BIOGRAFIJE

Ovo je priča o životu jednog od najistaknutijih pripadnika Ministarstva spoljnih poslova Turske, ambasadora Galipa Balkara, koji je bio meta i žrtva atentata dvojice jermenskih terorista, izvedenog 9. marta 1983. u centru Beograda. U njoj se, pored životne priče intelektualca stasalog u prvim godinama Republike Turske, otkriva zanimljiva i pustolovna istorija njegove porodice, povest koja se proteže od Osmanskog carstva do Republike (neki preci bili su na položajima
velikog vezira, guvernera/valije Beograda, bilo je me u njima diplomata, osnivača političkih partija, admirala, književnika) saznaje se nešto o ustrojstvu tadašnjeg Ministarstva spoljnih poslova, o turskom viđenju Balkana i Jugoslavije u senci hladnog rata, o jermenskim terorističkim organizacijama i, naravno, o napadu u Beogradu. Knjiga ističe neverovatnu hrabrost jugoslovenskih građana, slučajnih prolaznika beogradskim ulicama, svedokâ ubistva, koji su bez dvoumljenja tada jurnuli za atentatorima. I neki od njih stradali.

„Mikroskopska anatomija i istoriografija kulture vatrenog oružja, ova knjiga nastala je iz dubokog uverenja i strasti.“ Reč je o delu u kom Pol Oster, spajajući dva sebi svojstvena književna izraza, memoarsku prozu i esejistički tekst, predočava genezu odnosa Amerikanaca prema vatrenom oružju i razmatra različite implikacije tog odnosa, sa željom da dođe do neke vrste logičnog odgovora na pitanje zbog čega su Sjedinjene Države zemlja sa najvećim brojem masovnih ubistava. Koristeći relevantnu literaturu, ali i sopstveno iskustvo sa vatrenim oružjem, Oster pokušava da uspostavi koliko-toliko logičan sociokulturni okvir za zlodela koja izmiču svakom razumu. Tragične događaje obrađene u knjizi prate crno-bele fotografije Spensera Ostrandera, kao vizuelni podsetnik na tu pustoš prostora i duše, što mesta masovnih ubistava neizbrisivo jesu.

Biti svedok i (sa)učesnik bilo kog vremena i pisati o njemu, stanje je koje istovremeno nudi prekrasnu subjektivnost, ali traži i odgovornost za objektivnost. Možda baš zato što se ni na jedno nije mnogo obazirala, Snježana Banović je burno muzičko vreme novog talasa, dramu pozorišta unutar i van njega, kao i uopšte kulturu Zagreba i Jugoslavije osamdesetih godina prošlog veka opisala uzbudljivo i živo, iznutra, koristeći tehniku isprepletanosti emocija i činjenica.

Prateći svoju mladost, u koju se i i te kako vratila, zahvatila je i sve društvene, političke promene lokalne i šire sredine (pa i tih 442 do Beograda) koje su se našle u sendviču između revolucionarnih 70-ih i tragičnih 90-ih. Rezultat je svedočenje o komotnosti 80-ih, osvajanju slobode u vremenu najlepših iluzija, kada mladost „izranja iz sna“. Tu mladu Snježanu Branimir Džoni Štulić pita Jesi li sama večeras i kaže joj Moja si, Volim te kad pričaš, pa opisuje njene Usne vrele višnje i Život običnog tempa.

Retko koja knjiga sećanja pretočena u privatnu istoriju jedne zemlje i jedne porodice uspe da se jednako vešto obrati tzv. opštoj čitalačkoj publici kao i onoj stručnoj, ali i da bude kao stvorena za tinejdžere. Baš to je uspelo Lei Ipi, profesorki političke teorije na Londonskoj školi ekonomije (London School of Economics), poreklom iz Albanije, koja je detinjstvo, sve do kraja srednje škole, provela u Draču pred kraj socijalizma i u vreme postsocijalizma. Porodica joj je na različite, nekad i direktne, načine bila povezana s politikom. Pradeda joj je bio i premijer Albanije 20-ih godina 20. veka. Pisanje o odrastanju uz kult živog i neživog Envera Hodže portret je najzatvorenije države „na kraju“ Evrope, ali i građanskog dostojanstva koje opstaje i u nemogućim uslovima.

Malo je nefikcionalnih dela koja dožive uspeh kao da su ispovedni romani, što je slučaj sa Slobodnom.

Knjiga je 2022. godine dobila nagradu Ondače, Kraljevskog književnog društva, nagradu Slajtli Fokst, za najbolje prvo biografsko delo, bila je u najužem izboru za nagrade „Kosta“, „Bejli Giford“ i „Gordon Birn“. Knjigom godine Slobodnu su proglasili Njujorker, Vašington post, Gardijan, Dejli mejl, Spektejtor, Fajnenšel tajms, Tajmsov Književni dodatak, Forin afers, Sandej tajms, a postala je i bestseler nemačkog Cajta... Britanski časopis Prospekt uvrstio je Leu Ipi među deset vrhunskih svetskih mislilaca. Radovi su joj objavljeni na tridesetak jezika.

Autobiografska knjiga čuvenog reditelja Srđana Karanovića. Baš kao što je u kultnoj seriji “Grlom u jagode” opisao na duhovit i dirljiv način odrastanje i sazrevanje glavnog junaka, tako je i u ovoj knjizi opisivao svoje detinjstvo, mladost, školovanje, a potom i studiranje režije u Pragu zajedno sa Grlićem, Markovićem, Zafranovićem i Paskaljevićem.

Filmska i TV karijera je u ovom slučaju samo scenografija piščevog sećanja, promišljanja i putovanja kroz život, naročito u svetlu otkrivanja kako se zarazio filmom. Čitaoci će otkriti izuzetno zanimljive činjenice o najbližim članovima porodice Srđana Karanovića i kako su oni zadužili jugoslovensku kulturu u to vreme.

Nostalgična priča o Beogradu tog vremena dirnuće i očarati starije čitaoce, a mladima će biti uzbudljivo putovanje u prošla vremena svakodnevnog života i filmskog sveta.

Poznata je drevna kletva, koja se pripisuje Kinezima: „Želim ti da živiš u vreme promena!“ Reklo bi se da je ona sada izgubila smisao, jer se u naše vreme promene odigravaju svuda i svima. Aleksandar Genis suptilno i pažljivo nastoji da te promene zabeleži u svojoj novoj knjizi... Podnaslov knjige je direktno upućivanje na Knjigu promena, stari kineski tekst za proricanje, sačinjen od heksagrama. Tako i Genis pred čitaocem ređa svoje heksagrame: šta je bilo, šta je sada i šta će biti.... On govori o promenama koje se odigravaju kako u američkom, tako i u ruskom svetu. U nečemu su te promene slične, u nečemu različite. Jer su i ti svetovi vrlo različiti. I to je naročito zanimljivo. Genis razmišlja, ironičan je, gleda na događaje kao posmatrač bogatog životnog iskustva. Ali, kako je jednom rekao Milorad Pavić, „Genis vidi Rusiju iz Amerike a Ameriku iz Rusije – kroz Kinu.“ Iznenađujuće je, kaže Genis, to što „dok posmatram dolazak budućnosti, ne prestajem da se čudim ulozi koju u svim promenama igra prošlost. Progres je vuče za sobom, oživljava arhaičnost i čini je modernom“.

Aleide Marć je, kaže Vladimir Bajac, decenijama odbijala da zapiše svoja sećanja na njihov zajednički život, ali posle deset godina ubeđivanja, i četiri decenije posle Čeove smrti, pristala je. Tako je pred nama ispovest o njihovoj zajedničkoj revolucionarnoj borbi, mnoštvo činjenica iz njihove intime koje pobijaju neke zlonamerne tvrdnje… Aleide nije ni uspevala da se često vidi sa Čeom – njegov put revolucionara nije baš omogućavao veliki broj susreta sa ženom koju je voleo i sa kojom je, za osam godina braka, imao četvoro dece. Ipak, iz ovog dela vidimo da je u pitanju bilo duboko razumevanje i uzajamno poštovanje, nastavljeno i danas, kada se Čeova supruga bori da se njegovo delo ne zaboravi.