ROMANI

Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti Nade Dušanić jeste istorijski roman snažne dokumentarne podloge, koji se oslanja na stvarne ličnosti, događaje i dokumentarnu građu iz vremena Drugog svetskog rata. Već podnaslovom Grobnica za Borisa Davidoviča na ženski način roman uspostavlja dijalog sa Kišovom poetikom ali iz sopstvene, autentične perspektive. U središtu su sudbine pojedinca suočenih s nasiljem istorije, zlom totalitarizma i pitanjem lične odgovornosti. Spajanjem faktografije, pripovedne sugestivnosti i refleksivnih deonica autorka gradi slojevitu i uznemirijuću prozu o strahu, otporu, žrtvi i očuvanju ljudskosti.

Ili je upravo ta agonija znak njene najdublje vitalnosti? Znak neprestanog preispitivanja, obnove i razvoja? Jer, kako je tvrdio Fridrih Niče, stanje borbe jeste stanje najvišeg reda ‒ prostor iz kog se rađaju nove vrednosti.

Evo knjige o putovanjima koja, baš kao i sreća, nema svoju algebru, ali ima magiju – vrtoglavicu, poput ruleta. Danas, kada čovek dobija svet gotov za upotrebu, pred nama su priče o hodočašću u magične kuće gde su se rađali, bivali, umirali oni koji su menjali istoriju postojanja na ovoj grešnoj zemlji, spis o svetim domovima gde su živeli Šekspir, Rembrant, Betoven, Mocart, Hundertvaser, Tutankamon, Van Gog, Mone, Diras, Jursenar, Romen Gari, Milena Barili, Andrić, Dučić, LJuba Popović... Knjiga Na kafi kod Šekspira otkriva krvno srodstvo koje postoji između prostora, predmeta i duhova velikih ljudi što još uvek lutaju odajama svojih domova, odgonetajući saglasja između genija i mesta gde su sanjali odvažne snove. Na kafi kod Šekspira je delo napisano u slavu putovanja u dublje, eteričnije svetove kuća onih koji su promenili sudbinu sveta, ispili je do poslednje kapi, znajući da je „svaki protraćen trenutak, iscurela krv bogova“.

Nagrada „LJubomir P. Nenadović“ za najbolju putopisnu knjigu na srpskom jeziku u 2021/2022. godini

Pod pariskim krovovima, jedno prekoputa drugog, živi dvoje ljudi zatvoreno u svoje stanove i svoje svetove. Dani im protiču u tišini, predvidivim sitnim ritualima i pogledima kroz prozor. Kako se godišnja doba smenjuju, a prisustvo drugog postaje sve stvarnije, njihova usamljenost počinje da se preobražava, u potrebu, čak u stidljivu u nadu da izlaz postoji. Prekoputa je suptilan i potresan roman o samoći, traumi, strahu od suočavanja s bolom i krhkoj mogućnosti ponovnog susreta sa svetom i sa samim sobom.

U sivoj beogradskoj zgradi u ulici Veljka Petrovića 145, šest života teče uporedo, odvojeno tankim zidovima i još tanjom linijom između izolacije i pripadanja. Šestoro junaka dele zidove ali ne i stvarnost. Spaja ih jedino lift u kome se ćuti. Svako od njih je zarobljenik sopstvene tišine – one koja štiti i ujedno guši.

Ali tišina ima svoje pukotine.

Kroz mesece koje pratimo – od januara do decembra 2025. – sitni trenuci počinju da probijaju zidove. Razgovor na klupi. Savet u hodniku. Slučajan dodir nakon pet meseci digitalne komunikacije. Pismo koje se konačno šalje. Violina koja ponovo svira. Majka koja konačno ne zove sina samo utorkom i četvrtkom.

U romanu Na ivici tišine istražuju se najsuptilniji oblici moderne usamljenosti – one koja ne nastaje iz fizičke izolacije već iz nemoći da se premosti jaz između sebe i drugih, čak i kada su drugi nadohvat ruke. Kroz poetičan i višeslojni narativ, prekidan zapažanjima nadzorne kamere koja sve vidi ali ništa ne razume, gradi se mozaik savremenog grada gde je pripadanje postalo najređa roba i neprocenjiva dragocenost.

Ovo nije priča o velikim preokretima već o malim, nežnim kretanjima jednih ka drugima. Ovo je priča o pobedi ljudskosti.

The monograph on Miomir Vukobratović offers a comprehensive account of the life, scientific achievements, and personality of one of the pioneers of global robotics and one of the most prominent Serbian scientists of the 20th and 21st centuries. The book brings together well-documented material covering more than five decades of research, over 500 publications, numerous international collaborations, and innovations that have left a lasting impact on the field of humanoid robotics—most notably his renowned Zero Moment Point theory of locomotion.

Published in both Serbian and English, this book is not only a scientific biography but also a tribute to a visionary whose creativity, innovation, and dedication to science have left an indelible mark on the global scientific heritage.

The monograph also sheds light on Professor Vukobratović’s personality—his intellect and cultural refinement, boundless energy, charisma, and wide-ranging interests. Beyond science, he was deeply passionate about the arts, especially music and theatre, and was an accomplished violinist. This aspect of his character reflects a profound sensitivity, humanity, and inner richness that he brought into every facet of his work.

The book is the result of collaboration among his many colleagues and associates from Serbia and abroad, who, through essays, interviews, and personal recollections, testify to the exceptional respect he commanded within the international scientific community and to his far-reaching influence.

The monograph aims to preserve the memory of Professor Vukobratović as a man who pushed the boundaries of what was possible, elevated Serbian science on the global stage, and inspired generations to come. It stands as a valuable record not only of scientific excellence but also of the humanity of an extraordinary individual.

Odrastanje uz ostatke starog reda i još neprevreli novi poredak, uz stanične kafane, uspomene iz ratova i olajisane slike novog vremena, cigan-malu, autentične karaktere čaršije na Carskom drumu i rakiju kao sinonim muškosti i porodičnih somnabulija, stvara široku perspektivu priče sačinjene od bola odrastanja i iskušavanja đavola iz rakijskih flaša. Život je koloplet suza i smeha, sećanja koja bole i uspomena koje se kroz smeh oslobađaju. Saša Buđevac nije DŽek London, ali njegov junak jeste DŽon Barlikorn (sinonim za alkohol i pseudonim pisca DŽona Grifina – DŽeka Londona, kojim je potpisano prvo izdanje Kralja alkohola), putovođa kroz rakijaške magme kao u Londonovom autobiografskom romanu Kralj alkohol, koji se ovog puta dešava u Nišu. Mnogi neće primetiti razliku.

Pre svega, upozorenje! Ova knjiga može u vama izazvati nagli porast žudnje za životom, jer ovo je delo čija je glavna promisao da se u životu računaju samo umetnost i uživanje. Inspirisana je raskošnim, estetski nadahnjujućim slikama Slavka Krunića, koje iznova stvaraju svet uživanja i zadovoljstava. Evo knjige čiji junaci divlje, čežnjivo, detinje neustrašivo i katkad besramno biraju hedonizam, smatrajući da bi život lišen strasti prema vinima, Erosu, gastronomiji, umetnosti – čistim inkarnacijama božanskih sila, bio – greška. Ove priče, s filološkim žarom, odvešće čitaoca u gradove žudnje, u zavodljive i estetski nadahnjujuće hotele, u tajne budoare kojima vladaju neutoljiva žeđ i opojna sloboda, i navešće čitaoca da uživa kao veseli buržuj i misli i filozofira kao polubog.

Neke smo smakli u snu. Gotovo da smo im učinili uslugu. Jasno je da tamo nismo imali lekara. Smicali smo ih, dakle, prekidajući patnje koje ne bi imale nikakvog smisla. Zbog uništenih unutrašnjih organa ili neizlečivih rana. Samo trojica, koliko se sećam, prispela su vođena sudbinom koja im beše jasna. Jedan je smatrao da je brat moga oca. Zatvorili su se u štali, njih dvojica, da razgovaraju uz čašu viskija. Drugi je tražio Boga. A nisam zaboravio ni trećeg, starca sa zlatnim mamuzama. Reče da je došao da se sretne s mojom majkom. Ali o svojoj majci još nisam govorio.

*

Onaj ko ubije čoveka, meša se s njim zauvek. Osam godina nakon poslednjeg romana, Alesandro Bariko vraća se svom omiljenom vestern žanru, odnosno varijacijama koje dovode u pitanje same temelje tipiziranog prostora „Divljeg zapada“ i prepoznatljivih junaka. Pojam granice pomeren je ovde na liniju između vidljivog i nevidljivog, fizičkog i metafizičkog, života i smrti. Ako su prostori svojstveni vesternu, kao u filmu Serđa Leonea – beskrajne livade, gradici sa bordelom i salunom, indijanska sela, reka slatke vode, vrele pustinje... – ovaj metafizički vestern, kako je sam Bariko nazvao svoj roman, proširuje priču ka dubokom osećanju samoće jednog šerifa, usamljenog u mnoštvu živopisnih likova koji su samo sinonimi njegovog bolnog doživljaja života.

Uzaludnost je jedina poetička i fatumska izvesnost porodične sage Đorđa Sibinovića koja se zaokružuje događajima i sudbinama iz ovog romana. Neposredno i otvoreno, književno dinamično i uverljivo, pred očima čitaoca iskrsavaju autentični likovi i sudbine, bolno stvarni i stvarnosno uzaludni. Prepoznatljivi u posrtanju i nespretni u emocijama, oni su istinski junaci naše kolektivne sudbine.

Istorijski roman o ruskim seobama na srpsko tlo započinje otkrićem u seoskom muzeju dnevničkih beležaka jugoslovenskog kompozitora ruskog porekla Alekseja Butakova. U Beograd je s talasom bele emigracije dospeo kao dete, potom stekao muzičko obrazovanje, uključio se u kulturni život beogradske scene, 1941. stao u odbranu Jugoslavije, da bi u nacističkom logoru za zarobljene oficire, uprkos sveopštem zlu, nastavio da stvara, pišući onde većinu svojih kompozicija.

Drugi pripovedni tok prati lični život, ljubavna iskustva i kreativna traganja Rite, ruske emigrantkinje našeg vremena, koja radi u školi za decu i odrasle emigrante najnovijeg talasa.

Između ta dva polja Zelinska na scenu izvodi plejadu značajnih ličnosti srpske kulture i umetnosti: Branislava Nušića, Stevana Hristića, Milicu Jakovljević Mir Jam, Stevana Jakovljevića, Rafaila i Nadu Blam…

Knjiga Gombrovič. Ja, genije Klementine Suhanov, dvotomna, obimna biografija Vitolda Gombroviča, počinje mnogo pre piščevog rođenja, 1904. godine, i završava se njegovom smrću. To putovanje puno je zagonetki i upitnika, putovanje iz kojeg će goluždravi vlastelinski sin izrasti u snažnog individualca, samouverenog stvaraoca koji tvori novi jezik, filozofa i, naposletku, umornog čoveka koji nije dočekao lovorike koje je zaslužio. To je i putovanje kroz poljske komplekse, kroz književnost, istoriju, tradiciju, etiku. Ova biografija je izuzetna jer se u njoj ne odražava samo Vitold Gombrovič nego se odražava i kompletna Evropa, tj. fermentovanje njene kulture u 20. veku, u pozadini komplikovanih istorijskih događaja.

Roman opremljen bogatom arhitektonskom građom i fotografskim prilozima o životu i filmskoj sudbini prve žene u istoriji koja je dobila diplomu inženjera Tehničkog fakulteta u Darmštatu, što joj je obezbedilo specijalno mesto u istoriji nemačke nauke, kao i da jedna ulica nosi naziv po njenom imenu. Od 2013. povodom stogodišnjice od njenog diplomiranja, Univerzitet u Darmštatu dodeljuje nagradu „Jovanka Bončić“ naučnicama za dostignuća u oblasti materijala i geonauke. U domovini je odlikovana ordenom Svetog Save V reda (1928) i ordenom Jugoslovenske krune V reda (1938).

Iako je projektovala niz značajnih građevina (zgrade Veterinarskog i Učiteljskog fakulteta u Beogradu i dr.), njen životni put i mesto koje joj pripada u evropskoj nauci i našem društvu nisu bili dovoljno poznati. Autorka Olga Radić, i sama arhitekta, otkriće je gotovo slučajno. Zainteresovavši se za svaku pojedinost o ovoj izuzetnoj ličnosti, ona pred čitaoce iznosi čitavo bogatstvo činjenica kojima doprinosi da ova izuzetna, hrabra i neponovljiva žena dobije važno mesto u kulturi našeg sećanja.

Moderna bajka za decu iz pera i kičice slikarke Jelene Ivanović govori o večno prisutnim temama koje u svakom vremenu traže nove odgovore. Može li se srećno živeti u izobilju a bez prijatelja? Može li se neprijateljstvo pretočiti u prijateljstvo i na koji način? Kako se pobeđuje strah i čime se ruše predrasude?

Toplo i ubedljivo ispričana priča podučava i o tome kako su konflikti uobičajen deo odrastanja i normalna pojava u porodičnim odnosima, koji njihovim prevazilaženjem jačaju i postaju neraskidivi. Kraljevstvo Male Veštice u koje će se naseliti i Bela Njuškica raskošno je oslikano najlepšim bojama kojima se pokazuje punoća života sa svime što on sobom nosi. Zato je ovo knjiga-galerija u kojoj ćete, listajući je s najdražim bićem u zagrljaju, i rečju i okom zajedno uživati.

Monografija istražuje život i delo Nadežde Petrović (1873–1915), najistaknutije figure srpske moderne umetnosti početkom 20. veka. Nadežda je svojim avangardnim slikarstvom utemeljila modernizam u Srbiji, dok je svojim društvenim angažmanom neprekidno radila na jačanju srpske nacionalne ideje – od osnivanja humanitarnih organizacija, preko javnih mitinga, do pomaganja gerilskih grupa. Kroz bogat umetnički opus i neumorni rad u patriotskim organizacijama ona je kombinovala modernost, umetnost i nacionalizam. NJeno učešće u oslobodilačkim ratovima i tragična smrt u ulozi dobrovoljne bolničarke 1915. potvrdili su duboku posvećenost otadžbini. Istovremeno, to je i njena sažeta biografija, ali i analiza kulture sećanja u poslednjih 110 godina. Ovo delo pruža sveobuhvatan uvid u značaj Nadežde Petrović kao umetnice i nacionalne radnice.'

U dvadeset priča koje nas vode od Mojsinjske gore i Pančeva, preko Egine, Venecije i Lisabona, pa do NJujorka, Sankt Peterburga i Jerusalima, autorka pripoveda o kulama, trščanim kolibama, pločnicima, spomenicima i galerijama, ali prvenstveno o ljudskim sudbinama i legendama, poetično i toplo, duhovito i sirovo. U njima će čitalac pronaći svedočanstva o mestima, vremenima i kulturama, bajkovitu prozu i pokoju istinu za koju nije ni znao da za njom traga, svojevrsnu kartu sveta u kojoj su svaki kraj, svaka reka i svaki grad zapravo unutrašnji pejzaž. Ovo nije turistički vodič niti putopis; u ovom prtljagu nema četkica za zube niti spiskova šta sve treba videti. Ali ima gusaka koje izdaju tvrđavu, vrbine kore koja isceljuje, flaminga koji boje nebo u ružičasto, zrikavaca koji horski prate pucketanje pistaća i vremena koje miriše na vosak i tamjan. Ovo je knjiga u koju je stalo više svetova nego u bilo koji atlas, lagani zavežljaj koji u sebi nosi kontinente, vekove i usude i koji putuje s nama čak i ako nigde nismo krenuli.

O Svetoj Gori čovek može da sazna bezbroj legendi, istorijskih i geografskih činjenica, ali to nije dovoljno. Ona mora da se upozna u neposrednom susretu. Sveta Gora nisu samo carski manastiri s predivnim freskama, ikonama i zlatnim i srebrnim ukrasima koji sjaje u polutami hramova ispunjenih mirisom egzotičnih aroma tamjana. Te zgrade i zidine su raskošni spomenici zemaljske moći njihovih ktitora. NJihov kamen može da odoleva vekovima, čak i kada ih ljudi napuste. Ipak, bez ljudi, oni su ništa. Priča o Svetoj Gori je priča o žudnji za otkrivanjem božanskog u čoveku. Zato je jedina istina o Atosu koju možemo saznati ona koju sami doživimo. Sveta Gora su sve njene boje, mirisi, tišine i zvukovi, utisci koji preplavljuju poklonika dok hoda šumama i kršem, a više od svega njegov unutrašnji dijalog. Miris svetogorskih duhovnih cvetova budi neodoljivu žudnju da se vratite, iznova se sretnete licem u lice s Atosom i prepoznate sopstveno lice u njegovom.

Nežan roman o kasnom novom početku i sreći! Uvek je zavideo bivšem kolegi. Na penziji, motociklu i novostečenoj slobodi. A sada i sam, kao novopečeni penzioner, stoji ispred kuće na stepenicama prekrivenim mahovinom i ne zna kuda sa sobom. Kravata mu više ne treba, kod kuće smeta, deca su se odavno iselila. Nije siguran da li mu mlada žena koju je nedavno sreo na groblju prodaje maglu. Ispao je iz štosa. Uprkos tome, prihvata njen predlog: pristaje da ga njena agencija Happy family angažuje za ulogu bivšeg muža, a zatim i pretpostavljenog, i susreće se s nepoznatim ljudima i sudbinama. Dobro igra svoje uloge, a njegova žena ništa ne zna o tome. Ponovo je počela da igra balet...

Vreme darova je Patrik Li Fermorov blistavi opis njegovih avantura koje su ga dovele sve do Mađarske tokom njegovog epskog putovanja pešice od Londona do Konstantinopolja. Putovanje započinje u Nizozemskoj i stiže do srednje Evrope, preko tevtonskog i slovenskog središta, gotskog severa, bojišta Rimskog carstva, sve do Rajne, pa zatim naniže Dunavom do starog Balkana i postvizantijskog prostora.

S „kukavnim“ iznosom od jedne funte nedeljno planirao je da „živi kao skitnica, hodočasnik ili lutajući učenjak“, da spava u prihvatilištima, manastirima i štalama. Ali slučajni susret u Bavarskoj omogućio mu je da taj vid putovanja povremeno prekida ležernim boravcima u dvorcima.

Divna Popov pripoveda s nesumnjivim darom, punog i toplog srca, jezički bogato i precizno. U središtu romana su majka i ćerka, dva lika kojima nam je efektno i emotivno snažno dočaran rodbinski život, poglavito po ženskoj liniji, u prošlih nekoliko decenija, od Beograda do Amerike i natrag, takoreći iz zbega u zbeg, sa svim ovdašnjim zločinima i nedaćama opstanka, uprkos kojima se strast, damari ljubavi i potraga za njom ne stišavaju. Otkrivalački kraj romana, koji poprima autopoetički vid, pleni svojim dalekosežnim uvidima o tome u kojoj je meri priča s njenim obrtima nerazlučiva od preokreta u životu.

Uzmete li da čitate Senku vodenog žiga, nećete odustati. Duh dela će vas poneti i bićete nagrađeni time da pročitano nećete zaboraviti. A to mnogo govori o romanu.
Jovica Aćin

Realističko pripovedanje u romanu Divne Popov tek je zamka za lakoverne. Senka vodenog žiga […] mnoštvom epizodnih likova i scena, živopisnih poput onih iz kakve grafičke novele, pretpostavlja pažljivog čitaoca osetljivog sluha, koji prepoznaje šaputanje fantastičkog u naizgled realističkom romanu.
Tatjana Rosić

„Dunja pokraj njegovog ramena, tako prisutna, njemu okrenuta, bliska, dohvatna – bilo bi do-voljno da ispruži ruku ka njenom struku, kao što je toliko puta činio na brodu... Držala ga je ta zanosna žena uz sebe kao što Sunce svo-jom gravitacionom silom drži zbunjenu pla-netu na tačno određenom odstojanju, ne dajući joj da se odvoji i otisne u svemir. Gravitacija ipak nije odgovorna, kaže Anštajn, što se ljudi zaljubljuju.“

Zaljubljenost, ta strastvena fikcija, u koju (najčešće bezuspešno) pokušavamo da uklo-pimo stvarnost; šizofrenija – nemogućnost da um razluči šta je stvarno, šta fiktivno; i pripovedanje (ono ubedljivo), kad um čitaoca prihvata fikciju kao da je stvarnost koja se dešava pred njegovim očima. U tom jednokra-kom trouglu čija su temena ljubav, pripovedanje i ludilo kreće se ironijska igra novog roma-na Saše Obradovića.

Katalin Kariko je mađarska biohemičarka čiji je naučni rad doprineo pronalasku vakcine protiv kovida 19. Kariko je odrasla u Kusujsalašu u kući od ćerpiča u kojoj nije bilo tekuće vode, a njena porodica se hranila povrćem iz bašte. Kariko je, kako piše, svuda oko sebe videla čuda prirode, rešena da postane naučnica. Ta odlučnost ju je dovela u SAD, gde je sa mužem i kćerkom stigla kao postdoktorand, sa 1.200 dolara ušivenih u plišanog medu i snom da napravi prodor u medicini. Bez obzira na izuzetna akademska postignuća, ostvarenje američkog sna za nju nije bilo bajkovito. Skoro sve je žrtvovala za nauku, a prepreke s kojima se suočavala dodatno su je motivisale. Oslonac je nalazila u porodici, o kojoj piše iskreno i nežno jer su jedni drugima bili podrška i u trenucima nesuglasica.

U prisno ispovednom tonu, autorka pripoveda o svom životu, od bezbrižnog detinjstva do nomadskih lutanja od zemlje do zemlje kao dopisnika Tanjugove Spoljnopolitičke redakcije, u kontekstu geopolitičkih zbivanja i dramatičnih događaja koji usmeravaju njene odluke i kretanje. U burna vremena, dok joj se zemlja raspada, dok je zasipaju bombe i u njoj se odigravaju politički prevrati, dok vlada globalna nestabilnost i izbija pandemija, Nevenka pokušava da prebrodi lične gubitke, boli i strepnje, da bude novinar dorastao zadatku, majka, žena i duhovno biće u surovom materijalističkom poretku, neumorno tragajući za istinom, pravdom i sopstvenim identitetom.'

Tri drame za njeno rame Aleksandra Gajovića je snažan dramski triptih u kojem se prošlost, savest i identitet sudaraju u prostoru izvan vremena.'

U ovom izdanju sabrane su poslednje verzije priča koje je Po za života odobrio za štampu. Fragmenti, nedovršene priče i čak crtice s makar najmanjim tragom naracije u sebi, takođe su okupljeni u ovom izdanju.

U ovom izdanju sabrane su poslednje verzije priča koje je Po za života odobrio za štampu. Fragmenti, nedovršene priče i čak crtice s makar najmanjim tragom naracije u sebi, takođe su okupljeni u ovom izdanju.

Knjiga Rodoslov Ester Hinde Singer Krejtman, sestre nobelovca Isaka Baševisa Singera, prvi je prevod njenih pripovedaka na srpski jezik

Prvi deo knjige obuhvata priče iz poljskih štetla, posebnih jevrejskih naseobina iz prve polovine XX veka, gde je Ester rođena. Drugi deo knjige tematski je povezan s njenim životom u Londonu tokom Drugog svetskog rata i neposredno posle njega. Međutim, i u njemu dominiraju Jevreji iz Poljske, sa svojim vrlinama i manama, znatno više patnjama nego radostima i uspesima... Prisutna je i tema ljubavi. Tačnije, kako se velika ljubav iz mladosti u poznijim godinama pretvara u neljubav.Još zanimljiviji je prvi deo knjige čiji junaci žive na selu ili u malim gradovima. Poljska se 1918, posle 123 godine razjedinjenosti i porobljenosti od Pruske, Rusije i Austrije, oslobodila i ponovo ujedinila. Tada je sve u njoj počelo da se menja, pa i život Jevreja. Po ugledu na goje, oni menjaju profesije, bogate se, mada religija i dalje dominira u njihovom životu. I dalje je bilo važno da se ćerka imućnih Jevreja uda za učenog rabina, kome će njena porodica materijalno omogućavati dalje obrazovanje. Međutim, pojavljuje se pobuna devojaka protiv takve udaje i takvih muževa, kao u priči „Atlasni halat“…

Ester Hinde Singer Krejtman (1891–1954), starija sestra nobelovca Isaka Baševisa Singera, prozni pisac, novinar, prevodilac s engleskog na jidiš, rođena je u rabinskoj porodici u Poljskoj. Posle udaje živela je u Berlinu, Antverpenu i Londonu, pisala je na jidišu romane i priče. Prevođena je na francuski, engleski, nemački, italijanski, španski, hebrejski... Tek nedavno na poljski jezik preveden je izbor njenih priča na poljsko-jevrejske i engleske teme, naslovljen sa Rodoslov, a krajem 2019. roman Ples demona. Svrstava se u retke emancipovane Jevrejke. Brat nobelovac zvao ju je „hasid u suknji“. Inspirisan njenom ličnošću napisao je roman Jentl, po kojem je snimljen film u Americi koji je režirala i u njemu igrala glavnu ulogu Barbara Strejsend, takođe jevrejskog porekla.

Nakon što je romanom Šifra Rajs osvojio čitaoce i postavio nove standarde domaćeg trilera, Lazar Jovanović donosi još mračniju i složeniju priču koja briše granice između prošlosti i sadašnjosti. Gavranov paradoks vodi nas u Beograd, gde misteriozno ubistvo u masonskoj loži postaje početak zapanjujuće istrage. Na mestu zločina pronađena je sablja kralja Aleksandra Karađorđevića, simbol moći i zaboravljenih tajni, a inspektor Mladen Dejanović mora da dešifruje poruke iz prošlosti kako bi otkrio istinu.'

Zbirka kratkih priča iz pera turizmologa i pisca o iskustvima vođenja svetskih putnika kroz našu kulturu, istoriju i sve aspekte ovdašnjeg bitisanja o kojima ništa ne piše ni u jednom priručniku. Stoga je ovo pravi ne samo turistički nego diplomatski putovođa, koji čitaoca podučava i razonodi, suočava sa svojim i tuđim predrasudama, kao i duhovitim načinima njihovog razbijanja (u oba smera) i veštog izokretanja kritičnih u komične situacije. Među 114 naslova ove zbirke uz nove priče, nastajale od 2019, našao se i izbor najzapaženijih iz prethodne tri zbirke Maje Rogan, čije crtice, beleške, sentence i opaske neodoljivo odišu momokaporovskim šarmom.

Osvetljen ozarujućom svetlošću, blagonaklonom prema čoveku i bogovima, ovaj tajanstveni Orijent živi u srcima strastvenih zaljubljenika.
Rečnik zaljubljenika u Orijent Renea Gitona delo je nepopravljivog zaljubljenika. Autor, po sopstvenom priznanju, želi da izbegne pominjanje aktuelnih političkih sukoba, ali ih ipak ne zanemaruje niti poriče, već prednost pruža odabiru potpuno subjektivnog pristupa i tema prema kojima oseća naklonost. Prikazuje nam jedan drugačiji Orijent, okrenut bližoj ili daljoj prošlosti, istorijskom, religijskom, društvenom i književnom vremenu, Orijent od mesa i čula, s njegovim manama i vrlinama, s njegovim bogatstvom i njegovom bedom, njegovim čarima i njegovom ružnoćom. Pisan jasnim i pristupačnim stilom, ovaj rečnik čitaocu pruža mnoga saznanja koja neće naći u uobičajenim knjigama o Orijentu, ali i želju da proširi svoja interesovanja. Čita se sa posebnim zanosom i radoznalošću.

Ovo je knjiga koja je od prve do poslednje reči prošla kroz telo Maje Herman. Jer, slobodno telo je mesto gde sve živi, živi ili umire. To kaže Piter Bruk, ili Breht, ili Oskar Herman ili – ili ja. Ovo je knjiga kao ono Matuševo kaj, kao zagrljaj. Ovo je roman u traganju za Lolitom, i to je knjiga o NJujorku, i roman u traganju za ocem. Knjiga kao linija na porodičnom grbu. To je knjiga ispovest. -
Božo Koprivica