Petar Zec svojom monografijom dokazuje da pola veka stvaralaštva jednog umetnika može predstavljati svojevrstan roman-hroniku umetničkih kretanja jednog vremena.
Autor je sa velikom pažnjom, znanjem i oprezom pročitao sve Andrićeve romane, pripovetke, "Znakove pored puta", sveske, zabeleške, otvarao školjku po školjku, u svakoj našao po biser-zrno dramskog prepoznajući "monodrame", "koreodrame", "drame užasa", "ljubavne tragedije", "drame duhovne patnje", "metafizičke drame", "sinteze bajke, baleta, drame i operete" i sve to vapi da nastavi svoj medijski život na filmu, televiziji i svim oblicima nove virtualne umetnosti.
Petru Zecu je uspelo da knjigom "Medijski život Ive Andrića" napravi uzbudljivo i živo pozorište, možda je lepše reći: pozorje, za jednog gledaoca, čitaoca.
Roman “Bez daha” u jednom dahu predstavlja, i tematski i stilski, nastavak njene prethodne knjige. Ono što je u knjizi “13-JEDNO SECANJE NA SEDAMDESETE” samo naznaka moguce ljubavi preranog, nevoljnog odrastanja, sada se pretvara u istinsku ljubavnu pricu, u kojoj sve pršti od nabijenih emocija i strasti i gde, u isto vreme, glavna junakinja, goreci i sagorevajuci u toj strasti, sazreva, emotivno, psihicki i duhovno.
Postoje reči prema kojima smo ravnodušni, reči koje volimo, reči kojih se plašimo a postoje i reči koje ćutimo.
Ono što je za ljudsko telo kancer, za ljudsku zajednicu predstavlja narkomanija. I jedno i drugo može da se izleči ako se otkrije na vreme. Na žalost, najčešće ga postajemo svesni u terminalnoj fazi. Onoj, iz koje nema povratka.
Zapisi iz života Srbije, nekad većoj, nekad manjoj, koja se, stišnjena između Zapada i Istoka, na večitom limesu, uzdiže u poziciju vidikovca. Postaje otačnik. O Beogradu kao personifikaciji grada koji večno opstaje, dok mi boravimo samo kratko vreme u njemu i koji nam to eksplicitno stavlja do znanja...
Životna priča intelektualke sa naših prostora koja i pored stečenog visokog obrazovanja, u nemogućnosti da se zaposli, kreće stranputicom da bi sebi obezbedila egzistenciju i koliko toliko pristojan život, dostojan čoveka.
Knjiga sadrži još i zapise, pisma i pesme Milenka Maričića; pod setnim naslovom sakupio ih je njegov sin, Gordan Maričić, vanredni profesor na Odeljenju klasičnih nauka Filozofskog fakulteta u Beogradu, inače i sam ugledni dramaturg, prevodilac antičkih dela i pisac. Priređivač u kratkoj zabelešci kaže da nije imao nameru da pravi monografiju o svome ocu, već da predstavi njegov literarni dar. Likovni će, dodaje, možda biti u novoj knjizi ali već i u ovoj, na osnovu uključenih crteža, taj dar možemo videti. A sve je počelo tako što je sin predložio ocu da zabeleži svoja sećanja; na audio traci, doduše, ali je profesor izabrao da ih zapiše; nastale su dve sveske a potom su sakupljeni i zapisi i pesme koje je poznati reditelj beležio najčešće noću, po papirima, knjigama ili časopisima; "boreći se sa nesanicom pretvorio je u stih i u prozu neke od svojih briljantnih misli i ideja"...
Ako Bog tako bude hteo, ova skica za duhografiju Njegoša biće osnov za njegovu hagiografiju, kada ruski vladika Crne Gore, Petar Petrović Njegoš, postane i prvi srpski svetac Svete Ruske pravoslavne crkve.
