpskoj kulturi srednjeg veka i poznijih vremena.U ovom kontekstu podrazumeva se ne samo recepcija vizantijskih uzora nego i njihovo kreativno prilagođavanje potrebama srpske sredine. Drugim rečima, osnovna koncepcija bila je da se prikažu – u celini i u detalju – rezultati prožimanja vizantijskog (preuzimanog) i srpskog (autohtonog) istorijskog miljea, uključujući i kulturne veze sa Zapadom.Ova tematika, koliko god bila saznajno bliska poznavaocima istorije, zasluživala je da povodom svetskog susreta vizantologa bude celovito obrađena na način na koji to dosad nije pokušavano, uz učešće svih generacija istraživača. Veliki broj poslenika odazvao se izazovu da se ovakav cilj ostvari. Raduje to što nijedan od aspekata ove tematike nije ostao nedotaknut. Nažalost, nesrećnim sticajem okolnosti koje se, i pored svih napora, nisu mogle izbeći onemogućena je najvećim delom prvobitna ideja organizatora kongresa da ova publikacija dobije vizuelni i materijalni oslonac u pratećim izložbama. Utoliko je potrebnije da reč s kojom će se čitalac susresti postane značajnija sadržinom, slikovitija izrazom, ubedljivija argumentom. Ako ovo delo zaista odgovori rečenim zahtevima, biće to zahvaljujući mnogim autorima svih specijalnosti i njegovim priređivačima, koji su svi uložili neizmeran trud i izuzetno veliko znanje da čitav poduhvat sa uspehom bude priveden kraju.

Knjiga koja je pred čitaocem predstavlja pokušaj da se povodom Dvadeset trećeg međunarodnog kongresa vizantologa (Beograd, 22–27. avgust 2016) u jednom koliko analitičkom toliko i sintetskom prilazu sveobuhvatno prikaže odsjaj vizantijskog prototipa u srpskoj kulturi srednjeg veka i poznijih vremena.U ovom kontekstu podrazumeva se ne samo recepcija vizantijskih uzora nego i njihovo kreativno prilagođavanje potrebama srpske sredine. Drugim rečima, osnovna koncepcija bila je da se prikažu – u celini i u detalju – rezultati prožimanja vizantijskog (preuzimanog) i srpskog (autohtonog) istorijskog miljea, uključujući i kulturne veze sa Zapadom.Ova tematika, koliko god bila saznajno bliska poznavaocima istorije, zasluživala je da povodom svetskog susreta vizantologa bude celovito obrađena na način na koji to dosad nije pokušavano, uz učešće svih generacija istraživača. Veliki broj poslenika odazvao se izazovu da se ovakav cilj ostvari. Raduje to što nijedan od aspekata ove tematike nije ostao nedotaknut. Nažalost, nesrećnim sticajem okolnosti koje se, i pored svih napora, nisu mogle izbeći onemogućena je najvećim delom prvobitna ideja organizatora kongresa da ova publikacija dobije vizuelni i materijalni oslonac u pratećim izložbama. Utoliko je potrebnije da reč s kojom će se čitalac susresti postane značajnija sadržinom, slikovitija izrazom, ubedljivija argumentom. Ako ovo delo zaista odgovori rečenim zahtevima, biće to zahvaljujući mnogim autorima svih specijalnosti i njegovim priređivačima, koji su svi uložili neizmeran trud i izuzetno veliko znanje da čitav poduhvat sa uspehom bude priveden kraju.

Posvećujući pažnju različitim umetničkim oblicima (vizualnim, plastičkim, književnim), Merlo-Ponti ne razmatra pojam lepog niti bi da razrađuje normativne kriterijume umetnosti. On ne teoretiše, nego analizuje strukture koje su u temelju izražajnosti i sazdaju neko delo i koje otkrivaju nepromenljive elemente. Pri tome, ovi ogledi obogaćuju naša razmatranja o jeziku, koji je u osnovi rada pisaca i umetnika.

Knjiga završava poslednjim Merlo-Pontijevim spisom, koji je napisao potkraj života. Oko i Duh je podjednako ispitivanje viđenja koliko i slikarstva. Autor traga, kako kaže Klod Lefor, za rečima iskona kadrim da imenuju ono što sačinjava čudo ljudskog tela, njegovu neobjašnjivu oživljenost kojom ono vodi nemi dijalog s drugima, sa svetom i sobom, a Morisu Merlo-Pontiju je upravo stalo do krhkosti tog čuda.

U prvom delu ove bogato ilustrovane monografije o slavnoj zadužbini Sv. Simeona Mirotočivog i njegovog sina, Sv. Save Srpskog (sve mape, planovi i ilustracije namenski su urađene za ovu monografiju u drevnoj tehnici akvarela), čitalac se upoznaje sa kratkom istorijom Svete Gore Atonske, jedine monaške države na svetu, i sa njenim teokratskim uređenjem i oblikom vladavine.

U drugom delu monografije sažeto su, po geografskom redosledu, predstavljeni svaki od dvadeset rangiranih manastira na Svetoj Gori Atonskoj, dok treći, glavni deo monografije, predstavlja šetnju ambijentalnom celinom kompleksa srpskog Svetog manastira Hilandara i upoznavanje sa hilandarskim čudima, blagom i svetiteljima.

Monografije su objavljene po blagoslovima Blaženopočivšeg Patrijarha srpskog Gospodina Pavla i Patrijarha srpskog Gospodina Irineja.

Unutar zapadnog akademskog kruga dugo godina je vladala antičko-vinkelmanovska estetička paradigma u okviru koje vizantijskoj umetničkoj tradiciji i estetičkoj misli nije pridavana dužna pažnja. Međutim, s produbljivanjem i proširivanjem predmeta estetike, tokom XX veka otpočelo je prevrednovanje značaja srednjovekovnog perioda u istoriji kulture, što je za posledicu imalo i to da je postepeno počeo da se shvata značaj vizantijske filozofije umetnosti i estetičke kulture. Jedan od najznačajnijih naučnika na polju proučavanja ovog poglavlja istorije svetske kulture jeste ruski estetičar, kulturolog, istoričar umetnosti i direktor Instituta za filozofiju Ruske akademije nauka Viktor Vasiljevič Bičkov, autor većeg broja zapaženih monografija posvećenih hrišćanskoj i vizantijskoj estetici. Bičkov u ovoj knjizi temeljno i pregledno prikazuje razvoj estetičkih predstava tokom hi-ljadugodišnje istorije Vizantije. Pregled počinje od ranohrišćanskog perioda kada je započelo formiranje osnovnih ideja i principa autentične vizantijske estetike, i nastavlja ranovizantijskim periodom od IV do VII veka, koji se smatra “zlatnim dobom” vizantijske estetičke misli, tokom koga će se formirati osnovna shvatanja, koncepcije i vrednovanja umetnosti. Za njim sledi razdoblje ikonoborstva u kome je detaljno i svestrano razrađena teorija kultne slike, ikone, da bi od druge polovine IX do dolaska krstaša u XII veku, u razdoblju klasičnog vizantizma došlo do stabilizacije umetničko-estetičke kulture i estetičke svesti s naglašenom tendencijom ka restauraciji i idealizaciji poznoantičkih i ranovizantijskih motiva. Poslednji vekovi Vizantije čine period suprotstavljanja crkveno-isihastičkog i helenističkog pravca u kulturi, što će rezultirati poslednjim i najjačim bleskom vizantijske duhovnosti, estetičke svesti i likovnog stvaralaštva. Svaki od ovih perioda je u knjizi detaljno razrađen, predstavljene su najznačajnije estetičke teorije i tendencije i njihov razvoj, a posebno poglavlje posvećeno je pitanjima liturgijske estetike. Pored toga, na kraju knjige se nalaze dva razgovora s autorom knjige, u kojima on govori o svojoj naučnoj biografiji, estetičkim shvatanjima i iskustvima, ali i o razumevanju i perspektivama savremene “post-kulture” i aktuelnog “net-arta”.