BIOGRAFIJE, MEMOARI, DNEVNICI, PISMA

U knjizi žena s planom, Mej deli iskustva iz vlastitog života kroz prizmu mudrosti o karijeri, porodici i zdravlju.

Memoari sina Gabrijela Garsije Markesa i Mersedes Barča
RODRIGO GARSIJA

Ovo je lep oproštaj od dve izuzetne osobe. Oduševila me i dirnula, pokrenuće i očarati svakog ko je ikada ušao u slavni književni svet Gabrijela Garsija Markesa. - Salman Ruždi

U oproštaju od Gaba i Mercedes Rodrigo Garsija pronalazi reči koje se ne mogu izgovoriti, trenutke koji signaliziraju sve što je moguće znati o prelasku iz života u smrt, od onoga što ljubav donosi i gubitka koje ostavlja. Sa detaljima bogatim poput bilo koje džinovske biografije, tokom čitanja ćete se tugovati, zahvalni za duboku umetnost koja ostaje deo našeg kulturnog nasleđa. - Volter Mozli, autor bestselera Njujork tajmsa.

Prošle su pedeset dve godine otkako su Vargas Ljosa i Markes, dva latinoamerička romanopisca koja su još uvek bila mlada, u Limi vodili ovaj veoma neobičan razgovor koji će čitalac uskoro imati pred sobom. Veoma neobičan, jer u njemu nema nijedne važne reči koja se u međuvremenu nije drastično promenila. Naslov razgovora, Roman u Latinskoj Americi, deluje neutralno, kao jednostavan i jasan opis, ali odmah postajemo svesni da ni roman, ni Latinska Amerika, a pogotovo latinoamerički roman, nisu ono isto o čemu su Vargas Ljosa i Garsija Markes razgovarali u septembru 1967. A tako je, obratite pažnju, upravo zbog toga što su se dogodili Vargas Ljosa i Garsija Markes: jer je ovih pola veka bio period uspeha i uticaja Sto godina samoće, nezimerne ambicioznosti Razgovora u katedrali, čudesa naše tradicije koja predstavljaju Hronika najavljene smrti i Rat za smak sveta; jer ovih pola veka je, takođe, vreme preobražaja našeg političkog sveta (od slučajeva Padilje i Pinočea do fudžimorizma i dugovečnosti Fidela Kastra), a u svakom od njih bila su prisutna ova dva romanopisca. Borhes, o kome se često govori u ovom razgovoru, zauvek je postavio tu ideju u svojoj priči „Pjer Menar, autor Don Kihota“: prolazak vremena – i to njegovo čudesno otelotvorenje u vidu knjiga koje pišemo – menja reči.

Ovo je jedan od najproduktivnijih načina čitanja ovog razgovora. Za nas čitaoce i romanopisce, reči koje su se 1967. koristile kako bi se opisao taj istorijski trenutak više ne postoje: uništene su i ponovo stvorene tokom godina, i mi ih danas ne koristimo na isti način na koji su ih koristili oni.

Tekstovi koje je Gabrijel Garsija Markes objedinio u ovoj knjizi napisani su sa namerom da ih autor lično pročita u javnosti, pred publikom, a nastajali su praktično tokom celog njegovog života, od prvog, koji piše sa šesnaest godina, opraštajući se sa svojim starijim kolegama u Sipakiri 1944, sve do onoga koji čita pred Akademijom za jezik i vladarima Španije 2007.

Već u prvim tekstovima jasno je uočljiv otpor mladog kolumbijskog pisca prema govorništvu. „Nisam došao da držim govor“ upozorava svoje kolege iz Liceja prvi put kad se popne na pozornicu, a istu tu rečenicu autor je izabrao i kao naslov ove knjige. U sledećem tekstu, „Kako sam počeo da pišem“, koji je pročitao kao već uspešan autor Sto godina samoće, 1970, još jednom obaveštava slušaoce o svom otporu prema tom žanru: „Postao sam pisac na isti način kao što sam se i popeo na ovu scenu: silom“. U trećem pokušaju, prilikom primanja Nagrade „Romulo Galjegos“, 1972, govori kako je pristao da uradi „dve stvari koje sam sebi obećao da nikad neću uraditi: da primim nagradu i da održim govor“.
Deset godina kasnije Gabrijel Garsija Markes primio je Nobelovu nagradu za književnost i našao se pred nezaobilaznim zadatkom da napiše najvažniji govor koji u svom životu može da napiše jedan pisac. Rezultat toga je maestralno delo: „Samoća Latinske Amerike“. Od tog trenutka ovaj je žanr zauzeo ključno mesto u njegovom životu čuvenog i cenjenog pisca, čije su prisustvo i reči bili traženi širom planete.

„Znam da pišeš o meni. Znam da nameravaš da kažeš kako sam sve u svojoj glavi unapred smislio“, kaže Gabo, a ja pažljivo slušam jer, zahvaljujući noći i vev klikou, njegove reči, prvi put posle mnogo vremena, na trenutak nose neočekivan trag veoma intimnih, snažnih osećanja. „Pa, moram nešto da ti kažem“, dodaje, „silno grešiš.“ (Podiže čašu i pije.) Glas mu potom postaje još promukliji i dublji: „Nisam znao, kunem ti se, koliko daleko mogu ovo da doguram. Jednostavno sam ustajao svakog jutra, ne znajući šta će sa mnom biti, i gurao. Još malo. Uvek samo još malo, ne znajući hoću li nekuda stići ili neću. Ništa nisam znao.“ Ustaje s čašom u ruci, i čudi me sjaj u njegovim očima. „Sećaš li se Makombera?“, pita me. „Hemingvejeve priče?“ „Da, to je najbolja priča koju je ikada napisao. Stvarno moćna priča. Sećaš se, Makomber je pošao da ubije lava. Ili bufala. Izlazi tresući se od straha i nalazi ga. Tresući se od straha, podiže pušku i nišani. Tresući se od straha, ubija ga. I znaš šta? Ja sam Makomber. Bolje rečeno, svi smo mi Makomber. Svi moramo da ulovimo lava. Neki od nas smo uspeli u tome. Ali smo se pritom tresli od straha.“ Ćuti. U daljini, u pariskoj noći, čujemo sirenu policijskog automobila. Možda i jeste u pravu: iz straha se rađaju hrabri; iz poraza, pobeda; iz nedaće, sreća. Sećam se mladića kojeg sam upoznao onog dana u jednom kafiću u Bogoti, pre mnogo godina. Tek sad shvatam koliko mu je hrabrosti trebalo da nepozvan priđe stolu, isto kao što je Makomber išao afričkim stazama s puškom u ruci. Mladić nije imao druge. Bio je izgubljeni slučaj koji je odlučio da to ne bude, Makomber koji je čvrsto rešio da ubije svog lava. Sad ga je ubio. Kralj u Stokholmu daće mu trofej. „Svakoga dana celog svog života budio sam se usran od straha. Ranije zbog onoga što bi moglo da mi se desi. Sada zbog onoga što mi se desilo.“ Obojicu nas iznenađuje sanjiv glas devojke, one glupe koja nije glupa, one što izgleda glupo, a nije. „Nego“, pita, pokušavajući da priguši zevanje, „ko vam je taj Makomber? Znam li ga ja?“

Piter Friston je bio lični asistent Fredija Merkjurija tokom poslednjih dvanaest godina njegovog života. Živeo je sa njim u Londonu, Minhenu i Njujorku i bio uz njega kada je umro. "Bio sam Fredijev glavni kuvar, perač sudova, konobar, batler, sekretar, čistač .... i na kraju negovatelj", piše Piter Friston. "S njim sam proputovao ceo svet, bio uz njega kroz uspone i padove.... bio sam u ulozi telohranitelja kada je trebalo i na kraju, naravno, ostao sam jedan od onih koji su ga negovali."