ROMANI

Evo knjige o putovanjima koja, baš kao i sreća, nema svoju algebru, ali ima magiju – vrtoglavicu, poput ruleta. Danas, kada čovek dobija svet gotov za upotrebu, pred nama su priče o hodočašću u magične kuće gde su se rađali, bivali, umirali oni koji su menjali istoriju postojanja na ovoj grešnoj zemlji, spis o svetim domovima gde su živeli Šekspir, Rembrant, Betoven, Mocart, Hundertvaser, Tutankamon, Van Gog, Mone, Diras, Jursenar, Romen Gari, Milena Barili, Andrić, Dučić, LJuba Popović... Knjiga Na kafi kod Šekspira otkriva krvno srodstvo koje postoji između prostora, predmeta i duhova velikih ljudi što još uvek lutaju odajama svojih domova, odgonetajući saglasja između genija i mesta gde su sanjali odvažne snove. Na kafi kod Šekspira je delo napisano u slavu putovanja u dublje, eteričnije svetove kuća onih koji su promenili sudbinu sveta, ispili je do poslednje kapi, znajući da je „svaki protraćen trenutak, iscurela krv bogova“.

Nagrada „LJubomir P. Nenadović“ za najbolju putopisnu knjigu na srpskom jeziku u 2021/2022. godini

Pod pariskim krovovima, jedno prekoputa drugog, živi dvoje ljudi zatvoreno u svoje stanove i svoje svetove. Dani im protiču u tišini, predvidivim sitnim ritualima i pogledima kroz prozor. Kako se godišnja doba smenjuju, a prisustvo drugog postaje sve stvarnije, njihova usamljenost počinje da se preobražava, u potrebu, čak u stidljivu u nadu da izlaz postoji. Prekoputa je suptilan i potresan roman o samoći, traumi, strahu od suočavanja s bolom i krhkoj mogućnosti ponovnog susreta sa svetom i sa samim sobom.

The monograph on Miomir Vukobratović offers a comprehensive account of the life, scientific achievements, and personality of one of the pioneers of global robotics and one of the most prominent Serbian scientists of the 20th and 21st centuries. The book brings together well-documented material covering more than five decades of research, over 500 publications, numerous international collaborations, and innovations that have left a lasting impact on the field of humanoid robotics—most notably his renowned Zero Moment Point theory of locomotion.

Published in both Serbian and English, this book is not only a scientific biography but also a tribute to a visionary whose creativity, innovation, and dedication to science have left an indelible mark on the global scientific heritage.

The monograph also sheds light on Professor Vukobratović’s personality—his intellect and cultural refinement, boundless energy, charisma, and wide-ranging interests. Beyond science, he was deeply passionate about the arts, especially music and theatre, and was an accomplished violinist. This aspect of his character reflects a profound sensitivity, humanity, and inner richness that he brought into every facet of his work.

The book is the result of collaboration among his many colleagues and associates from Serbia and abroad, who, through essays, interviews, and personal recollections, testify to the exceptional respect he commanded within the international scientific community and to his far-reaching influence.

The monograph aims to preserve the memory of Professor Vukobratović as a man who pushed the boundaries of what was possible, elevated Serbian science on the global stage, and inspired generations to come. It stands as a valuable record not only of scientific excellence but also of the humanity of an extraordinary individual.

Neke smo smakli u snu. Gotovo da smo im učinili uslugu. Jasno je da tamo nismo imali lekara. Smicali smo ih, dakle, prekidajući patnje koje ne bi imale nikakvog smisla. Zbog uništenih unutrašnjih organa ili neizlečivih rana. Samo trojica, koliko se sećam, prispela su vođena sudbinom koja im beše jasna. Jedan je smatrao da je brat moga oca. Zatvorili su se u štali, njih dvojica, da razgovaraju uz čašu viskija. Drugi je tražio Boga. A nisam zaboravio ni trećeg, starca sa zlatnim mamuzama. Reče da je došao da se sretne s mojom majkom. Ali o svojoj majci još nisam govorio.

*

Onaj ko ubije čoveka, meša se s njim zauvek. Osam godina nakon poslednjeg romana, Alesandro Bariko vraća se svom omiljenom vestern žanru, odnosno varijacijama koje dovode u pitanje same temelje tipiziranog prostora „Divljeg zapada“ i prepoznatljivih junaka. Pojam granice pomeren je ovde na liniju između vidljivog i nevidljivog, fizičkog i metafizičkog, života i smrti. Ako su prostori svojstveni vesternu, kao u filmu Serđa Leonea – beskrajne livade, gradici sa bordelom i salunom, indijanska sela, reka slatke vode, vrele pustinje... – ovaj metafizički vestern, kako je sam Bariko nazvao svoj roman, proširuje priču ka dubokom osećanju samoće jednog šerifa, usamljenog u mnoštvu živopisnih likova koji su samo sinonimi njegovog bolnog doživljaja života.

Istorijski roman o ruskim seobama na srpsko tlo započinje otkrićem u seoskom muzeju dnevničkih beležaka jugoslovenskog kompozitora ruskog porekla Alekseja Butakova. U Beograd je s talasom bele emigracije dospeo kao dete, potom stekao muzičko obrazovanje, uključio se u kulturni život beogradske scene, 1941. stao u odbranu Jugoslavije, da bi u nacističkom logoru za zarobljene oficire, uprkos sveopštem zlu, nastavio da stvara, pišući onde većinu svojih kompozicija.

Drugi pripovedni tok prati lični život, ljubavna iskustva i kreativna traganja Rite, ruske emigrantkinje našeg vremena, koja radi u školi za decu i odrasle emigrante najnovijeg talasa.

Između ta dva polja Zelinska na scenu izvodi plejadu značajnih ličnosti srpske kulture i umetnosti: Branislava Nušića, Stevana Hristića, Milicu Jakovljević Mir Jam, Stevana Jakovljevića, Rafaila i Nadu Blam…

Knjiga Gombrovič. Ja, genije Klementine Suhanov, dvotomna, obimna biografija Vitolda Gombroviča, počinje mnogo pre piščevog rođenja, 1904. godine, i završava se njegovom smrću. To putovanje puno je zagonetki i upitnika, putovanje iz kojeg će goluždravi vlastelinski sin izrasti u snažnog individualca, samouverenog stvaraoca koji tvori novi jezik, filozofa i, naposletku, umornog čoveka koji nije dočekao lovorike koje je zaslužio. To je i putovanje kroz poljske komplekse, kroz književnost, istoriju, tradiciju, etiku. Ova biografija je izuzetna jer se u njoj ne odražava samo Vitold Gombrovič nego se odražava i kompletna Evropa, tj. fermentovanje njene kulture u 20. veku, u pozadini komplikovanih istorijskih događaja.

Monografija istražuje život i delo Nadežde Petrović (1873–1915), najistaknutije figure srpske moderne umetnosti početkom 20. veka. Nadežda je svojim avangardnim slikarstvom utemeljila modernizam u Srbiji, dok je svojim društvenim angažmanom neprekidno radila na jačanju srpske nacionalne ideje – od osnivanja humanitarnih organizacija, preko javnih mitinga, do pomaganja gerilskih grupa. Kroz bogat umetnički opus i neumorni rad u patriotskim organizacijama ona je kombinovala modernost, umetnost i nacionalizam. NJeno učešće u oslobodilačkim ratovima i tragična smrt u ulozi dobrovoljne bolničarke 1915. potvrdili su duboku posvećenost otadžbini. Istovremeno, to je i njena sažeta biografija, ali i analiza kulture sećanja u poslednjih 110 godina. Ovo delo pruža sveobuhvatan uvid u značaj Nadežde Petrović kao umetnice i nacionalne radnice.'

U dvadeset priča koje nas vode od Mojsinjske gore i Pančeva, preko Egine, Venecije i Lisabona, pa do NJujorka, Sankt Peterburga i Jerusalima, autorka pripoveda o kulama, trščanim kolibama, pločnicima, spomenicima i galerijama, ali prvenstveno o ljudskim sudbinama i legendama, poetično i toplo, duhovito i sirovo. U njima će čitalac pronaći svedočanstva o mestima, vremenima i kulturama, bajkovitu prozu i pokoju istinu za koju nije ni znao da za njom traga, svojevrsnu kartu sveta u kojoj su svaki kraj, svaka reka i svaki grad zapravo unutrašnji pejzaž. Ovo nije turistički vodič niti putopis; u ovom prtljagu nema četkica za zube niti spiskova šta sve treba videti. Ali ima gusaka koje izdaju tvrđavu, vrbine kore koja isceljuje, flaminga koji boje nebo u ružičasto, zrikavaca koji horski prate pucketanje pistaća i vremena koje miriše na vosak i tamjan. Ovo je knjiga u koju je stalo više svetova nego u bilo koji atlas, lagani zavežljaj koji u sebi nosi kontinente, vekove i usude i koji putuje s nama čak i ako nigde nismo krenuli.

O Svetoj Gori čovek može da sazna bezbroj legendi, istorijskih i geografskih činjenica, ali to nije dovoljno. Ona mora da se upozna u neposrednom susretu. Sveta Gora nisu samo carski manastiri s predivnim freskama, ikonama i zlatnim i srebrnim ukrasima koji sjaje u polutami hramova ispunjenih mirisom egzotičnih aroma tamjana. Te zgrade i zidine su raskošni spomenici zemaljske moći njihovih ktitora. NJihov kamen može da odoleva vekovima, čak i kada ih ljudi napuste. Ipak, bez ljudi, oni su ništa. Priča o Svetoj Gori je priča o žudnji za otkrivanjem božanskog u čoveku. Zato je jedina istina o Atosu koju možemo saznati ona koju sami doživimo. Sveta Gora su sve njene boje, mirisi, tišine i zvukovi, utisci koji preplavljuju poklonika dok hoda šumama i kršem, a više od svega njegov unutrašnji dijalog. Miris svetogorskih duhovnih cvetova budi neodoljivu žudnju da se vratite, iznova se sretnete licem u lice s Atosom i prepoznate sopstveno lice u njegovom.

Nežan roman o kasnom novom početku i sreći! Uvek je zavideo bivšem kolegi. Na penziji, motociklu i novostečenoj slobodi. A sada i sam, kao novopečeni penzioner, stoji ispred kuće na stepenicama prekrivenim mahovinom i ne zna kuda sa sobom. Kravata mu više ne treba, kod kuće smeta, deca su se odavno iselila. Nije siguran da li mu mlada žena koju je nedavno sreo na groblju prodaje maglu. Ispao je iz štosa. Uprkos tome, prihvata njen predlog: pristaje da ga njena agencija Happy family angažuje za ulogu bivšeg muža, a zatim i pretpostavljenog, i susreće se s nepoznatim ljudima i sudbinama. Dobro igra svoje uloge, a njegova žena ništa ne zna o tome. Ponovo je počela da igra balet...

Vreme darova je Patrik Li Fermorov blistavi opis njegovih avantura koje su ga dovele sve do Mađarske tokom njegovog epskog putovanja pešice od Londona do Konstantinopolja. Putovanje započinje u Nizozemskoj i stiže do srednje Evrope, preko tevtonskog i slovenskog središta, gotskog severa, bojišta Rimskog carstva, sve do Rajne, pa zatim naniže Dunavom do starog Balkana i postvizantijskog prostora.

S „kukavnim“ iznosom od jedne funte nedeljno planirao je da „živi kao skitnica, hodočasnik ili lutajući učenjak“, da spava u prihvatilištima, manastirima i štalama. Ali slučajni susret u Bavarskoj omogućio mu je da taj vid putovanja povremeno prekida ležernim boravcima u dvorcima.

Katalin Kariko je mađarska biohemičarka čiji je naučni rad doprineo pronalasku vakcine protiv kovida 19. Kariko je odrasla u Kusujsalašu u kući od ćerpiča u kojoj nije bilo tekuće vode, a njena porodica se hranila povrćem iz bašte. Kariko je, kako piše, svuda oko sebe videla čuda prirode, rešena da postane naučnica. Ta odlučnost ju je dovela u SAD, gde je sa mužem i kćerkom stigla kao postdoktorand, sa 1.200 dolara ušivenih u plišanog medu i snom da napravi prodor u medicini. Bez obzira na izuzetna akademska postignuća, ostvarenje američkog sna za nju nije bilo bajkovito. Skoro sve je žrtvovala za nauku, a prepreke s kojima se suočavala dodatno su je motivisale. Oslonac je nalazila u porodici, o kojoj piše iskreno i nežno jer su jedni drugima bili podrška i u trenucima nesuglasica.

Tri drame za njeno rame Aleksandra Gajovića je snažan dramski triptih u kojem se prošlost, savest i identitet sudaraju u prostoru izvan vremena.'

Knjiga Rodoslov Ester Hinde Singer Krejtman, sestre nobelovca Isaka Baševisa Singera, prvi je prevod njenih pripovedaka na srpski jezik

Prvi deo knjige obuhvata priče iz poljskih štetla, posebnih jevrejskih naseobina iz prve polovine XX veka, gde je Ester rođena. Drugi deo knjige tematski je povezan s njenim životom u Londonu tokom Drugog svetskog rata i neposredno posle njega. Međutim, i u njemu dominiraju Jevreji iz Poljske, sa svojim vrlinama i manama, znatno više patnjama nego radostima i uspesima... Prisutna je i tema ljubavi. Tačnije, kako se velika ljubav iz mladosti u poznijim godinama pretvara u neljubav.Još zanimljiviji je prvi deo knjige čiji junaci žive na selu ili u malim gradovima. Poljska se 1918, posle 123 godine razjedinjenosti i porobljenosti od Pruske, Rusije i Austrije, oslobodila i ponovo ujedinila. Tada je sve u njoj počelo da se menja, pa i život Jevreja. Po ugledu na goje, oni menjaju profesije, bogate se, mada religija i dalje dominira u njihovom životu. I dalje je bilo važno da se ćerka imućnih Jevreja uda za učenog rabina, kome će njena porodica materijalno omogućavati dalje obrazovanje. Međutim, pojavljuje se pobuna devojaka protiv takve udaje i takvih muževa, kao u priči „Atlasni halat“…

Ester Hinde Singer Krejtman (1891–1954), starija sestra nobelovca Isaka Baševisa Singera, prozni pisac, novinar, prevodilac s engleskog na jidiš, rođena je u rabinskoj porodici u Poljskoj. Posle udaje živela je u Berlinu, Antverpenu i Londonu, pisala je na jidišu romane i priče. Prevođena je na francuski, engleski, nemački, italijanski, španski, hebrejski... Tek nedavno na poljski jezik preveden je izbor njenih priča na poljsko-jevrejske i engleske teme, naslovljen sa Rodoslov, a krajem 2019. roman Ples demona. Svrstava se u retke emancipovane Jevrejke. Brat nobelovac zvao ju je „hasid u suknji“. Inspirisan njenom ličnošću napisao je roman Jentl, po kojem je snimljen film u Americi koji je režirala i u njemu igrala glavnu ulogu Barbara Strejsend, takođe jevrejskog porekla.

Zbirka kratkih priča iz pera turizmologa i pisca o iskustvima vođenja svetskih putnika kroz našu kulturu, istoriju i sve aspekte ovdašnjeg bitisanja o kojima ništa ne piše ni u jednom priručniku. Stoga je ovo pravi ne samo turistički nego diplomatski putovođa, koji čitaoca podučava i razonodi, suočava sa svojim i tuđim predrasudama, kao i duhovitim načinima njihovog razbijanja (u oba smera) i veštog izokretanja kritičnih u komične situacije. Među 114 naslova ove zbirke uz nove priče, nastajale od 2019, našao se i izbor najzapaženijih iz prethodne tri zbirke Maje Rogan, čije crtice, beleške, sentence i opaske neodoljivo odišu momokaporovskim šarmom.

Osvetljen ozarujućom svetlošću, blagonaklonom prema čoveku i bogovima, ovaj tajanstveni Orijent živi u srcima strastvenih zaljubljenika.
Rečnik zaljubljenika u Orijent Renea Gitona delo je nepopravljivog zaljubljenika. Autor, po sopstvenom priznanju, želi da izbegne pominjanje aktuelnih političkih sukoba, ali ih ipak ne zanemaruje niti poriče, već prednost pruža odabiru potpuno subjektivnog pristupa i tema prema kojima oseća naklonost. Prikazuje nam jedan drugačiji Orijent, okrenut bližoj ili daljoj prošlosti, istorijskom, religijskom, društvenom i književnom vremenu, Orijent od mesa i čula, s njegovim manama i vrlinama, s njegovim bogatstvom i njegovom bedom, njegovim čarima i njegovom ružnoćom. Pisan jasnim i pristupačnim stilom, ovaj rečnik čitaocu pruža mnoga saznanja koja neće naći u uobičajenim knjigama o Orijentu, ali i želju da proširi svoja interesovanja. Čita se sa posebnim zanosom i radoznalošću.

Knjiga Moć poraza, našeg košarkaša koji je svetsku slavu i titulu legende stekao igrajući u grčkom Paoku sastavljena je od životnih situacija i lekcija koje su tokom života oblikovale ne samo karijeru već i ličnost autora. Kao mlad reprezentativac i nada KK Crvena zvezda, zbog sankcija i nemogućnosti da igra međunarodne utakmice Prelević odlazi u Grčku, gde počinje da igra za Paok. NJegova karijera munjevito napreduje, ali uspeh prati i niz životnih prepreka, koje sada otkriva. U knjizi Moć poraza Branislav Prelević prenosi životne lekcije bazirane na ličnim iskustvima, način na koji je prevazilazio teške situacije i spoznaje koje je stekao nakon poraza. NJegovo promišljanje iz perspektive doživljenog ohrabruje i motiviše čitaoca, potvrđujući da nema nepremostivih prepreka.

Druga knjiga iz trilogije Monike Helfer, u kojoj ova priznata i nagrađivana austrijska književnica nastavlja sjajnu priču o svojoj porodici, koju je započela romanom Mosbrugerovi. U ovoj knjizi centralna figura je njen otac. Čovek sa protezom, odsutan, udovac, penzioner, ljubitelj književnosti. Ovo je roman o odrastanju u teškim okolnostima i traganju za sopstvenim poreklom, o siromaštvu i skučenim uslovima života. Knjiga sećanja koja nežno izveštava o egzistencijalnim stvarima i ostaje u bolnom sećanju.

Knjiga je prvi put objavljena na srpskom 1994, kao Antologija arapske narodne priče, prvi srpski prevod izvornih arapskih narodnih priča zapisanih na jednom od govornih arapskih dijalekata, koje je početkom XX veka zabeležio Eno Litman. Za ovo izdanje, prevod je redigovan, a pogovor znatno proširen. Trideset pet priča koje čine zbirku delom su bajke, često protkane živahnim humorom, a delom gradske novele koje s finom autoironijom govore o mentalitetu žitelja Levanta, njihovim ljubavnim i drugim avanturama, i plene pažnju čitalaca s jednakom lakoćom kao i one iz Hiljadu i jedne noći, dok u pogledu autentičnosti jezika i čistote narativne tehnike nesumnjivo u svakom smislu prevazilaze ovaj slavni zbornik.

Svrha ove moje ispovesti nije želja da se bilo kome osvetim za stvarne i umišljene udarce. Moje pisanje je za mene, za sve moje saborce i njihove najbliže, da ih bolje razumeju, za roditelje, ili one koji će to biti. Nije priručnik za „ludake“, niti priručnik za roditeljstvo. Ovo je priča o tome da je moguće voleti ljude koji su nam napravili traume, da je moguće zaustaviti generacijsko prenošenje demona i da je moguće agresiju zameniti ljubavlju.

Nekada je život, prosvetljen prisustvom drugog i oslobođen zabluda, umetničko delo. Za takvo delo treba biti dovoljno iskren prema sebi i otvoren prema iskustvima koja okolina ili sudbina donose, a Jasmina Mihajlović poseduje sve te vrline. Govoreći o Miloradu Paviću i sebi, ona ispisuje intimnu istoriju emotivne i umetničke sinergije dva pisca, zaustavljajući prolaznost života i ljudski zaborav, a svedočeći o drugima više nego o sebi, dela i živote pisaca, umetnika, prijatelja, opisuje sa osobenom emocijom i neophodnom dozom iskrenosti i neskrivene ljubavi. Rodoslov prijatelja nije samo spomenar dragih ljudi i važnih događaja već i intimna istorija srpske umetničke scene u poslednjih nekoliko decenija, tumač vremena i prostora u kojem su se srela dva veka, dvoje ljudi i svi oni koji su o toj osobenoj povezanosti svedočili.

Da bi se naslikalo ništavilo, prvo ga je trebalo pronaći. Mone je uradio i više od toga: stvorio ga je. Nije mu promaklo da rešenje problema ne leži u tome da se ništavilo dosegne odbacivanjem realnosti (svaka apstraktna slika u stanju je to da postigne), već njenim postepenim urušavanjem i razgradnjom. Shvatio je da je ništavilo za kojim je tragao bilo Sve, zatečeno u času njegovog trenutnog odsustva. Zamišljao ga je kao kakav slobodan prostor između onoga što postoji i onoga čega više nema. Bio je svestan da će to biti prilično mukotrpan posao.

Priča je grad, i grad je priča, lična i opšta, a njihov međuodnos stvara roman sa bezbroj rukavaca. Bez obzira na savremene teorije intertekstualnosti i intermedijalnosti, Bariko želi da ispita granice pojma u gradu koji se ne pojavljuje ni na jednoj mapi – Klosingtaunu, sačinjenom od mnoštva ličnih priča i odnosa između genijalnog dečaka Gulda, njegovog unutrašnjeg sveta, i Šaci Šel, guvernante koja pokušava da napiše vestern u prostoru koji „predstavlja sve što bi grad mogao biti“, kako i sam Bariko kaže. Italo Kalvino je svojevremeno, verovatno sledeći istu ideju kao Bariko godinama kasnije, napisao knjigu Nevidljivi gradovi, u kojoj je svaki grad predstavljen ženskim likom, sa svim svojim osobinama i karakterom. CITY odlazi korak dalje, njegova personalnost ima bezbroj lica i načina predstavljanja. Zato u ovom romanu postoji istovremeno utisak i prisustva smisla i njegovog odsustva, odnosno naknadne konstrukcije suštine od fragmenata imaginacije glavnih junaka, te nikada tačno ne možemo odrediti gde prestaje književni junak, a počinje njegova unutrašnja priča.

„Ova knjiga je zamišljena kao grad, priče su četvrti, likovi su ulice. Sve ostalo je vreme što teče, želja za lutanjem i potreba za posmatranjem. Tri godine sam kroz nju putovao. U njoj ima automobila, autobusa, tu je čak i jedan televizor. Na jednom mestu pojavljuje se gospodin koji prodaje jednu prikolicu. U njoj, doduše, nema kompjutera, ali valjda će i oni jednog dana doći na red. Što se tiče likova-ulica, tu tek ima svega“, zapisao je Bariko o svojoj knjizi.Svila je sva u znaku preobražaja, kao što se larve svilene bube pretvaraju u leptire. Tako se i znanja o svetu i ljubavi preobražavaju u sudbinu skoro svih junaka ovog romana. Erve Žonkur bivši oficir ne kreće na put u Japan samo da donese larve svilene bube i spasi svilarsko zanatstvo svog grada Lavildjea, on kreće na kraj sveta. A svaki kraj poznatog podudara se sa granicama spoznaje vlastite ličnosti i znanja o svetu. U Japanu nakon prve neuspele trgovine upozaje Hara Keja, koji mu daje larve svilene bube, iako je takva vrsta trgovine u Japanu do tada bila zabranjena. U selu kod Keja upoznaje ženu sa licem devojčice i tu počinje ljubavna priča koju više čitamo u posledicama a najmanje u konkretnim događajima. Dodir „gospodarice“ – žene sa licem devojčice je dodir svile, osećaj koji se ne zaboravlja i zbog koga je Žonkur spreman da krene ponovo na kraj sveta, iako je tamo rat, ali i drugi likovi koji ga okružuju učestvuju u tom putu iako ne putuju sa njim.

U stvari sva putovanja su kretanja između želje i patnje. U Žonkurovom slučaju treba stići brzo pre nego što se larve otvore ili uginu. Tako je i sa njegovim osećanjima ali neke slike i dodiri ostaju zauvek.

Sva od sažetih emocija Svila je priča o dodirima svetova i večnom pamćenju ljubavi. Ovaj roman je potvrdio kao pisca, u svetskim okvirima, Alesandra Barika i doneo mu svetsku slavu.

Koja je žena poslužila kao model za Kip slobode? Zbog čega se njujorška berza zove Volstrit? Zašto je Brodvej jedina avenija koja dijagonalno preseca Menhetn? Koji je njujorški neboder prvi izgrađen u stilu ar dekoa? Koliko je radnika nastradalo tokom izgradnje Bruklinskog mosta? Koju je zgradu štampa prozvala Fletajron? Šta se dešava na Tajms skveru svake godine? Koliko knjiga se može pronaći u NJujorškoj javnoj biblioteci na Petoj aveniji? Koliko je trajala izgradnja Central parka? Gde se u NJujorku može otići na plažu?'

Ova knjiga je rezultat poluvekovnog angažmana Milivoja Pavlovića – nekad istaknutog novinara kulturnih rubrika, potom prilježnog hroničara književnog života, a danas iskusnog univerzitetskog nastavnika u najvišem akademskom zvanju (professor emeritus). Reč je o izboru iz oko dve stotine intervjua koje je Pavlović objavio s najuglednijim jugoslovenskim i srpskim stvaraocima, najviše iz oblasti književnosti. Najstariji ovde zastupljen razgovor jeste onaj vođen sa Mešom Selimovićem daleke 1969. godine, u vreme velike nacionalne i međunarodne slave zbog uspeha romana Derviš i smrt. Sledi buket intervjua iz sedamdesetih godina, a najmlađi je onaj vođen s Dobricom Ćosićem proleća 2014, nekoliko meseci pred smrt plodnog romansijera i uticajnog javnog radnika...- Radivoje Konstantinović

Palata bez stolica je sarkastičan, briljantno stilizovan i vešto napisan barokni roman o savremenom svetu. To je fikcija o mitskom modernom kraljevstvu prepunom špijuna, birokrata, atentatora, komunista, agenata. NJime vlada umirući kralj, uz podršku kraljice vegetarijanke, prinčeva koji ne žele da naslede presto i princeze čiji su ljubavnici uglavnom ženski. Palata bez stolica je neobična knjiga koja kroz fantastični narativ zapravo upućuje kritiku savremenom društvu, čije su odlike: tragično, komično, apsurdno i potpuno tačno.

Himalaji ili Kako sam zavoleo more neobična je priča planinara početnika, koji se, iako nije u cvetu mladosti, hrabro upušta u planinske avanture sa ironijom i samoironijom. Nije to samo putovanje fizičkim stazama Himalaja, već i kroz unutrašnje vrhove i doline, kao i metafora za životne uzlete i padove.

Autor se suočava sa izazovima planina, otkrivajući kako tajne njihovih vrhova, tako i dublje istine o sopstvenom postojanju. Himalaji ili Kako sam zavoleo more nije samo priča o osvajanju staza; to je putovanje koje prelama led i osvaja vrhove ljubavi, porodičnih veza i poslovnih izazova.

Ova knjiga nije putopis; to je priručnik za život, koji nudi dragocena učenja o ranjivosti i suštinskom značaju odluka. Uz divlje okruženje kao kulisu, autor koristi ironiju kako bi osvetlio složenost ljudskog iskustva i nudi duboke uvide u sopstvene snage i slabosti, prožimajući priču praktičnim savetima koji nadmašuju nadmorsku visinu.

Međutim, nije ovo klasična knjiga o samospoznaji – napisana je tako da izmamiosmeh, ali i da suptilno podstakne čitaoca na samoposmatranje. Bez obzira na to da li ćete se smejati ili ozbiljno razmišljati, ova knjiga pruža priliku da istražite vlastitu unutrašnjost kroz ironični filter života na visinama.

Arhivista i službenik Gradske biblioteke Sankt Peterburga Isidor Čagin ima jedinstven dar mnemoniste. Može da pamti tekst, ma koliko da je komplikovan, i da ga se seća kad god poželi. Fenomenalna junakova sposobnost postaje mu teško iskušenje, jer je Čagin lišen obične ljudske radosti – zaboravljanja. Sve sa čim dođe u dodir postaje za njega nezaboravno u doslovnom smislu. Dar predodređuje njegovu ulogu: on je posrednik između nesavršene ljudske prirode i elementarne sile vremena, ali istovremeno i hrabar vitez koji pokušava da od zaborava povrati događaje i imena, i vrati ih u sadašnjost. Ali čak i takav talenat ima svoju lošu stranu. Svaki veliki dar jeste remećenje harmonije. Pamćenju je potrebno zaboravljanje, rečima je potrebna tišina, a izmišljotini – stvarnost.
Kako čovek koji ništa ne zaboravlja može da živi u svetu u kome je sve osuđeno na zaborav?

Anri Kale, jedan od „razbarušenih“, nekonformističkih pisaca francuske književnosti XX veka, konačno izlazi iz zaborava u koji ga je proterala književna moda. Čudnovati putnik, pronicljiv koliko i lenj, koga više zanima svakodnevni život od muzeja i spomenika, vodi komplikovan život, pun tegoba, baveći se svakojakim zanimanjima. Piše za razne časopise, među kojima je i Kamijev Combat, i objavljuje više od dvadeset dela, većinom kod Galimara."

Plašim se da je smisao života otimanje života samom sebi Setio sam se jedne stvari koju sam naučio od starih: navedi ih da govore o onome što stvarno znaju i shvatićeš šta misle o svetu [...] Postoje dve-tri stvari koje poznajem i koje neprestano volim. Jedna od njih su knjige. Jednog dana mi je pala na pamet ova zamisao: ako bih samo seo da govorim o njima, uzimajući ih jednu po jednu, samo one lepe, ne prekidajući ni na trenutak – iz toga bi, pre svega, proisteklo izvesno poimanje sveta. S velikim izgledima da bude moje.   

Očekivali smo sijaset stvari od života, nismo ostvarili ništa, vrtimo se dole oko nule, i to radimo u šupku gde nas veličanstveni vodopad svakodnevno podseća da je beda lјudski izum, a veličina normalan tok stvari sveta. Tom Smit i Džeri Veson susreli su se nedaleko od Nijagarinih vodopada 1902. godine. U njihovim imenima i prezimenima nalazi se sudbina neobičnog poduhvata. A ideja dolazi sa Rejčel, veoma mladom novinarkom, koja želi priču za pamćenje i koja zna da može da napiše tu priču. Potreban joj je podvig koji bi pobedio banalnost života, i ona je spremna. Smit i Veson, pustolovi i lopovi, neophodni su za realizaciju misije iznikle iz mašte, avanturizma i bunta jedne mlade devojke. Dovolјno je bure piva pa da vas ponesu struja i opijenost vodenim ambisom. Niko to nikada nije uradio. Niko se nije spustio niz Nijagarine vodopade u buretu piva. Vest se širi. Ljudi stižu. Svet je spreman. Posle 21. juna 1902. svi će znati ime Rejčel Grin. Da li će ona biti ta koja će ispričati priču?