BIOGRAFIJE

Ovo je priča o životu jednog od najistaknutijih pripadnika Ministarstva spoljnih poslova Turske, ambasadora Galipa Balkara, koji je bio meta i žrtva atentata dvojice jermenskih terorista, izvedenog 9. marta 1983. u centru Beograda. U njoj se, pored životne priče intelektualca stasalog u prvim godinama Republike Turske, otkriva zanimljiva i pustolovna istorija njegove porodice, povest koja se proteže od Osmanskog carstva do Republike (neki preci bili su na položajima
velikog vezira, guvernera/valije Beograda, bilo je me u njima diplomata, osnivača političkih partija, admirala, književnika) saznaje se nešto o ustrojstvu tadašnjeg Ministarstva spoljnih poslova, o turskom viđenju Balkana i Jugoslavije u senci hladnog rata, o jermenskim terorističkim organizacijama i, naravno, o napadu u Beogradu. Knjiga ističe neverovatnu hrabrost jugoslovenskih građana, slučajnih prolaznika beogradskim ulicama, svedokâ ubistva, koji su bez dvoumljenja tada jurnuli za atentatorima. I neki od njih stradali.

„Mikroskopska anatomija i istoriografija kulture vatrenog oružja, ova knjiga nastala je iz dubokog uverenja i strasti.“ Reč je o delu u kom Pol Oster, spajajući dva sebi svojstvena književna izraza, memoarsku prozu i esejistički tekst, predočava genezu odnosa Amerikanaca prema vatrenom oružju i razmatra različite implikacije tog odnosa, sa željom da dođe do neke vrste logičnog odgovora na pitanje zbog čega su Sjedinjene Države zemlja sa najvećim brojem masovnih ubistava. Koristeći relevantnu literaturu, ali i sopstveno iskustvo sa vatrenim oružjem, Oster pokušava da uspostavi koliko-toliko logičan sociokulturni okvir za zlodela koja izmiču svakom razumu. Tragične događaje obrađene u knjizi prate crno-bele fotografije Spensera Ostrandera, kao vizuelni podsetnik na tu pustoš prostora i duše, što mesta masovnih ubistava neizbrisivo jesu.

Biti svedok i (sa)učesnik bilo kog vremena i pisati o njemu, stanje je koje istovremeno nudi prekrasnu subjektivnost, ali traži i odgovornost za objektivnost. Možda baš zato što se ni na jedno nije mnogo obazirala, Snježana Banović je burno muzičko vreme novog talasa, dramu pozorišta unutar i van njega, kao i uopšte kulturu Zagreba i Jugoslavije osamdesetih godina prošlog veka opisala uzbudljivo i živo, iznutra, koristeći tehniku isprepletanosti emocija i činjenica.

Prateći svoju mladost, u koju se i i te kako vratila, zahvatila je i sve društvene, političke promene lokalne i šire sredine (pa i tih 442 do Beograda) koje su se našle u sendviču između revolucionarnih 70-ih i tragičnih 90-ih. Rezultat je svedočenje o komotnosti 80-ih, osvajanju slobode u vremenu najlepših iluzija, kada mladost „izranja iz sna“. Tu mladu Snježanu Branimir Džoni Štulić pita Jesi li sama večeras i kaže joj Moja si, Volim te kad pričaš, pa opisuje njene Usne vrele višnje i Život običnog tempa.

Autobiografska knjiga čuvenog reditelja Srđana Karanovića. Baš kao što je u kultnoj seriji “Grlom u jagode” opisao na duhovit i dirljiv način odrastanje i sazrevanje glavnog junaka, tako je i u ovoj knjizi opisivao svoje detinjstvo, mladost, školovanje, a potom i studiranje režije u Pragu zajedno sa Grlićem, Markovićem, Zafranovićem i Paskaljevićem.

Filmska i TV karijera je u ovom slučaju samo scenografija piščevog sećanja, promišljanja i putovanja kroz život, naročito u svetlu otkrivanja kako se zarazio filmom. Čitaoci će otkriti izuzetno zanimljive činjenice o najbližim članovima porodice Srđana Karanovića i kako su oni zadužili jugoslovensku kulturu u to vreme.

Nostalgična priča o Beogradu tog vremena dirnuće i očarati starije čitaoce, a mladima će biti uzbudljivo putovanje u prošla vremena svakodnevnog života i filmskog sveta.

"Žanet i ja sedimo u ambaru moje kuće u Hadsonu. Danas je 13. avgust 2015. Upravo završavamo naš razgovor od četiri dana u kome smo se dotakle toliko mnogo tema. Razmišljamo o knjizi koja treba da nastane od njih. Ja pogledam u svoje beleške i kažem: 'Radi se o pobedi nasilja.' A Žanet ponavlja: 'Da, zaista, radi se o pobedi nad nasiljem'

I tek onda shvatam da sam ja mislila 'pobeda nasilja' a Žanet je mislila 'pobeda nad nasiljem'. Potcenila sam proces koji se stvarno odigrao od početka mog rada do danas. 'Pobeda nad nasiljem' je ispravno, jer ja sam pobedila. To je pobeda nad nasiljem i duga priča koju će Žanet sad objasniti. I to je dobro."



Žanet Fišer je od 1986. frojdovska psihoanalitičarka u Cirihu. Ona se intenzivno bavi pitanjem nasilja, moći i nemoći. Bila je kurator izložbi koje su se bavile tim temama i snimila je dva dokumentarna filma. Autor je knjige Strah – od njega se moramo plašiti, Štremfeld (Frankfurt na Majni/Bazel), 2018.

Aleide Marć je, kaže Vladimir Bajac, decenijama odbijala da zapiše svoja sećanja na njihov zajednički život, ali posle deset godina ubeđivanja, i četiri decenije posle Čeove smrti, pristala je. Tako je pred nama ispovest o njihovoj zajedničkoj revolucionarnoj borbi, mnoštvo činjenica iz njihove intime koje pobijaju neke zlonamerne tvrdnje… Aleide nije ni uspevala da se često vidi sa Čeom – njegov put revolucionara nije baš omogućavao veliki broj susreta sa ženom koju je voleo i sa kojom je, za osam godina braka, imao četvoro dece. Ipak, iz ovog dela vidimo da je u pitanju bilo duboko razumevanje i uzajamno poštovanje, nastavljeno i danas, kada se Čeova supruga bori da se njegovo delo ne zaboravi.