МОИ ИЗОБРЕТЕНИЯ АВТОБИОГРАФИЯ

Prošetajte ulicama kojima su nekada koračali najpoznatiji i najzanimljiviji ljubavni parovi sa ovih prostora. Zavirite iza vrata njihovih domova i otkrijte kako izgleda voleti do kraja, strepiti zbog voljene osobe, radovati se najnežnijim trenucima, ali i patiti kada ljubav ostane bez odgovora.

Autorka Žiža Cvijović otkriva nam skrivene priče i velike ljubavne tajne poznatih ličnosti sa Balkana. Saznajte koji je srpski kralj zasadio jorgovane kao zavet ljubavi, koja je žena bila velika tajna Karađorđa, koga je Ivo Andrić godinama čekao i kako su Milena Dravić i Dragan Nikolić ostali jedno uz drugo, obraz uz obraz, sve do poslednjeg daha.

U ovom izuzetnom omažu najvećim ljubavnim pričama srpske istorije i kulture čeka vas četrdeset biografskih priča koje otkrivaju i najlepše i najteže strane ljubavi. Prepustite se putovanju kroz vreme, upoznajte ljude koji su voleli snažno, ćutali, čekali, patili i ostajali zajedno – i podsetite se zašto je ljubav oduvek bila pokretač svega.

Ljubav sedi za ovim stolom je moj pokušaj da otrgnem od zaborava trenutke bezbrižnosti koje sam provela uz zalogaje i gutljaje, izgovorene i neizgovorene reči s ljudima koje beskrajno volim. Smenjuju se za stolovima ove knjige ljudi i hrana koju sam delila s bakom, roditeljima, kćerkom, prijateljima i muškarcima zbog kojih sam prostirala stolnjak, uključivala ringle i palila mirisne sveće.
Napisala sam odu bliskosti koja se stvara uz hranu, piće i muziku, uz miris ruzmarina, origana, dimljene paprike, belog luka, vanile ili čokolade. Uz malo hleba, maslinovog ulja i vina.
Imam neskrivenu nameru da na čitaoce prenesem poetiku gušta, nateram ih da prihvate hedonizam kao način da romantizuju ne uvek lepu stvarnost. Podeliti sate s nekim za stolom ili kuvati baš po njegovom ukusu ili postaviti na sto flašu vina ne znači jesti ili napiti se, već utoliti glad za potrebom da nekome budeš važan i mio.
Uživajte u mirisima i ukusima mog odrastanja u Jugoslaviji, uz sećanja na jela iz bordo šerpe moje mame, nedeljnim ručkovima koje sam kuvala u ulici detinjstva moje kćerke, u mom pokušaju da svoja prijateljstva i muškarce koje sam volela razvrstam po ukusima, šerpama, rernama i varjačama pomoću kojih sam se trudila da ljubav zauvek sedi za mojim stolom.
Ljubav sedi za ovim stolom je sentimentalna autobiografija iz šerpe, priručnik za dokolicu i prihvatanje filozofije hedonizma koji nema nikakve veze s debljinom novčanika. Hedonizam je rapsodija saosećanja, potraga za spokojem vrednog čoveka koji ume da se opusti, svestan dragocenosti tog retkog trenutka spokoja.

Ljubav sedi za ovim stolom je moj pokušaj da otrgnem od zaborava trenutke bezbrižnosti koje sam provela uz zalogaje i gutljaje, izgovorene i neizgovorene reči s ljudima koje beskrajno volim. Smenjuju se za stolovima ove knjige ljudi i hrana koju sam delila s bakom, roditeljima, kćerkom, prijateljima i muškarcima zbog kojih sam prostirala stolnjak, uključivala ringle i palila mirisne sveće.
Napisala sam odu bliskosti koja se stvara uz hranu, piće i muziku, uz miris ruzmarina, origana, dimljene paprike, belog luka, vanile ili čokolade. Uz malo hleba, maslinovog ulja i vina.
Imam neskrivenu nameru da na čitaoce prenesem poetiku gušta, nateram ih da prihvate hedonizam kao način da romantizuju ne uvek lepu stvarnost. Podeliti sate s nekim za stolom ili kuvati baš po njegovom ukusu ili postaviti na sto flašu vina ne znači jesti ili napiti se, već utoliti glad za potrebom da nekome budeš važan i mio.
Uživajte u mirisima i ukusima mog odrastanja u Jugoslaviji, uz sećanja na jela iz bordo šerpe moje mame, nedeljnim ručkovima koje sam kuvala u ulici detinjstva moje kćerke, u mom pokušaju da svoja prijateljstva i muškarce koje sam volela razvrstam po ukusima, šerpama, rernama i varjačama pomoću kojih sam se trudila da ljubav zauvek sedi za mojim stolom.
Ljubav sedi za ovim stolom je sentimentalna autobiografija iz šerpe, priručnik za dokolicu i prihvatanje filozofije hedonizma koji nema nikakve veze s debljinom novčanika. Hedonizam je rapsodija saosećanja, potraga za spokojem vrednog čoveka koji ume da se opusti, svestan dragocenosti tog retkog trenutka spokoja.

Nakon 44 godine Marinko Arsić Ivkov vratio se svom romanu Čaruga i njegovo novo, izmenjeno izdanje, sada se nalazi u rukama čitalaca. Takav piščev izbor nije neočekivan, jer je reč o delu čije je prvo izdanje imalo lepu recepciju i kod kritike i kod čitalaca, a s druge strane sam glavni junak romana, Jovan Stanisavljević Čaruga, ličnost je koja i sto i jednu godinu od svoje smrti zaokuplja pažnju najšire javnosti, bezmalo kao i u svoje vreme.
A o Jovanu Stanisavljeviću tačno se zna da je bio Srbin, rođen 2. februara 1897. u selu Bare, pored Našica u Slavoniji. O ovom najpoznatijem prestupniku obe Jugoslavije decenijama unazad pisane su mnoge knjige, pozorišni komadi, filmovi i televizijske emisije. Čaruga je bio razbojnik koji se ponašao i kao slavonski Robin Hud i kao najveći bogataš koji rasipa ogroman novac na žene, kocku, najskuplje piće i duvan. I u njegovo vreme i sada, čini se, ljudi su želeli da u njemu vide narodnog junaka, hajduka u čiju slavu su spevane pesme, prepričavane legende, pravljeni mitovi, pre nego beskrupuloznog pljačkaša, ubicu, bandita.

Poput najvećih medijskih magova Čaruga je i od suđenja i svoje smrti napravio pravi šou. U noći pred pogubljenje u njegovoj ćeliji puno je hrane i cveća koje mu šalju obožavateljke, a on sedi sa novinarima i razgovara kao da je u toku neki savremeni tok-šou, a ne poslednja noć pred smrt jednog čoveka. Iako mu je taština došla glave (I najdužoj kobasici nađe se kraj! - kažu da je govorio Čaruga, a ponoviće tu rečenicu više puta i jedan od junaka Ninovom nagradom ovenčanog romana NGDL Marinka Arsića Ivkova, nimalo slučajno), on je igrao svoju predstavu do kraja, kao prava zvezda koja dosledno stvara sliku, mit o sebi. I kao što je i želeo: ta igra je zaista nastavila da traje i jedan vek nakon njegove smrti na vešalima.

Čaruga Marinka Arsića Ivkova upečatljivo je literarno viđenje najpoznatijeg slavonskog odmetnika, duha ravnice i mita o dobrom zlikovcu koji kažnjava bogate i brani siromašne.
Mladen Vesković

Brže od života nije knjiga o smrti. Ona je knjiga o sećanju, ljubavi i onome što ostaje kada se ugase reflektori. Kroz iskrena, potresna i do sada neispričana svedočenja članova porodice, prijatelja i najbližih saradnika, pred čitaocima se otvara svet iza javnih biografija – svet u kojem poznata imena ponovo postaju nečiji sinovi, ćerke, partneri, roditelji i prijatelji.

Po prvi put, u ovoj knjizi progovaraju oni koji su ih najbolje poznavali. Njihove uspomene vraćaju glasove koji su utihnuli, osvetljavaju trenutke koje javnost nikada nije videla i otkrivaju lica ljudi iza umetnika i javnih ličnosti koje su obeležile naše vreme. Pred čitaocima oživljavaju sećanja na Nebojšu Glogovca, Milorada Mandića Mandu, Nebojšu Saveljića, Milana Mladenovića, Margitu Stefanović Magi, Vladu Divljana, Milenka Zablaćanskog, Marka Živića, Dražena Ričla, Milana Delčića Delču i Nešu Leptira.

Oni su živeli intenzivno, stvarali iskreno i otišli prerano, ostavljajući za sobom više nego što vreme može da odnese. Njihovo odsustvo i danas boli, ali njihovo prisustvo traje – u umetnosti koju su stvorili, u ljudima koji ih vole i u sećanjima koja ne blede. Jer postoje ljudi koji su bili brži od života, ali ne i od večnosti koju su ostavili iza sebe.

Neki životi ne mere se godinama, već tragom koji ostave.

Teolog, esejista, pesnik i lingvista, župnik Crkve Sv. Eustahija u Dobroti, Don Branko Sbutega bio je izuzetan erudita, čovek širokih interesovanja i vrlo snažne duhovne i intelektualne radoznalosti. Njegova svestranost bila je posledica ne samo pisanja i promišljanja o svetu, već i odnosa prema umetnosti i kulturi. Svirao je violončelo, klavir i orgulje, a znanja koje je sticao godinama, daleko izvan granica svoje profesije, unosio je u različite oblike javnog i duhovnog delovanja. Bio je istaknuti zagovornik mira, dijaloga i tolerancije.

Ovo izdanje ne donosi celokupno delo Don Branka Sbutege, već izbor tekstova koje je priređivač smatrao najznačajnijim i najreprezentativnijim za razumevanje njegovog stvaralaštva.

Svijet smo ti i ja, sva naša ukupnost koja nas konstituira i sva naša konstitucija koja nas čini različitima. I ako nas već nešto čini raznovrsnima, to je želja u tebi da budeš i želja u meni da budem. I sve što nas čini harmoničnim u bilo kojem suodnosu jeste jedan skromni zahtjev: ‘Pusti me da budem’, koji nužno uključuje jednu drugu rečenicu cjelovitog pristanka: ‘Puštam te da budeš’. Don Branko Sbutega, Kurosavin nemir svijeta

Da li se poimanje zavičaja menja kada jedan grad dobija nova imena, menja države, društvene poretke? Kako odrastanje među različitim jezicima i kulturama oblikuje pogled na svet? Šta porodična dokumenta otkrivaju o detaljima istorije koje zvanični izvori izostavljaju?

O tome u prvom tomu memoara piše Tibor Varadi, prateći prve tri decenije svog života, od detinjstva u ratnom Bečkereku do studija na Harvardu. Porodična advokatska kancelarija, gimnazija u Bečkereku, studije u Beogradu, novosadski Pravni fakultet, književna avangarda okupljena oko časopisa Új Symposion, Amerika šezdesetih godina i putovanje u Venecuelu – sve su to određujući događaji opisani u ovoj knjizi. Pisma, dnevnici, fotografije i sačuvani dokumenti omogućavaju mu da lično iskustvo sagleda u odnosu prema političkim promenama, položaju manjina, nasleđu građanske kulture i sukobima ideologija. Kapije mog života nisu samo autobiografski zapisi značajnog pravnika i pisca, već i svedočanstvo o oblikovanju mladog čoveka između porodične tradicije, jugoslovenske stvarnosti i zapadnog akademskog sveta.

„… Snaga Varadijeve proze leži u vernosti sopstvenim sumnjama i odgovornosti za svako izrečeno da i ne. Njegovo svedočanstvo pruža ohrabrujući dokaz da ketmanstvo u intelektualnim sferama jugoslovenskog socijalizma nije bilo obavezno. Piščev prolazak kroz životne kapije svedoči o aristokratiji rada, čestitosti i suštinskom elitizmu duha. Junak ove proze ne potire sopstvene porive za slobodom izražene kroz duboku privrženost porodici, zavičaju i umetnosti…“ Iz recenzije Draginje Ramadanski

O autoru:
Tibor Varadi (Várady Tibor) je poznati pravnik. Studije prava završio je u Beogradu, a potom je na Harvardu stekao zvanje doktora pravnih nauka. Predavao je na mnogim poznatim univerzitetima u svetu, bio je učesnik u značajnim sporovima pred Međunarodnim sudom pravde i međunarodnim arbitražama. Karijeru je započeo kao advokatski pripravnik u porodičnoj advokatskoj kancelariji u Bečkereku (Zrenjaninu). Prve radove iz oblasti lepe književnosti objavio je u novosadskom časopisu Új Symposion. Od pokretanja časopisa, 1965. bio je njegov urednik, od 1969. do 1971. godine odgovorni urednik. Do sada je objavio ukupno dvadeset proznih knjiga na mađarskom, srpskom, engleskom i nemačkom jeziku. Objavljena prozna dela na srpskom jeziku: Mit i moda (eseji), 1978. (nagrada „Stražilovo“); Spisi i ljudi. Priče iz advokatske arhive, 2015; Put u juče. Priče iz advokatske arhive, 2017; Dogodilo se u Ečki. Dokumentarni roman, 2019; Tajna mišjesive sobe, 2020; Protivnarodni osmeh, 2021; Tragom rezervne istorije, 2024; Konjski pasoš dodeljen istoriji, 2025; Kapije mog života, 2026.

Knjiga Matija u dva veka - 100. u Kolekciji Odgovori - sadrži sve ranije, kao i nove razgovore koje sam 2026. godine vodio s akademikom Matijom Bećkovićem.
Zahvaljujem se Matiji Bećkoviću na razgovorima koji su nastajali dva veka.Drago mi je što se umesto predgovora nalazi Mihizov tekst iz 1983. godine, koji potvrđuje da je Matija i tada bio značajni pesnik srpskog jezika.

Priča o čoveku koji je promenio granice mogućeg.

Reket je samo poleteo, a Novak je završio na betonu sa licem nadole. Dugo je stajao tako dok je dozivao svest. Od trenutka povratka u realnost, svaki sekund se pamti. Govor nekoga ko je jednostavno izmislio sport u kojem se takmiči. Govor čoveka koji je prošlost, sadašnjost i budučnost tog sporta.

Dok sevaju blicevi sa svih strana u veličanstvenoj noći, sva svetlost se odbija od trofeja. Ako neko ima ubedljivo najviše medalja na prvom mestu svetske liste, ukoliko drži skoro sve najbitnije rekorde i to sa pozamašnom zalihom, nema potrebe da slušate o lepom forhendu onog drugog ili elegantnom ponašanju onog trećeg.

Jednom se smeši utvrđena uloga najboljeg u istoriji, drugi nek se diči najlepšim forhendom u istoriji, a treći može da ima najelegantnije ponašanje u istoriji. Za sve sam vam, evo izmislio nagradu. Činjenice, braćo, ne nagađanja i subjektivni nagoni.

”Fenomen Jelene Jovanović Žigon je fenomen božanskog dara koji svojom duhovnom i vanjskom ljepotom prenosi sve dokazane civilizacijske vrednosti u svoje uloge.”

Radoslav Rale Zelenović

Šandor Marai je znao zašto mora da ode, zato je tako dugo oklevao. „Ovako sam odlučio: dokle god ima ikakve šanse da preživim kod kuće, nikud ne idem, ostajem ovde, makar grizao kamen, ali ne idem”, zabeležio je u svom dnevniku. Kada su šanse da živi kao pisac propale, mašio se putničkog štapa: postao je evropska skitnica. U domovini mu ni ime više nisu pominjali. Nije navraćao kući krajem nedelje, državne radio i televizijske stanice nisu emitovale njegova dela u Mađarskoj. (2000)

O autoru:
Laslo Vegel (Végel László), prozni i dramski pisac, esejista, rođen je u Srbobranu 1941. godine. Studirao je mađarski jezik i književnost na Univerzitetu u Novom Sadu i filozofiju na Univerzitetu u Beogradu. Bio je član redakcije novosadskih časopisa Új Symposion i Polja, zagrebačkog Prologa, glavni urednik novosadske Tribine mladih, urednik kulturnog dodatka lista Magyar Szó, dramaturg Televizije Novi Sad, stalni pozorišni kritičar lista Politika, koordinator novosadske kancelarije Fonda za otvoreno društvo. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada u zemlji i inostranstvu. Redovni je član Sečenji akademije za književnost i umetnost pod okriljem Mađarske akademije nauka.

O prevodiocu
Draginja Ramadanski (Senta, 1953) svoj profesionalni put gradi kao slavista i prevodilac, posvećena istraživanju često zanemarenih veza između srpske, ruske i mađarske kulture. Paralelno sa akademskim radom u domenu ruske književnosti i teorije prevođenja, svoja interesovanja usmerava ka „belim mrljama” naše zajedničke istorije. Kao prevodilac, Draginja Ramadanski svesno bira zahtevne i često granične izazove: od gotovo neprevodivih
poema Marine Cvetajeve (poput Pacolovca), do savremenih manjinskih glasova
koji beskompromisno preispituju sopstveni i tuđi kulturni identitet. Verujući da je za istinski dijalog neophodno rušenje tabua, ona svojim radom (šezdesetak objavljenih knjiga prevoda i brojne nagrade, među kojima su „Miloš N. Đurić” i „Laza Kostić”) nastoji da ispuni praznine u međusobnom razumevanju susednih kultura.