BIOGRAFIJE

The monograph on Miomir Vukobratović offers a comprehensive account of the life, scientific achievements, and personality of one of the pioneers of global robotics and one of the most prominent Serbian scientists of the 20th and 21st centuries. The book brings together well-documented material covering more than five decades of research, over 500 publications, numerous international collaborations, and innovations that have left a lasting impact on the field of humanoid robotics—most notably his renowned Zero Moment Point theory of locomotion.

Published in both Serbian and English, this book is not only a scientific biography but also a tribute to a visionary whose creativity, innovation, and dedication to science have left an indelible mark on the global scientific heritage.

The monograph also sheds light on Professor Vukobratović’s personality—his intellect and cultural refinement, boundless energy, charisma, and wide-ranging interests. Beyond science, he was deeply passionate about the arts, especially music and theatre, and was an accomplished violinist. This aspect of his character reflects a profound sensitivity, humanity, and inner richness that he brought into every facet of his work.

The book is the result of collaboration among his many colleagues and associates from Serbia and abroad, who, through essays, interviews, and personal recollections, testify to the exceptional respect he commanded within the international scientific community and to his far-reaching influence.

The monograph aims to preserve the memory of Professor Vukobratović as a man who pushed the boundaries of what was possible, elevated Serbian science on the global stage, and inspired generations to come. It stands as a valuable record not only of scientific excellence but also of the humanity of an extraordinary individual.

Knjiga Gombrovič. Ja, genije Klementine Suhanov, dvotomna, obimna biografija Vitolda Gombroviča, počinje mnogo pre piščevog rođenja, 1904. godine, i završava se njegovom smrću. To putovanje puno je zagonetki i upitnika, putovanje iz kojeg će goluždravi vlastelinski sin izrasti u snažnog individualca, samouverenog stvaraoca koji tvori novi jezik, filozofa i, naposletku, umornog čoveka koji nije dočekao lovorike koje je zaslužio. To je i putovanje kroz poljske komplekse, kroz književnost, istoriju, tradiciju, etiku. Ova biografija je izuzetna jer se u njoj ne odražava samo Vitold Gombrovič nego se odražava i kompletna Evropa, tj. fermentovanje njene kulture u 20. veku, u pozadini komplikovanih istorijskih događaja.

Monografija istražuje život i delo Nadežde Petrović (1873–1915), najistaknutije figure srpske moderne umetnosti početkom 20. veka. Nadežda je svojim avangardnim slikarstvom utemeljila modernizam u Srbiji, dok je svojim društvenim angažmanom neprekidno radila na jačanju srpske nacionalne ideje – od osnivanja humanitarnih organizacija, preko javnih mitinga, do pomaganja gerilskih grupa. Kroz bogat umetnički opus i neumorni rad u patriotskim organizacijama ona je kombinovala modernost, umetnost i nacionalizam. NJeno učešće u oslobodilačkim ratovima i tragična smrt u ulozi dobrovoljne bolničarke 1915. potvrdili su duboku posvećenost otadžbini. Istovremeno, to je i njena sažeta biografija, ali i analiza kulture sećanja u poslednjih 110 godina. Ovo delo pruža sveobuhvatan uvid u značaj Nadežde Petrović kao umetnice i nacionalne radnice.'

Katalin Kariko je mađarska biohemičarka čiji je naučni rad doprineo pronalasku vakcine protiv kovida 19. Kariko je odrasla u Kusujsalašu u kući od ćerpiča u kojoj nije bilo tekuće vode, a njena porodica se hranila povrćem iz bašte. Kariko je, kako piše, svuda oko sebe videla čuda prirode, rešena da postane naučnica. Ta odlučnost ju je dovela u SAD, gde je sa mužem i kćerkom stigla kao postdoktorand, sa 1.200 dolara ušivenih u plišanog medu i snom da napravi prodor u medicini. Bez obzira na izuzetna akademska postignuća, ostvarenje američkog sna za nju nije bilo bajkovito. Skoro sve je žrtvovala za nauku, a prepreke s kojima se suočavala dodatno su je motivisale. Oslonac je nalazila u porodici, o kojoj piše iskreno i nežno jer su jedni drugima bili podrška i u trenucima nesuglasica.

U prisno ispovednom tonu, autorka pripoveda o svom životu, od bezbrižnog detinjstva do nomadskih lutanja od zemlje do zemlje kao dopisnika Tanjugove Spoljnopolitičke redakcije, u kontekstu geopolitičkih zbivanja i dramatičnih događaja koji usmeravaju njene odluke i kretanje. U burna vremena, dok joj se zemlja raspada, dok je zasipaju bombe i u njoj se odigravaju politički prevrati, dok vlada globalna nestabilnost i izbija pandemija, Nevenka pokušava da prebrodi lične gubitke, boli i strepnje, da bude novinar dorastao zadatku, majka, žena i duhovno biće u surovom materijalističkom poretku, neumorno tragajući za istinom, pravdom i sopstvenim identitetom.'

Knjiga Moć poraza, našeg košarkaša koji je svetsku slavu i titulu legende stekao igrajući u grčkom Paoku sastavljena je od životnih situacija i lekcija koje su tokom života oblikovale ne samo karijeru već i ličnost autora. Kao mlad reprezentativac i nada KK Crvena zvezda, zbog sankcija i nemogućnosti da igra međunarodne utakmice Prelević odlazi u Grčku, gde počinje da igra za Paok. NJegova karijera munjevito napreduje, ali uspeh prati i niz životnih prepreka, koje sada otkriva. U knjizi Moć poraza Branislav Prelević prenosi životne lekcije bazirane na ličnim iskustvima, način na koji je prevazilazio teške situacije i spoznaje koje je stekao nakon poraza. NJegovo promišljanje iz perspektive doživljenog ohrabruje i motiviše čitaoca, potvrđujući da nema nepremostivih prepreka.

Svrha ove moje ispovesti nije želja da se bilo kome osvetim za stvarne i umišljene udarce. Moje pisanje je za mene, za sve moje saborce i njihove najbliže, da ih bolje razumeju, za roditelje, ili one koji će to biti. Nije priručnik za „ludake“, niti priručnik za roditeljstvo. Ovo je priča o tome da je moguće voleti ljude koji su nam napravili traume, da je moguće zaustaviti generacijsko prenošenje demona i da je moguće agresiju zameniti ljubavlju.

Nekada je život, prosvetljen prisustvom drugog i oslobođen zabluda, umetničko delo. Za takvo delo treba biti dovoljno iskren prema sebi i otvoren prema iskustvima koja okolina ili sudbina donose, a Jasmina Mihajlović poseduje sve te vrline. Govoreći o Miloradu Paviću i sebi, ona ispisuje intimnu istoriju emotivne i umetničke sinergije dva pisca, zaustavljajući prolaznost života i ljudski zaborav, a svedočeći o drugima više nego o sebi, dela i živote pisaca, umetnika, prijatelja, opisuje sa osobenom emocijom i neophodnom dozom iskrenosti i neskrivene ljubavi. Rodoslov prijatelja nije samo spomenar dragih ljudi i važnih događaja već i intimna istorija srpske umetničke scene u poslednjih nekoliko decenija, tumač vremena i prostora u kojem su se srela dva veka, dvoje ljudi i svi oni koji su o toj osobenoj povezanosti svedočili.

Ova knjiga je rezultat poluvekovnog angažmana Milivoja Pavlovića – nekad istaknutog novinara kulturnih rubrika, potom prilježnog hroničara književnog života, a danas iskusnog univerzitetskog nastavnika u najvišem akademskom zvanju (professor emeritus). Reč je o izboru iz oko dve stotine intervjua koje je Pavlović objavio s najuglednijim jugoslovenskim i srpskim stvaraocima, najviše iz oblasti književnosti. Najstariji ovde zastupljen razgovor jeste onaj vođen sa Mešom Selimovićem daleke 1969. godine, u vreme velike nacionalne i međunarodne slave zbog uspeha romana Derviš i smrt. Sledi buket intervjua iz sedamdesetih godina, a najmlađi je onaj vođen s Dobricom Ćosićem proleća 2014, nekoliko meseci pred smrt plodnog romansijera i uticajnog javnog radnika...- Radivoje Konstantinović

Plašim se da je smisao života otimanje života samom sebi Setio sam se jedne stvari koju sam naučio od starih: navedi ih da govore o onome što stvarno znaju i shvatićeš šta misle o svetu [...] Postoje dve-tri stvari koje poznajem i koje neprestano volim. Jedna od njih su knjige. Jednog dana mi je pala na pamet ova zamisao: ako bih samo seo da govorim o njima, uzimajući ih jednu po jednu, samo one lepe, ne prekidajući ni na trenutak – iz toga bi, pre svega, proisteklo izvesno poimanje sveta. S velikim izgledima da bude moje.   

O nastanku kuće na kosančićevom vencu postoje samo pretpostavke: nagađa se njena prvobitna namena, izgublјeno je ime graditelјa, nestale su generacije stanara.

U vreme kada izlazi ova knjiga bliži se možda stoti rođendan zdanja koji niko neće označiti niti proslaviti. Kuću sa izgublјenom krštenicom počeli su pre pola veka da nastanjuju slikari. Oni su, svako na svoj način i onoliko koliko je njima pojedinačne slave zapalo, anonimnost kuće obeležavali ličnim znacima prepoznavanja.

Kuća „bez porekla“ postala je dom za one kojima bi takvo neprepoznavanje i zaboravLjanje poništilo ono do čega im je najviše stalo. To je Beograd koji je nestao, Beograd koji neće da postoji, da traje onako kako traju, neprekinuto, veliki i srećniji gradovi sveta. Ali onako kako i posle najvećih rušenja ostaje ponešto da se na ostacima iznova gradi, tako će, valjda, ova mala knjiga da posluži bar kao vidikovac.

Ikone pop kulture od početka XX veka do danas inspirišu generacije stvaralaca i daju im duhovnu snagu za bolјe kreacije. U ovom rečniku sabrani su umetnici iz različitih delova sveta, premda ih najviše ima sa anglosaksonskog područja. Američka pop kultura, zahvalјujući Holivudu, s jedne strane, i moćnim medijima, s druge strane, napravila je mit od mnogih zvezda i njihovih stvaralaca. Od Merlin Monro preko Džejmsa Dina do Breda Pita, holivudski glumci su postajali mitske ličnosti, a njihovi likovi prave-pravcate ikone. Popularna kultura stvorila je nekoliko značajnih imena i na našim prostorima, kakvi su Emir Kusturica, Goran Bregović i Zdravko Čolić. Uzbudlјive biografije slavnih ličnosti mogu istovremeno i da pouče i da zabave. Autor se potrudio da pronađe i poneku skrivenu tajnu iz njihovih originalnih života.

Šopenova pisma, pisana tokom čitavog njegovog života, još jedna su potvrda kako su zapravo neulepšani životi velikana zapravo bili. Ono što kasnije dobije oreol mitskog, u svakodnevnom životu koji se u životu velikih lјudi zove trenutak sadašnji, uglavnom je ispunjeno običnim lјudskim osećanjima na granici cinizma i surevnjivosti. Dvadeset godina u Polјskoj, sedamnaest u Parizu. Nije iznenađenje što ovde nisam ništa posebno, naročito pošto ne znam njihov engleski jezik. Oni ne toroču dok sviram i svuda lepo govore o mojoj muzici. Ali to ne važi za moje „patulјke kolege“ koje su oni ovde navikli da prikazuju. Radi se o tome da me oni smatraju nekim amaterom koji će uskoro posati grand seigneur zbog toga što nosim čiste cipele i ne delim im posetnice na kojima piše da dajem časove, sviram na večernjim za­bavama, itd. Šopen, 255. Pismo. Tako da sam ovde srećan koliko sebi uopšte smem da dozvolim. O muzičkim te­mama ovde nema ni govora. Nemam nimalo motivacije, izgledam kao magarac na maskardi, ili kao violinska žica E zalutala na violi. Zabezeknut sam, obmanjen, iskočio sam iz zgloba potpuno. Šopen, 259. pismo Ti si moje staro čembalo na kojem su vreme i događaji svirali svoj sumorni tre­molo. Da, dva stara čembala. Mada ćeš se ti protiviti da budeš u takvom društvu. Ovo govorim bez omalovažavanja njihove lepote i virtuoznosti. Najgore od svega je što nas je napravio najveštiji majstor, neki Stradivari sui generis, koga nema više među živima da nas popravi. U trapavim rukama ne proizvodimo nove tonove, a u žudnji za virtuozom u sebi gušimo sve ono što niko od nas ne može da izvuče. Što se mene tiče, jedva dišem... Šopen, 260. Pismo. Kaži Laraku za stan. I da ću mu pisati. I poslati mu novac, ili lično doći. Kad bih samo znao da ću u Parizu preko zime imati šta da jedem. Šopen, 262. Pismo. Kada bih bio zdrav, sa dva časa dnevno bih imao dovolјno da ugodno živim do smrti. Ali, slab sam. Za tri ili četiri meseca ću pojesti sve što imam. Ukoliko budeš našao neki stan, ne iznajmlјuj ga bez pismenog ugovora i pre nego što otkažeš stari. Šopen, 267. pismo

„Nevezani“ – to je poseban stil „uzajamnog pričanja“, u kome se „ide najdalјe“, u kome je novinar manje novinar, a više sagovornik, najpre radoznao, pa onda indiskretan, pa dosadan, i najzad bezobrazan! (Ovo je moje tumačenje, koje ne isklјučuje nečije drugačije!)

Razgovor je „međusobni govor, pričanje dveju ili više osoba, usmena razmena mišlјenja, raspravlјanje“. Dakle, ovo i jesu, ali i nisu, klasični intervjui, nadam se da znate šta hoću da kažem!'

Reč je o jednoj od dve knjige Ptifoovih razgovora sa Pratom. Prva, čiji bi prevod na srpski glasio S druge strane Korta, posvećena je Pratovom delu, dok je Želja da se bude beskoristan posvećna nesvakidašnjem životu ovog neobičnog genija.

U luksuznom Glasnikovom izdanju, ilustrovanom fotografijama iz Pratove privatne kolekcije i Pratovim crtežima, čitalac ima priliku da prati ispovest Italijana iz Riminija u čijim venama teče engleska, francuska, jevrejska, španska i turska krv, a koji je sa trinaest godina, u Etiopiji, postao vojnik Musolinijeve armije. Sa šesnaest godina se, u ratnoj Veneciji, družio sa vojnicima međusobno suprotstavljenih armija, sam često menjajući uniforme, a sa dvadeset i dve se ukrcao na brod koji je plovio u Buenos Ajres. U potrazi za avanturama obišao je ceo svet, naučio sedam jezika, a stigao je da nacrta blizu sedam hiljada tabli stripa; sakupio je trideset hiljada knjiga i upoznao kabalu i vudu, a nakon dugogodišnjeg istraživanja onostranog zaključio je: „Moj život je počeo još pre nego što sam došao na svet, a pretpostavljam da će se nastaviti i kada mene više ne bude“.

Ukratko, životna priča strip-crtača dostojna sudbine slavnog junaka njegovog stripa.

Majka Vera i otac Miloš vaspitavali su me da prepoznajem dobro u lјudima, da je dobro koje učinimo drugim lјudima najvažniji kapital svakog čoveka. Dok smo iznad košare u vajatu zajedno trošili kukuruz,  moj deda Mirko, čvornovati moravski selјak čiju je životnu mudrost tesao život, govorio mi je: „Čini dobro, Bog ti dobro vraća.“

Verujem da su iskrenost i istinolјubivost vrline, smatram da neke stvari treba ostaviti prošlosti, neke oprostiti a neke ne zaboraviti. Lični život, borba, bol, posrtanja i strahovi, radosti i tuge, porazi i pobede i posao kojim se čovek bavi teško se mogu odvojiti. 

Od kada sam probio koru i u javnom životu postao prepoznatlјiv, uvek sam vodio računa o tome da svoju privatnost i porodicu odvojim od svog posla, od bezrazložnog publiciteta i medijskog galimatijasa. Niko nije mogao videti na naslovim stranicama tabloida i sladunjavih nedelјnika kako se gordim i poziram s unukama i unucima. Porodica mi je sve, i prepoznatlјivost i život, ali samo moj, odnosno naš ali ne svačiji. Ovoga puta kada svesno kršim to pravilo, neophodno je da u istoj meri budem ličan, privatan i ponosan.

Onaj ko traži, ne nalazi, ali onaj ko ne traži, naći će. Prvi put kod nas imamo sve što je, do poslednjeg fragmenta, u svom kratkom životu, u kreativnoj prozi napisao Franc Kafka, jedan od gorostasa svetske književnosti. U ovoj kolekciji je i zbirka svih njegovih crteža, među kojima su i novootkriveni. Najzad, kolekciji je priložen i jedini autentičan razgovor s piscem, kao i sabrani zapisi Valtera Benjamina o Kafki, koji su od njihovog nastanka do danas ostali najpodsticajniji uvidi u nerešivu i bolnu zagonetku o moćnom i univerzalnom smislu koji je praški književnik utkao, kao malo ko drugi, u svoje nezaboravno delo. Čitajući Kafku, nećete pogrešiti ako ništa ne zanemarite. - Valter Benjamin

Jurij Gagarin je bio ambiciozna i takmičarski nastrojena osoba, svesna da je najveće postignuće njegovog života zasnovano na naporima drugih lјudi kojima nije bilo dozvolјeno čak ni svoja imena da razotkriju, da ne pričamo o slavi. Gagarin je bio spokojni dečak sa sela, ozbilјan inženjer, tehničar koji je znao da misli svojom glavom, kao i odani pripadnik konzervativnog društva koji se na kraju pobunio protiv sistema. Bio je plah, povremeno nepromišlјen, ali krajnje disciplinovan kada je nešto radio i odgovoran prema drugima, često rizikujući svoj život zbog toga. Nije se mnogo razumeo u politiku, mada je za diplomatiju imao izuzetnog dara, kako kod kuće tako i u inostranstvu. Bio je prelјubnik koji nikada nije izdao svoju ženu i porodicu. Svi ti kontradiktorni elementi prepliću se u priramidi njegovog života i ispisuju priču o jednom u suštini pristojnom i hrabrom čoveku koji je dao svoj najbolјi deo u izuzetnim okolnostima. Bio je heroj u najbolјem i najčasnijem smislu te reči. - Džejmi Doran i Pirs Bizoni

Knjiga Džonatana Kota jedan je od najupečatlјivijih i najemotivnijih portreta o paru koji je menjao svet. Dani koje ću pamtiti jedinstven je i dragocen dodatak kanonu knjiga o Bitlsima i nudi novi pogled na Lenona i Ono kao pojedince, umetnike i lјubavnike. Takođe, predstavlјa memoare nadarenog muzičkog novinara o seizmičkim vremenima u muzici, politici i kulturi. Kot je jedan od retkih koji razume koliko je Joko Ono uticala na Lenona. U ovom bogatom prikazu njihove veze, autor daje priču satkanu od brojnih intervjua s poznatim parom. Iako je većina njih, doduše u skraćenom obliku, objavlјivana u časopisu Rolling Stone, njihove integralne verzije, koje se nalaze u ovoj knjizi, uglavnom nisu objavlјivane i uz fotografije iz privatne arhive predstavlјaju potpuno nov materijal.

I, kako to već biva u razdoblјima propadanja, umesto napora presabiranja zavladala je lakomislenost pod geslom udri brigu na veselјe. Prestonica nam se diči bogatom „turističkom ponudom“, noćnim provodima, splavovima i uslužnim devojkama-pratilјama bogatih poslovnih gostiju. Iz raznih krajeva propale države mladež hrli u Beograd na zabavu. Tamo, gde žive, vladaju stroža pravila, tamo se vodi borba za opstanak, nema šale, nema roštilјijada i kupusijada, ni trubačkih orkestara koji predvode povorke veselih ožalošćenika. Naša jedina nada, jedina uteha, zove se „Evropa“ o čijoj zelenoj travi sanjare iznemogli magarci.


Pritešnjeni na tvrdom tlu stvarnosti, tešimo se iluzijama. Kako bi bilo lepo, i dobro, da negde u svetu imamo iskrenog prijatelјa i moćnog pokrovitelјa! Ulogu branilaca slovenskih pravoslavaca je, od Sanstefanskog ugovora vodila, sa nejednakom srećom, Rusija; podršku, koju nam je dao Nikolaj II, zaštitnica je preskupo platila. Sa Francuskom je išlo i ovako i onako. Sve do devedesetih godina prošlog veka polagali smo detinjastu nadu u Ameriku. Smenjivale su se samoobmane, a istina je stajala po strani, čekajući priliku da kaže ono malo što ima.

Raspusni život koji sam vodio, moja neprestana zaokupljenost suprotnim polom, noći koje sam provodio sa svojim intelektualnim prijateljima, pozorišta, predstave, ukusni ručkovi i večere i, što je najgore od svega, moja strasna opčinjenost ovim stvarima, nisu mi dozvoljavali da se koncentrišem na rad. Pripremao sam koncerte koristeći veliki repertoar koji sam akumulirao tokom godina, ali bez potrebe da sviram bolje, ne gledajući u tekst, oslanjajući se potpuno na svoje dobro pamćenje i vešto stečeno znanje o tome kako da upotrebim neke biseve da bih u publici izazvao određeni stepen oduševljenja. Ukratko, nisam mogao da se pohvalim ni jednim jedinim delom koje sam svirao potpuno verno i bez nekog tehničkog nedostatka. Čitaocu koji bi mogao da se užasne od ovakvog priznanja dugujem nekoliko reči objašnjenja. Moj istinski veliki talenat za muziku i naročit dar za klavir ostali su netaknuti. Uz sve strašne mane koje sam upravo spomenuo, nikada nisam odsvirao nijedno delo bez dubokog osećanja i duboke ljubavi prema njemu, a kada sam bio nadahnut (a to je veliki dar nebesa), ovo osećanje i ljubav stizali su i do publike. Vrlo često, savršenstvo u svakom detalju, do kojeg se dolazilo mnogim časovima ozbiljnog rada, ostavljalo je publiku hladnom zato što je nedostajala ona prava suština značenja muzike

Biografija otpadnika koji je umalo preokrenuo versku sudbinu Zapada
Delo Lisjena Žerfanjona, istoričara i erudite dragocenog pripovedačkog dara, svojevrsna je rehabilitacija otpadnika koji je umalo preokrenuo versku sudbinu Zapada.
Knjiga o čoveku i vremenu u kome se formirao Novi svet, kada je nova religija – hrišćanska – stvarala sebi put, rušeći i ono što je kasnije unela u svoja načela, verovanja i način života. Julijan Apostata je temeljna ličnost i simbol velikih previranja, sukoba i preloma u tim istorijskim vremenima.
Dodatak srpsk

Knez regent Pavle Karađorđević (1893–1976) jedna je od onih ličnosti novije istorije nedovoljno poznata široj domaćoj, ali i evropskoj javnosti. Decenijama stigmatizovan kao izdajnik koji je s Hitlerom pregovarao o sramnom Trojnom paktu,
renesansni princ kojeg je više zanimala umetnost od politike i ratovanja, te uzurpator trona, spreman da otme krunu svom maloletnom sinovcu, kralju Petru II Karađorđeviću, knez Pavle je vremenom postao inkarnacija antiheroja. Kako se za života, pomiren sa sudbinom, ćutanjem branio od kleveta i podmetanja, slika o njemu bi još dugo ostala nepromenjena da Nil Balfur i Sali Makej nisu napisali ovu knjigu.
Napisana u formi biografije, finim, nenametljivim stilom, zasnovana na sveobuhvatnim istraživanjima referentne građe, te seriji razgovora s knezom, članovima njegove porodice, ali i oponentima, važnim akterima društvenih strujanja i političkog života jednog dinamičnog vremena, knjiga Knez Pavle Karađorđević, jedna zakasnela biografija daje izuzetne uvide u život jednog
čoveka u kontekstu izvanrednih izazova vremena u kojem se taj život odvijao. Ona je istovremeno osvrt na epohu svetskih ratova, revolucija i drastičnih promena sistema vrednosti, ali i intimna povest kompleksne ličnosti kojoj sudbina nije bila naklonjena.

Malo je pesnika kakav je bio Antonen Arto, utemelјitelј takozvanog okrutnog pozorišta. Štaviše, on je jedinstven. Razočaran Evropom, bežeći na kraj sveta, našao se u narodu meksičkih Indijanaca u planinskoj zabiti, među Taraumarama, koji obožavaju sunce i upražnjavaju čuveni obred sa pejotlom, halucinantnom drogom iz kaktusa.Ovo su Artoovi autentični otkrivalački zapisi o ritualima Taraumara, o njihovom životu i opstanku. „Zemlјa Taraumara“, piše Arto, „obiluje znakovima, formama, prirodnim skulpturama, koje ne izgledaju kao da su nastale slučajno, nego kao da su bogovi, čiji se tragovi ovde sreću na svakom koraku, hteli da nagoveste svoju silu u tim neobičnim belezima.“ Ova knjiga nam dočarava drukčije i dalekosežnije mogućnosti etnologije i folkloristike, a iz kojih nije isklјučena poezija, pa čak ni svojevrsna književna dramatika.

U sedamdest i tri godine dugom životu Stanislava Krakova promenilo se više epoha – ona koja je okončavala srpski i evropski devetnaesti vek i kroz ratove za oslobođenje i ujedinjenje nagovestila novo doba Srbije i Srpstva; period mirnodopskog razvoja ispunjen brojnim usponima i posrtanjem, razvojem i zaostajanjem, nacionalnim i ideološkim sukobima; godine Drugog svetskog rata, stradanja i uništavnja svih lјudskih vrednosti; decenije posleratnog života u svetu podelјenom Hladnim ratom. U prvoj od tih epoha Krakov je bio ratnik, pobednik. Tokom međuratnih godina kratko vreme je bio vojnik, a zatim književnik i publicista, svetski putnik i nacionalni radnik, sineasta i kolekcionar. Prekoračivši 1944. granicu sa Austrijom Stanislav Krakov je iza sebe ostavio Balkan na kome je proživeo pedeset godina. Tim činom okončan je za njega život čoveka na Balkanu i započele dvadeset tri duge i teške izgnaničke godine provedene u emigraciji. Bio je to savim novi život – život čoveka sa Balkana. O njemu Krakov nije ostavio sećanja.

Mladi potporučnik Stanislav Krakov pokrenuo je Rovovac u uslovima kakve samo rat može da priredi. Negostolјubivi predeli Kajmakčalana i okolnih visova sami su po sebi dovolјna teškoća, a ukoliko zamislimo još i neposrednu smrtnu opasnost koja je vrebala svakog trenutka, odluka da se osmišlјava i piše jedan humorističko‒satirični list zaslužuje divlјenje. Neustrašiv i sa velikom dozom ratničke drskosti, Stanislav Krakov ništa manje hrabar nije bio ni kada se lati pera. Rovovac je vrcao od kritike negativnih pojava u srpskoj vojsci i društvu, koje su se očitavale tokom ratnih vremena i golgote srpskog naroda.Specifičan rovovski humor ogleda se i u oglasima. Krakov osmišlјava i tragikomičnu reklamu za rovovsko piće „Rovovin“. Izmišlјeni doktori Slomivratić i Prebinogić reklamiraju „ROVOVIN“, koji sadrži smrtonosnu smešu od „50% kuršumina, 28% šrapnelina, 14% granadina i 8% bombina, a leči nervozu, reumatizam, kostobolјu, tuberkulozu, gluvoću i t. d. Prodaje se u dozama od 32 grama pa do 40 kg, a za uspešno lečenje može se svaki uveriti po mnogim krstačama.“

Zbog svoje žurnalističke informativnosti Reportaže iz avijacije Stanisava Krakova jesu i izvanredan opis epohe u kojoj su nastajale i to podjednako na njihovom unutrašnjem (Jugoslavija) i spolјašnjem planu (Evropa i šire). Dok ih čitate pred vama se materijalizuje kompleksnost međuratnog sveta (posebno kroz mikroportrete lјudi – od mehaničara na aerodromu do najviših državnih i vojnih zvaničnika), baš kao što se ukazuje i njegova umetnička strana koja je u letu avionom videla i do tada neviđenu promenu perspektive koja vodi i ka žanrovskoj inovaciji, stvaranju nove putopisne forme, avijatičarske reportaže kao istinske sadržajno-formativne novine u kojoj se fakti i fikcija prepliću u – doslovno – nadzemlјskoj perspektivi.  Niko u srpskoj književnosti nije tako i toliko pisao o vazduhoplovstvu kao Sranislav Krakov, čak ni Miloš Crnjanski koji je, kao i on, bio veliki poklonik avijacije.

U našoj mladićkoj svesti Crveni krst bio centar sveta. Kao magnetna igla na kompasu uvek usmerena prema Severnom polu, pravac naših misli i kretanja odmah po buđenju svakodnevno su bili Sportsko društvo Radnički i Beogradsko dramsko pozorište, svako od njih smešteno na naspramnim stranama Vozarevog krsta, kao i bioskop „Avala“ u središtu. Kako su godine prolazile, uviđao sam da je uski pojas Crvenog krsta i u naša vremena zapravo bio pogranični deo Čubure, nešto kao beogradska „vojna krajina“, a mi Čuburci‒„krstaši“ koji su se u represivnom vremenu nesvesno borili za očuvanje vekovnih vrlina našeg naroda ‒ viteštva, drugarstva, plemenitosti, poštenja, čestitosti...'

Životi slavnih stvaralaca – a naročito je to slučaj sa Petrom Iljičem Čajkovskim – retko su popločani slavnim i svetlucavim godinama. Najveći ruski kompozitor nije samo osporavan u svojoj okolini praktično od početka svoje stvaralačke karijere, već je najveća osporavanja doživeo od sebe sama. Ovo su samo neki delovi jedinstvene knjige koju držite u rukama.

„Ako sudbina bude htela da budem slavan, to će doći samo od sebe, iako je malo verovatno da ću to doživeti. Kada pomislite na to da tokom mojih mnogih poseta inostranstvu nisam posećivao uticajne ljude, slao im svoje kompozicije, da nisam radio na tome da u drugim zemljama postanem poznat, moramo biti zadovoljni svakim uspehom koje neka moja kompozicija ostvari.
„Mnogo je razloga zbog kojih se moja simfonijska dela retko mogu čuti u inostranstvu. Prvi razlog je to što sam Rus, što za posledicu ima to da me svi iz Zapadne Evrope gledaju sa predrasudama. Drugo, takođe zbog toga što sam Rus, u mojoj muzici ima nečeg egzotičnog, što je strancima nedostižno. Moja uvertira Romeo i Julija svirana je u svim prestonicama bez uspeha. Zviždali su joj u Beču i Parizu. Nedavno je slično prošla i u Drezdenu.
„Moje ime je nepoznato u muzičkim krugovima u inostranstvu. Samo se nekoliko osoba posebno zanimalo mojom muzikom, namučivši se da uvrste moja dela u svoje koncertne programe; skoro svi su naišli na nepremostive prepreke.
„Nema sumnje da bih učinio dosta na širenju svojih dela kada bih išao po svim evropskim prestonicama, posećivao ’glavešine’ i predstavljao im svoju robu. Radije bih se odrekao svakog uživanja u životu nego to radio. Gospode bože!
„Ukoliko mi je suđeno da postanem slavan, to će doći polako ali sigurno. Istorija nam pokazuje da je uspeh koji je dugo odlagan dugotrajniji od onoga koji dođe brzo i iznenadno. Mnoga imena koja su odjekivala poznatošću u svojim generacijama, sada su potonula u okean zaborava.“
Petar Iljič Čajkovski

Kantovo pamćenje je za filozofske stvari bilo čudesno, ali je, sa starenjem, počelo da se spotiče u pogledu svakodnevnih stvari. Tome će Kvinsi posvetiti svoju inventivnu pažnju.

Osobena duhovitost u opažanjima, kao i veština u isticanju važnosti detalja koji munjevito dočarava atmosferu celog života, obeležavaju Kvinsijevu umetnost u portretisanju umirućeg Kanta.

U jednom dahu ćete čitati ovo remek-delce skrivene komičke ironije, ali i izraza iskrene odanosti genijalnom duhu jednog mislioca...