BIOGRAFIJE, MEMOARI, DNEVNICI, PISMA

Ako neka knjiga ima jedan pasus, jednu ideju koja ima snagu da promeni čovekov život, obično je samo to dovoljno da opravda njeno čitanje, ponovno čitanje i pronalaženje mesta za nju na polici. Ova knjiga ima nekoliko takvih pasusa.
Kao toliki nemački i istočnoevropski Jevreji koji su smatrali da su sigurni tokom tridesetih godina dvadesetog veka, Frankl je bio poslat u nacističku mrežu koncentracionih i istrebljivačkih logora. Začudo, preživeo je – biblijskim rečnikom „glavnja istrgnuta iz ognja“. Ali njegova pripovest u ovoj knjizi manje govori o njegovim jadima, onome što je propatio i izgubio, nego o izvorima njegove snage da preživi. Nekoliko puta u ovoj knjizi Frankl sa odobravanjem citira Ničea: „Onaj koji zna zašto živi, može podneti gotovo svako kako.“
Frankl je održao sebe u životu i održao nadu u životu misleći na svoju ženu i mogućnost da je ponovo vidi – i sanjajući, u jednom trenutku, o predavanjima posle rata, o psihološkim lekcijama koje se mogu naučiti iz iskustva u Aušvicu.
Koliko god bilo užasno, njegovo iskustvo iz Aušvica ojačalo je jednu od njegovih ključnih ideja: život nije prevashodno potraga za zadovoljstvom, kao što je Frojd verovao, ili potraga za moći, kao što je Alfred Adler podučavao, nego potraga za smislom.
Najveći zadatak svake osobe jeste da pronađe smisao u svom životu.

Ko želi da sazna kako je zaista bilo, moraće da se drži žena. Jer muškarci su se u ruinama pokazali kao "slabiji pol". Tako to vidi autorka ove knjige koja je kraj rata dožvijela u Berlinu. Njeni zapisi su oslobođeni svake samocenzure. U Švajcarskoj ih je 1959. godine objavila jedna mala izdavačka kuća bez ikakvih dodavanja i dotjerivanja. Posle toga više nisu bili dostupni; novo izdanje bilo je moguće tek nakon smrti autorke. U ovom jedinstevnom dokumentu nije opisano ništa iznimno, već ono što su milioni žena doživjeli; prvo preživljavanje u ruševinama bez vode, plina i struje, praćeno glađu , strahom i patnjom. Zatim, osvetu pobjednika posle bitke za Berlin.

Ovdje nema ni traga samosažaljenju od koga su patili poraženi Nemci. Dnevnik karakteriše hladnokrvnost bez ikakvih iluzija, nepodmitljivo zapažanje, bespoštedno posmatranje i morbidan humor. Autorka kratko i jasno konstatuje: "Istorija je veoma tegobna."