DON BRANKO SBUTEGA

Da li se poimanje zavičaja menja kada jedan grad dobija nova imena, menja države, društvene poretke? Kako odrastanje među različitim jezicima i kulturama oblikuje pogled na svet? Šta porodična dokumenta otkrivaju o detaljima istorije koje zvanični izvori izostavljaju?

O tome u prvom tomu memoara piše Tibor Varadi, prateći prve tri decenije svog života, od detinjstva u ratnom Bečkereku do studija na Harvardu. Porodična advokatska kancelarija, gimnazija u Bečkereku, studije u Beogradu, novosadski Pravni fakultet, književna avangarda okupljena oko časopisa Új Symposion, Amerika šezdesetih godina i putovanje u Venecuelu – sve su to određujući događaji opisani u ovoj knjizi. Pisma, dnevnici, fotografije i sačuvani dokumenti omogućavaju mu da lično iskustvo sagleda u odnosu prema političkim promenama, položaju manjina, nasleđu građanske kulture i sukobima ideologija. Kapije mog života nisu samo autobiografski zapisi značajnog pravnika i pisca, već i svedočanstvo o oblikovanju mladog čoveka između porodične tradicije, jugoslovenske stvarnosti i zapadnog akademskog sveta.

„… Snaga Varadijeve proze leži u vernosti sopstvenim sumnjama i odgovornosti za svako izrečeno da i ne. Njegovo svedočanstvo pruža ohrabrujući dokaz da ketmanstvo u intelektualnim sferama jugoslovenskog socijalizma nije bilo obavezno. Piščev prolazak kroz životne kapije svedoči o aristokratiji rada, čestitosti i suštinskom elitizmu duha. Junak ove proze ne potire sopstvene porive za slobodom izražene kroz duboku privrženost porodici, zavičaju i umetnosti…“ Iz recenzije Draginje Ramadanski

O autoru:
Tibor Varadi (Várady Tibor) je poznati pravnik. Studije prava završio je u Beogradu, a potom je na Harvardu stekao zvanje doktora pravnih nauka. Predavao je na mnogim poznatim univerzitetima u svetu, bio je učesnik u značajnim sporovima pred Međunarodnim sudom pravde i međunarodnim arbitražama. Karijeru je započeo kao advokatski pripravnik u porodičnoj advokatskoj kancelariji u Bečkereku (Zrenjaninu). Prve radove iz oblasti lepe književnosti objavio je u novosadskom časopisu Új Symposion. Od pokretanja časopisa, 1965. bio je njegov urednik, od 1969. do 1971. godine odgovorni urednik. Do sada je objavio ukupno dvadeset proznih knjiga na mađarskom, srpskom, engleskom i nemačkom jeziku. Objavljena prozna dela na srpskom jeziku: Mit i moda (eseji), 1978. (nagrada „Stražilovo“); Spisi i ljudi. Priče iz advokatske arhive, 2015; Put u juče. Priče iz advokatske arhive, 2017; Dogodilo se u Ečki. Dokumentarni roman, 2019; Tajna mišjesive sobe, 2020; Protivnarodni osmeh, 2021; Tragom rezervne istorije, 2024; Konjski pasoš dodeljen istoriji, 2025; Kapije mog života, 2026.

Knjiga Matija u dva veka - 100. u Kolekciji Odgovori - sadrži sve ranije, kao i nove razgovore koje sam 2026. godine vodio s akademikom Matijom Bećkovićem.
Zahvaljujem se Matiji Bećkoviću na razgovorima koji su nastajali dva veka.Drago mi je što se umesto predgovora nalazi Mihizov tekst iz 1983. godine, koji potvrđuje da je Matija i tada bio značajni pesnik srpskog jezika.

Priča o čoveku koji je promenio granice mogućeg.

Reket je samo poleteo, a Novak je završio na betonu sa licem nadole. Dugo je stajao tako dok je dozivao svest. Od trenutka povratka u realnost, svaki sekund se pamti. Govor nekoga ko je jednostavno izmislio sport u kojem se takmiči. Govor čoveka koji je prošlost, sadašnjost i budučnost tog sporta.

Dok sevaju blicevi sa svih strana u veličanstvenoj noći, sva svetlost se odbija od trofeja. Ako neko ima ubedljivo najviše medalja na prvom mestu svetske liste, ukoliko drži skoro sve najbitnije rekorde i to sa pozamašnom zalihom, nema potrebe da slušate o lepom forhendu onog drugog ili elegantnom ponašanju onog trećeg.

Jednom se smeši utvrđena uloga najboljeg u istoriji, drugi nek se diči najlepšim forhendom u istoriji, a treći može da ima najelegantnije ponašanje u istoriji. Za sve sam vam, evo izmislio nagradu. Činjenice, braćo, ne nagađanja i subjektivni nagoni.

”Fenomen Jelene Jovanović Žigon je fenomen božanskog dara koji svojom duhovnom i vanjskom ljepotom prenosi sve dokazane civilizacijske vrednosti u svoje uloge.”

Radoslav Rale Zelenović

Šandor Marai je znao zašto mora da ode, zato je tako dugo oklevao. „Ovako sam odlučio: dokle god ima ikakve šanse da preživim kod kuće, nikud ne idem, ostajem ovde, makar grizao kamen, ali ne idem”, zabeležio je u svom dnevniku. Kada su šanse da živi kao pisac propale, mašio se putničkog štapa: postao je evropska skitnica. U domovini mu ni ime više nisu pominjali. Nije navraćao kući krajem nedelje, državne radio i televizijske stanice nisu emitovale njegova dela u Mađarskoj. (2000)

O autoru:
Laslo Vegel (Végel László), prozni i dramski pisac, esejista, rođen je u Srbobranu 1941. godine. Studirao je mađarski jezik i književnost na Univerzitetu u Novom Sadu i filozofiju na Univerzitetu u Beogradu. Bio je član redakcije novosadskih časopisa Új Symposion i Polja, zagrebačkog Prologa, glavni urednik novosadske Tribine mladih, urednik kulturnog dodatka lista Magyar Szó, dramaturg Televizije Novi Sad, stalni pozorišni kritičar lista Politika, koordinator novosadske kancelarije Fonda za otvoreno društvo. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada u zemlji i inostranstvu. Redovni je član Sečenji akademije za književnost i umetnost pod okriljem Mađarske akademije nauka.

O prevodiocu
Draginja Ramadanski (Senta, 1953) svoj profesionalni put gradi kao slavista i prevodilac, posvećena istraživanju često zanemarenih veza između srpske, ruske i mađarske kulture. Paralelno sa akademskim radom u domenu ruske književnosti i teorije prevođenja, svoja interesovanja usmerava ka „belim mrljama” naše zajedničke istorije. Kao prevodilac, Draginja Ramadanski svesno bira zahtevne i često granične izazove: od gotovo neprevodivih
poema Marine Cvetajeve (poput Pacolovca), do savremenih manjinskih glasova
koji beskompromisno preispituju sopstveni i tuđi kulturni identitet. Verujući da je za istinski dijalog neophodno rušenje tabua, ona svojim radom (šezdesetak objavljenih knjiga prevoda i brojne nagrade, među kojima su „Miloš N. Đurić” i „Laza Kostić”) nastoji da ispuni praznine u međusobnom razumevanju susednih kultura.

Knjiga sećanja na Velju Pavlovića ovde je da ne zaboravimo našeg „dobrog duha Beograda“ i podsetimo se onoga što je radio i ostavio nam kao deo naših života u ovom gradu.

„Čitav svet, pa i kulturu u njemu, osećam rokenrol srcem.“ Velimir-Velja Pavlović 1953 - 2022

„Dobri duh Beograda“, „svetionik kulture koji daleko baca svetlo sa vrha Beograđanke“, rođen je, živeo i umro u Beogradu. Preko 40 godina bio je u novinarstvu. Od 1978. radio je u Studiju B, gde je postao urednik kulturnog programa. Od 1992. vodio je emisiju „Nivo 23“. Razgovori s eminentnim gostima vođeni tokom burnih devedesetih i kasnije, pune tri decenije, dragoceno su svedočanstvo vremena i skoro da nema domaćeg značajnog stvaraoca u kulturi koji nije prošao kroz ovu emisiju. Nakon toga je radio vrlo zapažene serijale „Duhovnici“ i „Nezaštićeni svedok“.

„Novinarstvo je jedna od onih retkih profesija koje imaju misiju. Trebalo bi da popravlja svet, da se bori u ime i za račun obespravljenih, zaboravljenih, napadnutih bez razloga od razularene rulje. Ima profesija kao što su hirurg, sudija, sveštenik, kojima se ne možete baviti ako imate prljave ruke . . . Ali i novinar mora biti osoba besprekornog morala, jer ko će inače da vam veruje u to što pišete i govorite?!“
iz intervjua Velje Pavlovića za „Večernje novosti“, 2019.

„Velja Pavlović je bio (strašno je govoriti o njemu u prošlom vremenu) iz onog reda kulturnih pregalaca koji se opasno proredio. A to su oni koji zastupaju osetljivu zonu dobrog duha Beograda. Bio je radoznao, otvoren za druženje i komunikaciju, odabrao je da se bavi kulturom u najširem smislu, i to na TV-mediju, gde je kultura ponajviše nastradala pod naletom olake brzine, površnosti i neznanja. Veljin kulturni serijal „Nivo 23“ (to je bio sprat one zgrade čiji je simbol bio Duško Radović) godinama je predstavljao i otkrivao znane i neznane. Sada to ostaje kao nedosegnut uzor.“ - Milan Vlajčić

„Sve što je radio, činio je iz jednog posebnog ugla koji je ostalim novinarima bio nedostupan. Možda i nerazumljiv. Bio je skroman, blag, i duboko uveren da istražujući teme o kojima je pisao i govorio, istrajno izgrađuje sebe. I toga se nije stideo. A i bez uobičajene ambicije i želje da sebe stavlja u prvi plan. “ - Mirjana Ognjanović

„Zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni“, ovo geslo kao da je vodilo Velju Pavlovića kroz život. Kada opisuje svoj doživljaj Božića u planini: „Sneg i neprohodni smetovi, zima kada drvo puca od hladnoće a nebo je vedro, noću obasjano zvezdama posebne zlatne boje koju nikad ne vidimo u gradu, već samo iznad brda i šuma“, veruješ da je on sad tamo, među tim zlatnim zvezdama.

Knjiga „Moja igra, moj put” je autobiografija slavnog košarkaškog trenera koji je svoju ljubav prema sportu, predanost i uspeh krunisao svetskim zlatom. Ali, ovo nije samo autobiografija, niti je samo knjiga o košarci i o treniranju. Ovo je knjiga o životu, o principima i vrednostima koje vode do uspeha. Znanje, iskustvo i pobednički pogled na svet koji su nesebično dati u ovoj knjizi mogu se primeniti na svim životnim poljima.

Priča o čoveku koji je ispisivao istoriju Televizije Beograd

Monografija Novak Novak: Što ja volim pozorište... ali ne u svojoj kući donosi intiman i dragocen portret jednog od najznačajnijih televizijskih autora i scenarista sa prostora nekadašnje Jugoslavije. U njenom središtu nalazi se autobiografski rukopis Pozorište u srcu, u kojem Novak Novak iskreno i duhovito opisuje svoj profesionalni put – od dolaska u Televiziju Beograd 1957. godine do nastanka kultne serije Pozorište u kući početkom sedamdesetih godina.

Dok se tokom oporavka nakon operacije srca u švajcarskoj klinici priseća najvažnijih trenutaka svoje karijere, pred čitaocem se nižu uspomene na televizijske početke, saradnju sa Lolom Đukićem, susrete sa velikanima domaće kulture i nastanak emisija koje su obeležile jednu epohu. Lična sećanja istovremeno postaju i autentično svedočanstvo o razvoju Televizije Beograd, njenim izazovima, uspesima i ljudima koji su stvarali njenu istoriju.

Knjigu upotpunjuje tekst Humoristi ne žive smešan život, koji otkriva životni put Novak Novakovića pre nego što je postao prepoznatljiv pod umetničkim imenom Novak Novak. Kroz bogatu dokumentarnu građu, anegdote i lične zapise, čitaoci upoznaju čoveka čije su ideje, humor i scenariji ostavili neizbrisiv trag u domaćoj televiziji.

Ova monografija predstavlja vredno štivo za ljubitelje televizijske istorije, domaće kulture i humora, ali i za sve koji žele da upoznaju stvaraoce čiji su rad i talent oblikovali zlatno doba televizijskog programa.

U srpskoj istoriji malo je političara koji su ostavili toliko dubok trag kao Nikola Pašić, ali je još manje onih koje je neko opisao sa toliko pronicljivosti kao Slobodan Jovanović. Pred nama se nalazi portret čoveka koji je decenijama upravljao Srbijom, preživljavao dinastijske sukobe, prevrate, ratove, diplomatske krize i smene epoha, često ostajući zagonetka čak i najbližim saradnicima. Jovanović ne piše kao istoričar sa distance, već kao Pašićev savremenik koji razume mehanizme vlasti i vreme o kom govori. Njegov Pašić nije nacionalni heroj, ali ni potpuni negativac. On je oprezan, ćutljiv i neprobojan čovek ogromnog političkog instinkta, sposoban da čeka, procenjuje i nadživi protivnike. Istovremeno, Jovanović otkriva i tamnu stranu njegove politike: partijsku državu, trgovinu uticajem, zakulisne dogovore i sistem u kom je vlast često bila važnija od principa. Kroz ovu knjigu oživljava epoha u kojoj Srbija pokušava da iz mlade kneževine preraste u modernu državu. Zato je i Jovanovićeva biografija Nikole Pašića mnogo više od političke studije. Ona je jedna od ključnih knjiga o prirodi vlasti u Srbiji.
„U tome nemirnom skupu balkanskih plahovitih političara on je izgledao kao kakav stari paša, tih i prepreden. Njegov uspeh, možebiti, objašnjuje se baš time što je bio unekoliko drukčiji nego njegova sredina.“
Slobodan Jovanović

O autoru:
Slobodan Jovanović (1869–1958), pravnik, istoričar, univerzitetski profesor i političar. Nakon školovanja u Ženevi i Parizu, radio je kao diplomata i profesor. Predavao je na Pravnom fakultetu u Beogradu pune 43 godine, a obavljao je i dužnosti dekana Pravnog fakulteta i rektora Univerziteta u Beogradu. Bio je član SANU, a od 1928. do 1931. godine i njen predsednik. Tokom Prvog svetskog rata bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi srpske vojske, a nakon rata učestvuje kao ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919. Aktivno se uključio u politički život u martu 1941, kada je postao potpredsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije. Tokom Drugog svetskog rata boravi u Londonu. Bio je predsednik emigrantske vlade Kraljevine Jugoslavije u dva mandata, u periodu od januara 1942. do juna 1943. Nakon završenog rata živi u Londonu, sve do smrti 1958. U odsustvu je u Beogradu 1947. osuđen na 20 godina robije i gubitak političkih i građanskih prava. Sudski je rehabilitovan 2007. godine. Napisao je veliki broj knjiga.

Na više od 170 strana o najvećem naučniku svih vremena, Nikoli Tesli, uz više od 200 fotografija u hronološkom poretku, predstavljen je rad i životni put čoveka koji je osvetlio planetu. Uz autorski rad i brojne tekstove istraživača i fizičara Milovana Matića, utkana je priča o poreklu, mestu rođenja, najranijim Teslinim naučnim poduhvatima, ali i priče o naučnom usponu, nagradama, poveljama, dostignućima, poslovnim izazovima kroz koje je prolazio, kao i priče o idejama i pronalascima.

Na više od 170 strana o najvećem naučniku svih vremena, Nikoli Tesli, uz više od 200 fotografija u hronološkom poretku, predstavljen je rad i životni put čoveka koji je osvetlio planetu. Uz autorski rad i brojne tekstove istraživača i fizičara Milovana Matića, utkana je priča o poreklu, mestu rođenja, najranijim Teslinim naučnim poduhvatima, ali i priče o naučnom usponu, nagradama, poveljama, dostignućima, poslovnim izazovima kroz koje je prolazio, kao i priče o idejama i pronalascima.