DOMAĆE BIOGRAFIJE, MEMOARI, DNEVNICI, PISMA

The monograph on Miomir Vukobratović offers a comprehensive account of the life, scientific achievements, and personality of one of the pioneers of global robotics and one of the most prominent Serbian scientists of the 20th and 21st centuries. The book brings together well-documented material covering more than five decades of research, over 500 publications, numerous international collaborations, and innovations that have left a lasting impact on the field of humanoid robotics—most notably his renowned Zero Moment Point theory of locomotion.

Published in both Serbian and English, this book is not only a scientific biography but also a tribute to a visionary whose creativity, innovation, and dedication to science have left an indelible mark on the global scientific heritage.

The monograph also sheds light on Professor Vukobratović’s personality—his intellect and cultural refinement, boundless energy, charisma, and wide-ranging interests. Beyond science, he was deeply passionate about the arts, especially music and theatre, and was an accomplished violinist. This aspect of his character reflects a profound sensitivity, humanity, and inner richness that he brought into every facet of his work.

The book is the result of collaboration among his many colleagues and associates from Serbia and abroad, who, through essays, interviews, and personal recollections, testify to the exceptional respect he commanded within the international scientific community and to his far-reaching influence.

The monograph aims to preserve the memory of Professor Vukobratović as a man who pushed the boundaries of what was possible, elevated Serbian science on the global stage, and inspired generations to come. It stands as a valuable record not only of scientific excellence but also of the humanity of an extraordinary individual.

Monografija istražuje život i delo Nadežde Petrović (1873–1915), najistaknutije figure srpske moderne umetnosti početkom 20. veka. Nadežda je svojim avangardnim slikarstvom utemeljila modernizam u Srbiji, dok je svojim društvenim angažmanom neprekidno radila na jačanju srpske nacionalne ideje – od osnivanja humanitarnih organizacija, preko javnih mitinga, do pomaganja gerilskih grupa. Kroz bogat umetnički opus i neumorni rad u patriotskim organizacijama ona je kombinovala modernost, umetnost i nacionalizam. NJeno učešće u oslobodilačkim ratovima i tragična smrt u ulozi dobrovoljne bolničarke 1915. potvrdili su duboku posvećenost otadžbini. Istovremeno, to je i njena sažeta biografija, ali i analiza kulture sećanja u poslednjih 110 godina. Ovo delo pruža sveobuhvatan uvid u značaj Nadežde Petrović kao umetnice i nacionalne radnice.'

U prisno ispovednom tonu, autorka pripoveda o svom životu, od bezbrižnog detinjstva do nomadskih lutanja od zemlje do zemlje kao dopisnika Tanjugove Spoljnopolitičke redakcije, u kontekstu geopolitičkih zbivanja i dramatičnih događaja koji usmeravaju njene odluke i kretanje. U burna vremena, dok joj se zemlja raspada, dok je zasipaju bombe i u njoj se odigravaju politički prevrati, dok vlada globalna nestabilnost i izbija pandemija, Nevenka pokušava da prebrodi lične gubitke, boli i strepnje, da bude novinar dorastao zadatku, majka, žena i duhovno biće u surovom materijalističkom poretku, neumorno tragajući za istinom, pravdom i sopstvenim identitetom.'

Knjiga Moć poraza, našeg košarkaša koji je svetsku slavu i titulu legende stekao igrajući u grčkom Paoku sastavljena je od životnih situacija i lekcija koje su tokom života oblikovale ne samo karijeru već i ličnost autora. Kao mlad reprezentativac i nada KK Crvena zvezda, zbog sankcija i nemogućnosti da igra međunarodne utakmice Prelević odlazi u Grčku, gde počinje da igra za Paok. NJegova karijera munjevito napreduje, ali uspeh prati i niz životnih prepreka, koje sada otkriva. U knjizi Moć poraza Branislav Prelević prenosi životne lekcije bazirane na ličnim iskustvima, način na koji je prevazilazio teške situacije i spoznaje koje je stekao nakon poraza. NJegovo promišljanje iz perspektive doživljenog ohrabruje i motiviše čitaoca, potvrđujući da nema nepremostivih prepreka.

Svrha ove moje ispovesti nije želja da se bilo kome osvetim za stvarne i umišljene udarce. Moje pisanje je za mene, za sve moje saborce i njihove najbliže, da ih bolje razumeju, za roditelje, ili one koji će to biti. Nije priručnik za „ludake“, niti priručnik za roditeljstvo. Ovo je priča o tome da je moguće voleti ljude koji su nam napravili traume, da je moguće zaustaviti generacijsko prenošenje demona i da je moguće agresiju zameniti ljubavlju.

Nekada je život, prosvetljen prisustvom drugog i oslobođen zabluda, umetničko delo. Za takvo delo treba biti dovoljno iskren prema sebi i otvoren prema iskustvima koja okolina ili sudbina donose, a Jasmina Mihajlović poseduje sve te vrline. Govoreći o Miloradu Paviću i sebi, ona ispisuje intimnu istoriju emotivne i umetničke sinergije dva pisca, zaustavljajući prolaznost života i ljudski zaborav, a svedočeći o drugima više nego o sebi, dela i živote pisaca, umetnika, prijatelja, opisuje sa osobenom emocijom i neophodnom dozom iskrenosti i neskrivene ljubavi. Rodoslov prijatelja nije samo spomenar dragih ljudi i važnih događaja već i intimna istorija srpske umetničke scene u poslednjih nekoliko decenija, tumač vremena i prostora u kojem su se srela dva veka, dvoje ljudi i svi oni koji su o toj osobenoj povezanosti svedočili.

Ova knjiga je rezultat poluvekovnog angažmana Milivoja Pavlovića – nekad istaknutog novinara kulturnih rubrika, potom prilježnog hroničara književnog života, a danas iskusnog univerzitetskog nastavnika u najvišem akademskom zvanju (professor emeritus). Reč je o izboru iz oko dve stotine intervjua koje je Pavlović objavio s najuglednijim jugoslovenskim i srpskim stvaraocima, najviše iz oblasti književnosti. Najstariji ovde zastupljen razgovor jeste onaj vođen sa Mešom Selimovićem daleke 1969. godine, u vreme velike nacionalne i međunarodne slave zbog uspeha romana Derviš i smrt. Sledi buket intervjua iz sedamdesetih godina, a najmlađi je onaj vođen s Dobricom Ćosićem proleća 2014, nekoliko meseci pred smrt plodnog romansijera i uticajnog javnog radnika...- Radivoje Konstantinović

„Nevezani“ – to je poseban stil „uzajamnog pričanja“, u kome se „ide najdalјe“, u kome je novinar manje novinar, a više sagovornik, najpre radoznao, pa onda indiskretan, pa dosadan, i najzad bezobrazan! (Ovo je moje tumačenje, koje ne isklјučuje nečije drugačije!)

Razgovor je „međusobni govor, pričanje dveju ili više osoba, usmena razmena mišlјenja, raspravlјanje“. Dakle, ovo i jesu, ali i nisu, klasični intervjui, nadam se da znate šta hoću da kažem!'

Majka Vera i otac Miloš vaspitavali su me da prepoznajem dobro u lјudima, da je dobro koje učinimo drugim lјudima najvažniji kapital svakog čoveka. Dok smo iznad košare u vajatu zajedno trošili kukuruz,  moj deda Mirko, čvornovati moravski selјak čiju je životnu mudrost tesao život, govorio mi je: „Čini dobro, Bog ti dobro vraća.“

Verujem da su iskrenost i istinolјubivost vrline, smatram da neke stvari treba ostaviti prošlosti, neke oprostiti a neke ne zaboraviti. Lični život, borba, bol, posrtanja i strahovi, radosti i tuge, porazi i pobede i posao kojim se čovek bavi teško se mogu odvojiti. 

Od kada sam probio koru i u javnom životu postao prepoznatlјiv, uvek sam vodio računa o tome da svoju privatnost i porodicu odvojim od svog posla, od bezrazložnog publiciteta i medijskog galimatijasa. Niko nije mogao videti na naslovim stranicama tabloida i sladunjavih nedelјnika kako se gordim i poziram s unukama i unucima. Porodica mi je sve, i prepoznatlјivost i život, ali samo moj, odnosno naš ali ne svačiji. Ovoga puta kada svesno kršim to pravilo, neophodno je da u istoj meri budem ličan, privatan i ponosan.

Knez regent Pavle Karađorđević (1893–1976) jedna je od onih ličnosti novije istorije nedovoljno poznata široj domaćoj, ali i evropskoj javnosti. Decenijama stigmatizovan kao izdajnik koji je s Hitlerom pregovarao o sramnom Trojnom paktu,
renesansni princ kojeg je više zanimala umetnost od politike i ratovanja, te uzurpator trona, spreman da otme krunu svom maloletnom sinovcu, kralju Petru II Karađorđeviću, knez Pavle je vremenom postao inkarnacija antiheroja. Kako se za života, pomiren sa sudbinom, ćutanjem branio od kleveta i podmetanja, slika o njemu bi još dugo ostala nepromenjena da Nil Balfur i Sali Makej nisu napisali ovu knjigu.
Napisana u formi biografije, finim, nenametljivim stilom, zasnovana na sveobuhvatnim istraživanjima referentne građe, te seriji razgovora s knezom, članovima njegove porodice, ali i oponentima, važnim akterima društvenih strujanja i političkog života jednog dinamičnog vremena, knjiga Knez Pavle Karađorđević, jedna zakasnela biografija daje izuzetne uvide u život jednog
čoveka u kontekstu izvanrednih izazova vremena u kojem se taj život odvijao. Ona je istovremeno osvrt na epohu svetskih ratova, revolucija i drastičnih promena sistema vrednosti, ali i intimna povest kompleksne ličnosti kojoj sudbina nije bila naklonjena.

U sedamdest i tri godine dugom životu Stanislava Krakova promenilo se više epoha – ona koja je okončavala srpski i evropski devetnaesti vek i kroz ratove za oslobođenje i ujedinjenje nagovestila novo doba Srbije i Srpstva; period mirnodopskog razvoja ispunjen brojnim usponima i posrtanjem, razvojem i zaostajanjem, nacionalnim i ideološkim sukobima; godine Drugog svetskog rata, stradanja i uništavnja svih lјudskih vrednosti; decenije posleratnog života u svetu podelјenom Hladnim ratom. U prvoj od tih epoha Krakov je bio ratnik, pobednik. Tokom međuratnih godina kratko vreme je bio vojnik, a zatim književnik i publicista, svetski putnik i nacionalni radnik, sineasta i kolekcionar. Prekoračivši 1944. granicu sa Austrijom Stanislav Krakov je iza sebe ostavio Balkan na kome je proživeo pedeset godina. Tim činom okončan je za njega život čoveka na Balkanu i započele dvadeset tri duge i teške izgnaničke godine provedene u emigraciji. Bio je to savim novi život – život čoveka sa Balkana. O njemu Krakov nije ostavio sećanja.

Mladi potporučnik Stanislav Krakov pokrenuo je Rovovac u uslovima kakve samo rat može da priredi. Negostolјubivi predeli Kajmakčalana i okolnih visova sami su po sebi dovolјna teškoća, a ukoliko zamislimo još i neposrednu smrtnu opasnost koja je vrebala svakog trenutka, odluka da se osmišlјava i piše jedan humorističko‒satirični list zaslužuje divlјenje. Neustrašiv i sa velikom dozom ratničke drskosti, Stanislav Krakov ništa manje hrabar nije bio ni kada se lati pera. Rovovac je vrcao od kritike negativnih pojava u srpskoj vojsci i društvu, koje su se očitavale tokom ratnih vremena i golgote srpskog naroda.Specifičan rovovski humor ogleda se i u oglasima. Krakov osmišlјava i tragikomičnu reklamu za rovovsko piće „Rovovin“. Izmišlјeni doktori Slomivratić i Prebinogić reklamiraju „ROVOVIN“, koji sadrži smrtonosnu smešu od „50% kuršumina, 28% šrapnelina, 14% granadina i 8% bombina, a leči nervozu, reumatizam, kostobolјu, tuberkulozu, gluvoću i t. d. Prodaje se u dozama od 32 grama pa do 40 kg, a za uspešno lečenje može se svaki uveriti po mnogim krstačama.“

Zbog svoje žurnalističke informativnosti Reportaže iz avijacije Stanisava Krakova jesu i izvanredan opis epohe u kojoj su nastajale i to podjednako na njihovom unutrašnjem (Jugoslavija) i spolјašnjem planu (Evropa i šire). Dok ih čitate pred vama se materijalizuje kompleksnost međuratnog sveta (posebno kroz mikroportrete lјudi – od mehaničara na aerodromu do najviših državnih i vojnih zvaničnika), baš kao što se ukazuje i njegova umetnička strana koja je u letu avionom videla i do tada neviđenu promenu perspektive koja vodi i ka žanrovskoj inovaciji, stvaranju nove putopisne forme, avijatičarske reportaže kao istinske sadržajno-formativne novine u kojoj se fakti i fikcija prepliću u – doslovno – nadzemlјskoj perspektivi.  Niko u srpskoj književnosti nije tako i toliko pisao o vazduhoplovstvu kao Sranislav Krakov, čak ni Miloš Crnjanski koji je, kao i on, bio veliki poklonik avijacije.

U našoj mladićkoj svesti Crveni krst bio centar sveta. Kao magnetna igla na kompasu uvek usmerena prema Severnom polu, pravac naših misli i kretanja odmah po buđenju svakodnevno su bili Sportsko društvo Radnički i Beogradsko dramsko pozorište, svako od njih smešteno na naspramnim stranama Vozarevog krsta, kao i bioskop „Avala“ u središtu. Kako su godine prolazile, uviđao sam da je uski pojas Crvenog krsta i u naša vremena zapravo bio pogranični deo Čubure, nešto kao beogradska „vojna krajina“, a mi Čuburci‒„krstaši“ koji su se u represivnom vremenu nesvesno borili za očuvanje vekovnih vrlina našeg naroda ‒ viteštva, drugarstva, plemenitosti, poštenja, čestitosti...'

Tekstovi sabrani u novoj knjizi Muharema Bazdulja predstavljaju još jedan dokaz njegovog publicističkog umeća. I na pomne pratioce autorovog rada, koji su barem neke od ovih spisa izvesno imali priliku da pročitaju, kao i na one druge, koji su u Bazduljev opus slabije upućeni, ova zbirka, posmatrana kao celina, neće moći da ne ostavi utisak, ponekad gorak zbog tema koje se obrađuju, ponekad prijatan zbog načina na koji su te teme obrađene. Jer „kao i jučer“, ničega novog nema pod kapom nebeskom, a kao i sutra, sve može da bude novo ako bude na nov način posmatrano.

Nakon svojih knjiga o Mladoj Bosni i dvotomne monografije o stradanjima srpskog naroda u XX veku, autor se iznova vraća ovim temama, ali ovoga puta kroz studiju o Vladimiru Gaćinoviću – ideologu jednog od najznačajnih pokreta i organizacija na ovim prostorima i organizatoru Sarajevskog atentata. Kroz priču o kratkom i neobično sadržajnom životu Vladimira Gaćinovića, autor je rekonstruisao političku istoriju u Bosni i Hercegovini u drugoj polovini XIX i početkom XX veka, razmatrao pravna pitanja kao što je odgovornost Kraljevine Srbije za izbijanje Prvog svetskog rata, ali i ukazao na širi kontekst političkih zbivanja u Evropi u ovom periodu.

''Preplitanja'' uglednog novinara Miloša Jevtića sadrže 14 razgovora sa velikanima jugoslovenske scene

Ratni dnevnik Lazara Trklje autentično je svedočenje o golgoti tokom Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije, koju je zvanična istorija uglavnom prećutkivala.

Hiljade tragičnih ljudskih sudbina zabeleženo je i otrgnuto od zaborava u potresnim ratnim zapisima koje je Lazar Trklja, profesor teologije, sekretar Zemljoradničke stranke i bliski saradnik Draže Mihailovića, vodio od proleća 1941. do jeseni 1944. godine. Na više stotina gusto kucanih stranica sačuvanog teksta nalaze se spiskovi ubijenih, ali i ubica, naredbe, odluke, političke i vojne procene situacije na terenu, opisi progona, stradanja i tragedije naroda u Srbiji, Crnoj Gori, Hercegovini, Bosni, Lici, masovnih i monstruoznih ustaških zločina, bratoubilačkog rata, ratnih operacija partizana, četnika, ustaša, Nemaca i Italijana, pružajući čitaocu autentično svedočenje iz prve ruke o zbivanjima u Drugom svetskom ratu.

Ovo dragoceno istorijsko štivo, u kojem se opisuje surova priroda građanskog rata vođenog na ruševinama Kraljevine Jugoslavije, skrivano je decenijama, zakopano u zemlju kao najveća porodična tajna, koju ni Ozna nije uspela da otkrije. U knjizi Ratni dnevnik Lazara Trklje 1941–1944: otkopana istina prvi put je predočena javnosti.

Skoro da dr Isiću nije promaklo ništa iz Moskovljevićevog života, a da on to nije zabeležio. Znalački je analizirao i najsitnije detalje, postavljajući ih na odgovarajuće mesto u monografiji, koja će, nesumnjivo, podstaći buduće istraživače da njihove teme češće budu biografije pojedinih ličnosti, što, inače, sada nije slučaj.
Prof. dr Đura Stevanović

U savremenoj srpskoj istoriografiji niko kao Momčilo Isić nije stvorio pouzdaniju empirijsku osnovu za proučavanje pojave Moskovljevićevog Rečnika savremenog srpskohrvatskog jezika s jezičkim savetnikom i afere koja je tu pojavu pratila.
Dr Latinka Perović

Veoma obimna i sveobuhvatna monografija Miloš Moskovljević 1884–1968. Život i delo, upotpunjena brojnim ilustrativnim materijalom, nesumnjivo predstavlja značajan doprinos srpskoj istoriografiji. Ona će, skoro sigurno, biti od koristi istraživačima ne samo političke već i kulturne istorije Srbije u razdoblju od preko pola veka. Takođe, koristiće i istraživačima privatnog života, jer će u njoj naći obilje raznovrsnog materijala koji se u arhivskim izvorima teško može pronaći.
Dr Radmila Radić

Knjiga dr Đurice Krstića je autobiografski spis i hronika autorovog doba. Živeći u tri epohe i tri države, prolazeći kroz iskustva i iskušenja ratnih, okupacionih i ideoloških previranja, autor je svojim perom ostavio vredno svedočanstvo jednog pokolenja čija je sudbina bila određena spoljašnjim okolnostima više nego individualnom voljom.

Slikajući razdoblja, mesta i ličnosti s kojima se sretao u različitim prilikama i neprilikama, on je zahvatio našu istoriju bezmalo celokupnog dvadesetog veka. Izdanak onog društvenog sloja među Srbima koji se obično naziva intelektualnom elitom, erudita i poliglota, pisac ovog rukopisa svoju nadmoć je pokazao prigušeno i skromno stavljajući ljude i događaje u prvi plan. Za sebe je uzeo ulogu posmatrača i očevica u najboljoj tradiciji memoarske literature vrhunskog domet

Ostrvo monstrum je trilogijska sinteza autorovog iskustva kao najmlađeg osuđenika koji je na ovom ukletom mestu podvrgnut strahotama postrevolucionarnog terora i njegovih istraživanja moralnih bezdana u koji su propadale duše potkazivača, klevetnika i dželata. Trilogija zahvata sve strane društvene groznice Titovog progona neistomišljenika, ali još više apsurdna stradanja nevinih ljudi i fantastične konstrukcije spletki kojima ih je opkoljavao pauk tiranide.
Čitajući Ostrvo monstrum shvatamo da autor nije pristao na lakši put zaborava.

Iskustvo koje je proživeo u svojim zatočeničkim danima i kao obeleženi unutrašnji izgnanik mnogo vremena kasnije, moralo je da se po nalogu savesti pretoči u upozorenje o tome kakve podzemne sile vrebaju svoje istorijske prilike.

Priča o gradu koji je upamtio sebe u životu i delu istinskih građana.
Da li naša želja da oblikujemo i sačuvamo grad mora biti direktno vezana sa željom da pripadamo određenom tipu ljudi? Mislim da je odgovor na ovo pitanje više nego očigledan svakom čitaocu. „Čovek je izgradnjom grada rekonstruisao samog sebe...“, kaže Robert Park. Isto važi i za rušenje, kao i za pamćenje – novu građevinu duha. Mirjana Popović Radović je ovom knjigom uspela da rekonstruiše nepravedno zaboravljenog i malograđanštinom potcenjenog beogradskog čoveka.


U džojsovskoj odiseji ulicama Beograda, uspomene i ljudi postoje simultano u istoj zajednici, psihografiji grada, umetničkom delu, dobrokomšijskom gradskom životu i etici suživota. Otuda nije nimalo slučajna sintagma Itala Kalvina iz citata na početku prvog poglavlja – „grad duša“ (Nevidljivi gradovi), u kojoj se semantički objedinjuje vidljivo i nevidljivo, gradovi kao žene, odnosno sentimenti skrivenih individualnosti ili njihov skup, slojevi nasleđa kao slojevi na palimpsestu, narativnost kao prolaznost i priča kao okamenjena stvarnost za onoga ko može da je nađe i onoga ko vidi dalje.

„Ja sam ’Đelem, Đelem’ postavio na glavu! Ja je pevam kako je Ciganin peva, a ne kako to peva neka beogradska gospođica. Ja ričem tu pesmu, jer je kidam iz svojih grudi, jer znam te reči, znam šta ta pesma govori. Nema više foliranja, burazeru.“

Šaban Bajramović

„Ciganska muzika ima multižanrovsku matricu. Šabi je na zaista neverovatan način umeo da iskoristi tu „komparativnu prednost“, i da vrlo maštovito, smelo a skladno, izmiksuje najraznovrsnije uticaje: od sevdalinke do šansone, od gospela do kancone. Njegove zauvek pamtljive melodije – na razmeđi poročne melanholije i strejtaške lascivnosti – mogu da se podvrgnu bilo kakvom ritmičkom tretmanu. Bosa nova, rumba, rege ili sving – ništa nije moglo da ošteti njihovu suštinsku lepotu i trajnu zavodljivost.“

Zoran Ćirić

U svesti savremenog čitaoca književno delo Branka Ćopića pripada jednom već zaboravljenom vremenu Drugog svetskog rata i zemlji koja više ne postoji. U posleratnoj Jugoslaviji pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina bio je najomiljeniji, najčitaniji i najtiražniji pisac čitavog jugoslovenskog prostora. Njegov životni put kretao se od omiljenog režimskog pisca do disidenta. Taj paradoks pratio ga je do samog kraja: ni vlast koja ga je prozivala, saslušavala, pratila, nije mogla da potamni i prenebregne slavu pisca široke čitalačke publike. Ova knjiga,oslanjajući se na mnoga dokumenta, prati i književno delo pisca i njegovu životnu sudbinu.

Pekićeva korespondencija predstavlja bogatu i neulepšanu hroniku glavnih književnih tokova u srpskoj književnosti toga doba, autentičnu, dosta privatnu, jarko lično obojenu, ali istinitu i neposrednu hroniku epohe...

Čitalac koji čita ta pisma ulazi u jednu uskomešanu galeriju portreta, među pisce koji su u rasutom nevremenu bili nosioci književnih ideja i javnog mišljenja, zastave književnih škola i majstori javne igre, vaspitači ukusa i oslonci duhovne kulture - pokretljivi, nestalni čas blistavi, čas mračni atomi u uskovitlanom prostoru kojim je plovila Pekićeva gromadna zvezdana galaksija, sačinjena od bezbroj izgovorenih i napisanih reči u kojima se ostvario njegov život.

Iz predgovora Predraga Palavestre

„Ne znam u kakvom sam komadu igrao, ne usuđujem se odrediti mu žanr niti ga zarobiti u samo jednoj formi, ali se tekst stalno menjao. Katkad i mojom voljom, uglavnom protiv nje. I ono što mi je nametnuto ponekad je ispadalo više moje nego ono što sam ludački hteo ili ono što sam postigao mahnitim naporima i žrtvama.

Bio sam i uplašeno seosko dete, i zbunjeni dečak koji se obreo na gradskoj kaldrmi, i preterano radoznali mladić u podzemnom svetu velikog grada, i pobunjenik protiv ideološkog reda i rasporeda u kojem sam se obreo, i ljubavnik žena koje sam voleo i koje su me volele, i savestan otac porodice koji ne uživa previše u tome, i odličan radnik na svakom zadatku, prilježan službenik, inovator u svom zanatu izdavačkom, i vernik u vreme zvaničnog ateizma, i opozicionar najvećoj kolektivnoj zabludi moga doba, i begunac od budala i ludaka, i azilant koji tek upoznaje svoja prava, i emigrant koji se oseća dobro u svojoj koži, i povratnik koji shvata da su njegovi tragovi izbrisani, i pomalo gnostik i skeptik u vreme lažnih vernika, i umorni pisac koji živi treći književni život kao da mu je prvi, ali bez iluzija i nade. Ponekad i ja sam, sastavljen od poznatog i nepoznatog. Bio sam sve što sam bio i pomalo ono što nisam bio. Uskoro ni jedno ni drugo neću biti.“
Vidosav Stevanović

„Osamdeseta nas juri i sve brže sustiže, biće nam žao, i tebi i meni, i stotinama hiljada ljubitelja fudbala koji su te učinili najpopularnijim i najgledanijim fudbalskim loptačem, i ovde i svuda gde si demonstrirao fudbalsku umetnost, ukoliko na jedno mesto ne postavimo celog Šekija – po ko zna koji put ponavljam najpopularnijem.

Biće nam žao, i nama dvojici, koji smo proživeli život s loptom i oko nje, i stotinama hiljada ljudi na svim meridijanima koji su obožavali tvoje originalno trajanje na fudbalskim poljima – po ko zna koji put mu ponavljam kako bi bilo lepo da fudbalska, i ne samo fudbalska, literatura ima celog Šekija, u projektu kome sam osmislio samo naslov – BESKRAJNI ŠEKULARAC, i afišu s prethodne stranice mudrog srpskog akademika, Matije Bećkovića. (...) Jednom čoveku je teško, ne teško nego nemogući, da sam svedoči o epohi Šekularčevog fudbala, u kojoj se ukrštalo sve i svašta, od vremena fantastičnog fudbala i našeg golemog značaja u njemu, preko politike i prvog znaka da su zapravo u gorkom „slučaju Šekijev Niš“ napukli bratstvo i, pogotovo, jedinstvo naših naroda i narodnosti, te kulture i nekulture na naš način, do opštenarodnog fudbalskog anđela koga je teret slave vodio i odveo u hiljadu života.“
Dobrivoje Bobi Janković

„Bili smo neoprezni. Nismo se pripremali za bitku, iako smo to morali. Uostalom, među nama je preovladala struja koja je zagovarala stav da ne vredi trošiti svoje resurse za borbu s neprijateljem koji je u svemu nadmoćan."

Jovica Aćin

U ovoj knjizi je suviše magije i zato bi je trebalo zabraniti. Njena zabrana će biti krunski dokaz da smo je razumeli. Baš kao što su svojevremeni napadi na Aćinov Dnevnik o vagini, za koju je pisac dobio Andrićevu nagradu, bili dokaz o stvarima koje nas bole, a i za još ponešto o čemu ćutimo.