DOMAĆE BIOGRAFIJE, MEMOARI, DNEVNICI, PISMA

„Najbolјi glumac na svetu“, kako ga je opisao čuveni Rade Šerbedžija, iskreno i uverlјivo priča o svojim korenima, o kolegama, prijatelјima, književnicima, o pozorištu, filmu, druženjima, kafani, o politici…

Pisana u dobroj tradiciji istorijskih biografija, moderno i u kombinaciji hronološkog i fenomenološkog pristupa, ova Stepinčeva biografija obrađuje sve najvažnije nedoumice i otvorena pitanja vezana za kardinalov život i rad.

Prošla su dva i po veka od kada je Ruđer Bošković objavio svoje monumentalno delo Teorija prirodne filozofije svedena na jedan jedini zakon sila koje postoje u prirodi. Teorija je imala veliki uticaj na Boškovićeve savremenike, naučnike XVIII veka, a imala je mnoge sledbenike u XIX i na početku XX veka. Izučavala se u mnogim obrazovnim ustanovama širom sveta. Bila je prisutna u mnogim udžbenicima, knjigama, enciklopedijama…

Senke sećanja su autobiografska, ali i istorijska građa jednog vremena Novog Sada. Vodeći čitaoce kroz svoje detinjstvo, mladost i sazrevanje, Duško je proveo i sve nas, svakog kroz svoje odrastanje u istom gradu i na istim mestima. Zato se Senke mogu smatrati kolektivnom autobiografi jom. Duško nas dovodi do sasvim određenih mesta i događaja, ostavi svoje utiske i lični pečat, a onda nama prepušta da sve to isto vidimo iz svog sećanja i ugla, naravno ne uvek kosim mrgudnim pogledom urednika televizije. To ovom štivu daje posebnu vrednost i draž.

Knjiga o Milunki Savić predstavlja portet života običnog čoveka, u ovom slučaju žene, u srpskom društvu pre stotinu godina. Milunka Savić, srpska heroina, koja je sa svojom seljačkom inteligencijom parirala mnogim umovima svoga vremena, hrabošću inspirisala svoje saborce, dovitljivošću pokazala spremnost srpskih žena, svojom upornošću, osobenošću i skromnošću nastavila je Sizifov posao. Ipak, pored svih navedenih epiteta, Milunka je zauzela još jedno značajno mesto u društvu zaborava, čak i pored svih svojih zasluga i žrtava koje je podnela za slobodu svoje zemlje.

Vojvoda Živojin Mišić je, na kraju blistave vojničke karijere, počeo da piše svoje uspomene u Parizu, u bolesničkoj postelji. Namera mu je bila da opiše svoj životni put od čobanina u valjevskom selu Struganiku, ispod Maljena i Suvobora, do komandanta srpske 1. armije u velikoj Kolubarskoj bici (u kojoj je premorena i desetkovana srpska vojska do nogu potukla austrougarsku Balkansku vojsku) i načelnika štaba Vrhovne komande za vreme savezničke solunske ofanzive 1918. godine, kojom je započeo definitivan slom Centralnih sila.

Svaki put kada se pominjao lik Blagoja Jovovića, istoričari i novinari ograđivali su se koristeći fraze kao što su „navodno“ ili je izvor bio prosto „pričali su mi ljudi“.

Ova knjiga prati Brankov put od detinjstva, preko mladosti, karlovačkih i bečkih godina, sve do povratka na mesto sa kog više nikada neće otići – Stražilovo. U njoj su prvi pesnički uzleti na nemačkom, prva svedočanstva nesagledivog talenta, izrazi dubokog divljenja prema Stražilovu. 

Van svake sumnje Jovan Ristić se ubraja u red najznačajnijih srpskih novovekovnih državnika. Stoga, on nije nova i nepoznata ličnost u nauci. Naprotiv. Njegovo dugogodišnje obavljanje najvažnijih i najodgovornijih državnih dužnosti u Srbiji tokom druge polovine 19. veka nije moglo da prođe neopaženo u domaćoj i stranoj istoriografiji.

Branislav Stanković, trudoljubivi istoričar i odlikovani zatočnik muzeologije iz Šapca, svojim radom dao je dokaz da su naše lokalne istorije hologramske, i da se u svakom našem zavičaju, kao u kapi vode, odražava istorija Srpstva kao celine.

…Nekoliko njegovih tuzlanskih presuda uzburkale u domaću i svjetsku javnost. O njima su pisali vodeći američki i europski listovi. Kao pravni unikati proučavaju se u zemljama zapadne Europe i Amerike, Nažalost, ne i na našim pravnim fakultetima. Svaka od ovih presuda svjedoči o tome koliko znanja, hrabrosti i etičnosti mora imati sudac koji u rukama drži prsten pravde iz kojega, kao kod cara Hamurabija, mora isijavati svjetlost zakona.

Nemerljiv je doprinos Dejana Medakovića u pokretanju almanaha Vukove zadužbine – Danice, koja u kontinuitetu izlazi od 1994. godine, lista Zadužbina i drugih važnih publikacija Vukove zadužbine. 

This biographical work about the Nemanjićes, dear Reader, has been written with an aspiration to reach the word, nearly the prayer, of the anonymous Mileševa monk from the 13th century: “Clarify my language, my Saviour…“.  Also, it has been an attempt to preserve from once fierce fire, as a poet has said, a sparkle which still smoulders – as we hope it does.

Inženjerstvo, elektrotehnika i mašinstvo daju pozitivne rezultate. Jedva da postoji nešto što ne može matematički da se predstavi i čiji učinak ne može da se izračuna ili čiji rezultati ne mogu da se izraze unapred, na osnovu raspoloživih teorijskih i praktičnih podataka.

Sećanja na gorko proleće 1999. godine

Adrijana Jevtić, po struci turizmolog, a po duši zaljubljenik u pisanu reč, prikupila je i obradila priče ljudi koji su u vreme NATO agresije bili deca ili tinejdžeri. Strah, suze, strepnja, ali i zbunjenost, dečja radost, rođendanske proslave i igra smenjuju se na stranicama ove knjige u kojoj saznajemo kako su ratne dane doživela tada deca, a danas odrasli ljudi, u Kikindi, Obrenovcu, Pirotu, Valjevu, Melencima, Kosovu Polju i mnogim drugim selima i gradovima tadašnje Jugoslavije.

Posle Vožda Karađorđa najopevaniji srpski kralj je njegov unuk Kralj Petar I Oslobodilac. Samo o njima su pevali ne samo domaći nego i strani pesnici, a među njima i oni najveći. Karađorđu je posvećena i kruna srpskog pesničkog genija, srpska nacionalna biblija Gorski vijenac. Životopis Kralja Petra Oslobodioca liči na sadržaj nekog velikog epa.

Heroika Srbije neodvojivo je od njega i njegove dinastije. Vožd je Srbe „dizao iz mrtvih“ i „dunuo život srpskoj duši“, a vladavina njegovog unuka od 1903 – 1921 je trijumf slobode i demokratije, najsrećniji primer u novijoj istoriji Srbije. Srbija je prošireno Karađorđevo imanje, a tim imanjem vladao je Kralj Petar „sa prstom na ustavu“ kao najomiljeniji, najobrazovaniji, najskrominiji, a najpobožniji srpski kralj, upoređivan sa slavnim kraljevima naše najslavnije Nemanjićske dinastije. Znao je da su „bez ljubavi narodne slabi svi prestoli zemaljski“. Kao i svi Karađorđevići i Kralj Petar je živeo u izgnanstvu.

Više od pola života bio je izgnanik – uhođen, praćen, hapšen i suđen. Mnoge godine proveo je u vojničkim rovovima ratujući u Francuskoj, Bosanskoj Krajini i Srbiji. Živeo je u Parizu, Ženevi, Pešti, Beču, Temišvaru, Petrogradu, Cetinju… U izgnanstvu je preveo i napisao predgovor uz knjigu O slobodi Džona Stjuarta. Svoju vladavinu u Srbiji započeo je zakonom koji je imao samo jedan član: „Štampa u Srbiji je slobodna“. Posle slavnih pobeda u Balkanskim ratovima došao je Prvi svetski rat u kome je „Srbija izgubila sve osim časti“. Tada je državu izneo iz zemlje i stupio na biblijski put i Albansku Golgotu. Svaka njegova stopa je ostala živa i prešla u nadležnost istorije i poezije. Oslobodio je i ujedinio svoj narod rasejan u Osmanskom i Habzburškom carstvu. „Idući po vodi kao po suvu, kao Mojsije, izveo je svoj narod iz Egipta i zla“. Zlo vreme je zabranilo pesme posvećene njemu, srušilo je sve njegove spomenike, promenilo imena ulica i trgova koji su nosili njegovo ime – sem spomenika i ulice blizu Jelisejskih polja i Trijumfalne kapije.

Dejan Tomić, neumorni čuvar kulturne baštine i skrajnute povesnice APOTEOZOM Nj. V. KRALjU PETRU I KARAĐORĐEVIĆU je sve zaboravljene pesme i srušene spomenike posvećene Kralju Petru – obnovio i vratio čitaocima i srpskom narodu.

Matija Bećković, akademik
ZA IZDAVAŠTVO PROMETEJ U SARADNJI SA ARHIVOM VOJVODINE

Alimpije Popović – sveštenik u Uspenskoj i Almaškoj crkvi, prvi posleratni gradonačelnik Novog Sada, narodni poslanik (Novi Sad, 8. decembar 1888 – Novi sad, 8. oktobar 1967). Na dan oslobođenja Novog Sada, 23. oktobar 1944, kao prvi predsednik Narodno-oslobodilačkog odbora, primio je vlast iz ruku partizanskih jedinica i na dužnosti gradonačelnika ostao do 1949. Bio je dobar besednik, darovit pisac i odličan pevač. U predratnom listu Dan nekoliko godina je pisao humoristično-satiričnu kolumnu oid pseudonimom „Mita Kradić“, a za Radio Beograd je pevao narodne varoške pesme predstavljajući se kao „Joca Padobranac“.

Kad se pogleda prethodni vek, tek se sa ove udaljenosti vidi da su najbolji dani života u našoj zemlji, tada Jugoslaviji, bili oni od sredine sedamdesetih, pa narednih desetak godina. To je i za razvoj našeg Novog Sada bilo zlatno doba, a taj je period započeo baš kad je na čelo Skupštine grada stigao Jovan Dejanović. Starije Novosađane ne treba mnogo podsećati, a mlađima će biti veoma zanimljivi isečci iz ovih autobiografskih beleški našeg omiljenog Gradonačelnika.
Završetkom Drugog svetskog rata okončan je period regresije Novog Sada i krenuo je nov život, grad je rastao i razvijao se iz godine u godinu da bi sredinom šezdesetih već imao drugačije konture i počeo da liči na zaista velik i sve moderniji grad. Oduvek zanimljiv mnogima, uvek je ostao moćan gravitacioni centar koji je privlačio nove ljude, stasao je brzo u univerzitetski grad i moćan finansijski, trgovački i privredni centar, a ljudi koji su ga vodili i kreirali njegov privredni i urbanistički profil dobro su radili svoj posao; dolazak Jovana Dejanovića na čelo Novog Sada pokazao je da uvek može i bolje. Radilo se toliko očigledno na korist Novosađana da je samo tada bilo moguće pridobiti građane, koji već plaćaju jedan samodoprinos, da izglasaju dobrovoljno da plaćaju još jedan! Neponovljivo!
Bogat život, značajni i vidljivi rezultati, kao i bogatstvo prijateljstava Jovana Dejanovića, trebali su još mnogo ranije da se ulistaju u knjigu. Zašto i nisu - najveći je krivac verovatno sam autor koji je uvek strog prvo prema sebi pa, bogme i prema drugima.
Kontinuirano moje izdavačko bavljenje prošlošću i savremenošću Novog Sada, desetine knjiga tematski veznih za naš Grad, i kao dodatak - petnaestak godina javnog života Prometeja na Trgu Marije Trandafil dovelo je do niza kvalitetnih programa i još lepših druženja kojima je uvećavao značaj i dodavao šarm naš Jovan Dejanović. Doživljavao sam to uvek kao velik kompliment i, zaista skromno, nadam se da smo zajedno doprineli očuvanju pravog građanskog duha Novog Sada. Pretvorilo se to druženje u pravo prijateljstvo kojim sam zauvek počašćen. Pokazalo se da Jova ima sluha za mlađe, ume da sasluša probleme, pomogne i posavetuje, a bogme i da zapeva! Ume Jova i da prihvati tuđu ideju i zato sam mu zahvalan na saglasnosti da realizijemo obnovljeni plan, da pripremimo njegovu autobiografsku knjigu i da je obogatimo i sećanjima njegovih savremenika i saboraca iz minulih decenija.
U svemu je ostala i jedna fina, retko pomenuta, nit koja je za mene veoma važna. Ovde će se videti u knjizi jedna fotografija gde Jova govori na Skupštini Narodne tehnike Vojvodine pre više od 60 godina, u godini moga rođenja, a petnaestak godina kasnije moj otac Marko postao je poletni sledbenik ovog moćnog pokreta…
Činjenice lepo oslikavaju lik autora ove knjige. Od detinjstva vredan, odgovoran, neprestano usred ozbiljnih poslova i zadataka, ali i tada vedar i duhovit, učesnik i inicijator veselih druženja. Uvek pravično strog i zbog toga poštovan od saradnika.
Pred nama je čovek koji je umeo da misli i radi za generacije sa kojima živi, ali i za one koji dolaze; sanjar velikog dobrog grada. Ima u ovim beleškama i gorčine - mnogi studiozno pripremljeni planovi su zanemareni, a raspad Jugoslavije, nagli priliv izbeglica, uništavanje privrednih potencijala Grada, sve mane višestranačkog života - sve je to doprinelo da Novi Sad danas ne liči baš na te Jovanove snove…
Ipak, naš Grad i dalje je dobar za život, ostao je magnet koji privlači običnog i poslovnog čoveka, ostao je Grad koji nudi i obećava, a zasluga za takav Novi Sad našeg Jovana Dejanovića je ogromna! Hvala mu u ime svih Novosađana!

.