ISTORIJA UMETNOSTI

O eliti se danas u svetu i kod nas dosta govori a da se praktično ne zna šta je to elita, koje su njene osobine, ko pripada eliti, šta ona znači za kulturu i društvo, koliki je njen uticaj, čemu ona doprinosi, zašto prema njoj postoji odbojnost, zašto mnogi vole da pripadaju eliti ili zbog čega se samoproglašavaju za elitu. Umetnička elita Natali Enik nudi relevantne i na činjenicama zasnovane odgovore na sva ova i danas aktuelna pitanja. Predstavlјajući rezultate svog istraživanja, autorka napominje da danas „od sociologije umetnosti s pravom očekujemo ambiciozniji projekat: da bude analiza vrednosti i predstava“ kao promenjivih društvenih kategorija. Isklјučujući etičke ili estetičke sudove, ovde se o umetnosti govori kao o veoma osvetlјujućem pokazatelјu vrednosti svojstvenih jednom društvu.

Knjiga obuhvata tekstove pisane između 1969. i 2004. godine, podstaknute radoznalošću, divljenjem, težnjom za učenjem, potrebom za iskazivanjem nekih sopstvenih uvida, saznanja, stavova, izbora i zaključaka izvedenih pod utiskom čudesnih i veličanstvenih pojava moderne/avangardne, postmoderne/savremene umetnosti.
Autor je ubeđen u to da svaka predstava o umetnosti XX veka, pa tako i ova, jeste, pre svega, pohvala najvećim ljudskim kreativnim poduhvatima, tim pre jer je umetnost ovog vremenskog razdoblja nastajala u izuzetno teškim društvenim i političkim prilikama.

Ovu knjigu odlikuju izuzetna komunikativnost i živost duha. Oštroumna i zabavna, ona prikazuje Perija ne samo kao likovnog umetnika već i kao vrsnog pisca... Ona je delo čoveka koji kaže: „Moj posao je da uočavam stvari koje drugi ne uočavaju.“ Puna je dubokih uvida i pronicljivih sudova. Mislim da je to razlog zbog kojeg ljudi vole Perija. Zaista je vispren. Govori stvari za koje bismo poželeli da smo ih se sami setili i postavlja pitanja koja bismo i sami postavili: Šta je umetnost? Kako možemo proceniti da li ono što posmatramo ičemu vredi? Da li je opravdano uvažavati neke umetnike?
(Daily Telegraph)

Izvanredno...

Tajna Van Ajkove slike

„Nјih dvoje se ne gledaju.“ Zagonetan, neobično lep i jedinstven portret Bračni par Arnolfini, bez pandana u istoriji slikarstva, Jan van Ajk je naslikao 1434. godine. Vekovima predmet divlјenja i proučavanja, protagonista nebrojenih studija, portret Arnolfinijevih ipak krije tajnu, sakriveni smisao, koji izmiče čak i najpažlјivijem pogledu. Vidimo da nešto treba videti, ali ne vidimo šta. Izmiče nam klјučna stvar.Snađite se, govore nam muškarac i žena koje već više od sto pedeset godina zovemo bračni par Arnolfini. Ali ko su zaista muškarac i žena sa slike? Pre svega, šta to oni rade? Istraživanje Žan-Filipa Postela vodi nas u samo srce ove opčinjujuće slike. Kao u detektivskom romanu, autor neumolјivo raščlanjuje, jedan po jedan, varlјive simbole i zamke kojima slikar zavarava trag. Tada se slika otelovlјuje, njena se istorija plete, a likovi sa te bezvremene scene oživlјavaju pred našim očima.Žan-Filip Postel, rođen u Parizu 1951, po profesiji je lekar i pisac. Slučaj Arnolfini opisuje kao „primenu kliničkog metoda pažlјivog posmatranja na slikarsko delo“.

Knjiga koja je pred čitaocem predstavlja pokušaj da se povodom Dvadeset trećeg međunarodnog kongresa vizantologa (Beograd, 22–27. avgust 2016) u jednom koliko analitičkom toliko i sintetskom prilazu sveobuhvatno prikaže odsjaj vizantijskog prototipa u srpskoj kulturi srednjeg veka i poznijih vremena.U ovom kontekstu podrazumeva se ne samo recepcija vizantijskih uzora nego i njihovo kreativno prilagođavanje potrebama srpske sredine. Drugim rečima, osnovna koncepcija bila je da se prikažu – u celini i u detalju – rezultati prožimanja vizantijskog (preuzimanog) i srpskog (autohtonog) istorijskog miljea, uključujući i kulturne veze sa Zapadom.Ova tematika, koliko god bila saznajno bliska poznavaocima istorije, zasluživala je da povodom svetskog susreta vizantologa bude celovito obrađena na način na koji to dosad nije pokušavano, uz učešće svih generacija istraživača. Veliki broj poslenika odazvao se izazovu da se ovakav cilj ostvari. Raduje to što nijedan od aspekata ove tematike nije ostao nedotaknut. Nažalost, nesrećnim sticajem okolnosti koje se, i pored svih napora, nisu mogle izbeći onemogućena je najvećim delom prvobitna ideja organizatora kongresa da ova publikacija dobije vizuelni i materijalni oslonac u pratećim izložbama. Utoliko je potrebnije da reč s kojom će se čitalac susresti postane značajnija sadržinom, slikovitija izrazom, ubedljivija argumentom. Ako ovo delo zaista odgovori rečenim zahtevima, biće to zahvaljujući mnogim autorima svih specijalnosti i njegovim priređivačima, koji su svi uložili neizmeran trud i izuzetno veliko znanje da čitav poduhvat sa uspehom bude priveden kraju.

Knjiga koja je pred čitaocem predstavlja pokušaj da se povodom Dvadeset trećeg međunarodnog kongresa vizantologa (Beograd, 22–27. avgust 2016) u jednom koliko analitičkom toliko i sintetskom prilazu sveobuhvatno prikaže odsjaj vizantijskog prototipa u srpskoj kulturi srednjeg veka i poznijih vremena.U ovom kontekstu podrazumeva se ne samo recepcija vizantijskih uzora nego i njihovo kreativno prilagođavanje potrebama srpske sredine. Drugim rečima, osnovna koncepcija bila je da se prikažu – u celini i u detalju – rezultati prožimanja vizantijskog (preuzimanog) i srpskog (autohtonog) istorijskog miljea, uključujući i kulturne veze sa Zapadom.Ova tematika, koliko god bila saznajno bliska poznavaocima istorije, zasluživala je da povodom svetskog susreta vizantologa bude celovito obrađena na način na koji to dosad nije pokušavano, uz učešće svih generacija istraživača. Veliki broj poslenika odazvao se izazovu da se ovakav cilj ostvari. Raduje to što nijedan od aspekata ove tematike nije ostao nedotaknut. Nažalost, nesrećnim sticajem okolnosti koje se, i pored svih napora, nisu mogle izbeći onemogućena je najvećim delom prvobitna ideja organizatora kongresa da ova publikacija dobije vizuelni i materijalni oslonac u pratećim izložbama. Utoliko je potrebnije da reč s kojom će se čitalac susresti postane značajnija sadržinom, slikovitija izrazom, ubedljivija argumentom. Ako ovo delo zaista odgovori rečenim zahtevima, biće to zahvaljujući mnogim autorima svih specijalnosti i njegovim priređivačima, koji su svi uložili neizmeran trud i izuzetno veliko znanje da čitav poduhvat sa uspehom bude priveden kraju.

U prvom delu ove bogato ilustrovane monografije o slavnoj zadužbini Sv. Simeona Mirotočivog i njegovog sina, Sv. Save Srpskog (sve mape, planovi i ilustracije namenski su urađene za ovu monografiju u drevnoj tehnici akvarela), čitalac se upoznaje sa kratkom istorijom Svete Gore Atonske, jedine monaške države na svetu, i sa njenim teokratskim uređenjem i oblikom vladavine.

U drugom delu monografije sažeto su, po geografskom redosledu, predstavljeni svaki od dvadeset rangiranih manastira na Svetoj Gori Atonskoj, dok treći, glavni deo monografije, predstavlja šetnju ambijentalnom celinom kompleksa srpskog Svetog manastira Hilandara i upoznavanje sa hilandarskim čudima, blagom i svetiteljima.

Monografije su objavljene po blagoslovima Blaženopočivšeg Patrijarha srpskog Gospodina Pavla i Patrijarha srpskog Gospodina Irineja.

Unutar zapadnog akademskog kruga dugo godina je vladala antičko-vinkelmanovska estetička paradigma u okviru koje vizantijskoj umetničkoj tradiciji i estetičkoj misli nije pridavana dužna pažnja. Međutim, s produbljivanjem i proširivanjem predmeta estetike, tokom XX veka otpočelo je prevrednovanje značaja srednjovekovnog perioda u istoriji kulture, što je za posledicu imalo i to da je postepeno počeo da se shvata značaj vizantijske filozofije umetnosti i estetičke kulture. Jedan od najznačajnijih naučnika na polju proučavanja ovog poglavlja istorije svetske kulture jeste ruski estetičar, kulturolog, istoričar umetnosti i direktor Instituta za filozofiju Ruske akademije nauka Viktor Vasiljevič Bičkov, autor većeg broja zapaženih monografija posvećenih hrišćanskoj i vizantijskoj estetici. Bičkov u ovoj knjizi temeljno i pregledno prikazuje razvoj estetičkih predstava tokom hi-ljadugodišnje istorije Vizantije. Pregled počinje od ranohrišćanskog perioda kada je započelo formiranje osnovnih ideja i principa autentične vizantijske estetike, i nastavlja ranovizantijskim periodom od IV do VII veka, koji se smatra “zlatnim dobom” vizantijske estetičke misli, tokom koga će se formirati osnovna shvatanja, koncepcije i vrednovanja umetnosti. Za njim sledi razdoblje ikonoborstva u kome je detaljno i svestrano razrađena teorija kultne slike, ikone, da bi od druge polovine IX do dolaska krstaša u XII veku, u razdoblju klasičnog vizantizma došlo do stabilizacije umetničko-estetičke kulture i estetičke svesti s naglašenom tendencijom ka restauraciji i idealizaciji poznoantičkih i ranovizantijskih motiva. Poslednji vekovi Vizantije čine period suprotstavljanja crkveno-isihastičkog i helenističkog pravca u kulturi, što će rezultirati poslednjim i najjačim bleskom vizantijske duhovnosti, estetičke svesti i likovnog stvaralaštva. Svaki od ovih perioda je u knjizi detaljno razrađen, predstavljene su najznačajnije estetičke teorije i tendencije i njihov razvoj, a posebno poglavlje posvećeno je pitanjima liturgijske estetike. Pored toga, na kraju knjige se nalaze dva razgovora s autorom knjige, u kojima on govori o svojoj naučnoj biografiji, estetičkim shvatanjima i iskustvima, ali i o razumevanju i perspektivama savremene “post-kulture” i aktuelnog “net-arta”.