ROMANI

U svakoj izreci leže istorija, filozofska promišlјanja, humor, ironija i nadasve lјudska iskustva koja i danas zvuče aktuelno. Ova knjiga, građena kao bogat i izuzetno pregledan rečnik, vodi nas kroz veličanstvenu riznicu latinske kulture: od prvog do poslednjeg slova abecede. Na jednom mestu sakuplјeno je čak 3526 citata, sažetih mudrosti rimskih filozofa, oštroumnih opaski pesnika i večnih istina koje su svoje autore nadživele.

Iz te bizarne početne postavke razvija se priča o fetišizmu, lјubavi, zavisnosti i lјudskoj ranjivosti. Perec se zalјublјuje u petnaestogodilјnju devojku: nemirnu, ambicioznu, okrenutu Parizu, slikarstvu i bekstvu, dok istovremeno živi raspršeno, telesno i nemilosrdno. Gospodin Perec je uz nju. Vuče ga kroz gradove i krevete drugih muškaraca.

Na samom početku, autorka nam zadaje težak udarac rečenicom glavne junakinje Sofije: Najsrećniji dan u mom životu nije bio onaj kada sam se udala, niti dani kad su se rodila moja deca, nego onaj kada je umro moj otac. Taj početak nije samo šokantan nego je i obrazac čitavog romana i sugeriše nemogućnost da se prošlost ućutka, pa čak i onda kada se njen izvor ugasi.

Opijeni idejama, ali i alkoholom, Kruduovi likovi sudaraće se sa stvarnošću kakvu nisu sami stvorili, već su rezultat režimskih zahteva i scenografije privida ispravnosti. Ni umetnost u takvom okruženju nije slobodna, ona se davi u okovima podobnosti, a ona organska nestaje u plamenu načinjenom samom rukom autora.

Autorka polazi od fragmenata, fiktivnog lika u romanu koji čita, nekolicine sačuvanih pisama, beležaka, usputnih napomena i iz njih rekonstruiše život stvarne žene, koja je godine provela u logoru. Od tih okrajaka i mrvica nastaje priča o ženi čije postojanje polako prerasta u opsesiju, o pokušaju da se razume neko koga je svet davno zaboravio.

„Najbolјi glumac na svetu“, kako ga je opisao čuveni Rade Šerbedžija, iskreno i uverlјivo priča o svojim korenima, o kolegama, prijatelјima, književnicima, o pozorištu, filmu, druženjima, kafani, o politici…

Pisana u dobroj tradiciji istorijskih biografija, moderno i u kombinaciji hronološkog i fenomenološkog pristupa, ova Stepinčeva biografija obrađuje sve najvažnije nedoumice i otvorena pitanja vezana za kardinalov život i rad.

Prošla su dva i po veka od kada je Ruđer Bošković objavio svoje monumentalno delo Teorija prirodne filozofije svedena na jedan jedini zakon sila koje postoje u prirodi. Teorija je imala veliki uticaj na Boškovićeve savremenike, naučnike XVIII veka, a imala je mnoge sledbenike u XIX i na početku XX veka. Izučavala se u mnogim obrazovnim ustanovama širom sveta. Bila je prisutna u mnogim udžbenicima, knjigama, enciklopedijama…

Roman Vasilja Mahnoa „Večiti kalendar” je svojevrsna ukrajinska letopisna hronika, široka porodična saga u kojoj se prepliću, prožimaju, koegzistiraju i suprotstavljaju priče nekoliko ukrajinskih porodica od XVII veka do danas. Ovo je zemlja kroz koju prolaze narodi i pokolenja, ratovi i razne nevolje.

Senke sećanja su autobiografska, ali i istorijska građa jednog vremena Novog Sada. Vodeći čitaoce kroz svoje detinjstvo, mladost i sazrevanje, Duško je proveo i sve nas, svakog kroz svoje odrastanje u istom gradu i na istim mestima. Zato se Senke mogu smatrati kolektivnom autobiografi jom. Duško nas dovodi do sasvim određenih mesta i događaja, ostavi svoje utiske i lični pečat, a onda nama prepušta da sve to isto vidimo iz svog sećanja i ugla, naravno ne uvek kosim mrgudnim pogledom urednika televizije. To ovom štivu daje posebnu vrednost i draž.

Život u rezervatu Indijanaca Okanagan u Britanskoj Kolumbiji u Kanadi 1956. godine za mnoge je bio život u siromaštvu, sa nedovoljno hrane, bez struje, bez izgleda za boljim životom. Kroz oči dečaka oslikana nam je dvostruka izolovanost – od sopstvenog kulturnog nasleđa, ali i od onog drugog, većinskog sveta kome, takođe, ne pripada. Odrastanje je obeleženo siromaštvom, predrasudama, gubitkom i tugom.

Knjiga o Milunki Savić predstavlja portet života običnog čoveka, u ovom slučaju žene, u srpskom društvu pre stotinu godina. Milunka Savić, srpska heroina, koja je sa svojom seljačkom inteligencijom parirala mnogim umovima svoga vremena, hrabošću inspirisala svoje saborce, dovitljivošću pokazala spremnost srpskih žena, svojom upornošću, osobenošću i skromnošću nastavila je Sizifov posao. Ipak, pored svih navedenih epiteta, Milunka je zauzela još jedno značajno mesto u društvu zaborava, čak i pored svih svojih zasluga i žrtava koje je podnela za slobodu svoje zemlje.

Vojvoda Živojin Mišić je, na kraju blistave vojničke karijere, počeo da piše svoje uspomene u Parizu, u bolesničkoj postelji. Namera mu je bila da opiše svoj životni put od čobanina u valjevskom selu Struganiku, ispod Maljena i Suvobora, do komandanta srpske 1. armije u velikoj Kolubarskoj bici (u kojoj je premorena i desetkovana srpska vojska do nogu potukla austrougarsku Balkansku vojsku) i načelnika štaba Vrhovne komande za vreme savezničke solunske ofanzive 1918. godine, kojom je započeo definitivan slom Centralnih sila.

Veoma jednostavnim jezikom, bez cenzure i zadrške, Guliksen ponovo uspeva da verbalizuje ono najskrivenije, da gotovo arheološkim metodama rekonstruiše sve greške i secira situaciju do sitnih delova, verujući da je spoznaja moguća samo ukoliko postoji brutalna iskrenost.

Nakon pedeset godina, dve ćerke, dva propala braka i konačnim otkazom sa posla, Hening po prvi put ostaje sam. Nenaviknut na samoću, i uz stalnu potrebu za kontaktom telo-o-telo, njegova otkrića dobijaju novi pravac: ako sa ženama nije uspeo – možda je odgovor u muškarcima?

U trenutku dok razmišlja o dobijenom tosteru, u kuhinju jedne žene, nahrupljuje čitav svet u svoj svojoj brutalnosti i lepoti. Istorija genocida i koncentracionih logora učitana u tri jednostavna dugmeta tostera, paralela su sa celim životom. Predmeti kriju tajnu o prisilnom radu, globalnoj mreži eksploatisanja resursa, tehnološkim ubistvima, ali svedoče i o veštini stvaranja, umetnosti, spretnosti, zadovoljstvu, poklanjanju i primanju darova…

Svaki put kada se pominjao lik Blagoja Jovovića, istoričari i novinari ograđivali su se koristeći fraze kao što su „navodno“ ili je izvor bio prosto „pričali su mi ljudi“.

Ova knjiga prati Brankov put od detinjstva, preko mladosti, karlovačkih i bečkih godina, sve do povratka na mesto sa kog više nikada neće otići – Stražilovo. U njoj su prvi pesnički uzleti na nemačkom, prva svedočanstva nesagledivog talenta, izrazi dubokog divljenja prema Stražilovu. 

Sveobuhvatna biografija jedne od najznačajnijih ličnosti u srpskoj istoriji, smeštena u evropski kontekst revolucionarnog XIX veka.

Do Karađorđa Srbija je bila u Evropi, ali nije bila evropska zemlja. Od Karađorđa ona počinje ponovo da dobija evropske obrise. Karađorđe je zauvek promenio i ram i sliku Srbije. Ako bi se kao merilo među ljudima uzimali intenzitet strasti, snaga volje i veličina cilja, onda se, u tom dobu, sa Karađorđem može meriti samo jedan čovek – Napoleon.

„Uvek na čelu, sa opancima na nogama i puškom o ramenu, prek, odlučan i hrabar“, donosio je Srbima pobede a među Turke sejao strah. Ova orkanska priroda, budeći u narodu strast za slobodom, postigla je cilj koji je Vožda uzdigao do nacionalne, evropske veličine. Pojavio se iz tame vremena i urastao u život i povest svog naroda.

Započinjući krajem Marsel Sel nas vešto uvlači u radnju. Nestanak naslovne junakinje pokretački je motiv ovog romana u romanu smeštenom u dva vremenska i prostorna dela, sastavljenog od dve generacije očeva i sinova između kojih stoji veliko nerazumevanje.

Svet ima svoju zadužbinu u Srbiji. Njen temelj, njen živopis, njen krov su knjige, najuzbudljiviji opisi srpske zemlje, srpske duhovnosti, istorije, nacionalnih junaka, borbe za slobodu... Protomajstori tog osobitog zadužbinarstva su ne samo stvaraoci, pisci tih romana, putopisa, beseda, eseja, epistola inspirisanih srpskim motivima i mitovima, nego i naši stvaraoci koji su ih otkrili, preveli ili na neki drugi način približili našoj čitalačkoj publici.

Van svake sumnje Jovan Ristić se ubraja u red najznačajnijih srpskih novovekovnih državnika. Stoga, on nije nova i nepoznata ličnost u nauci. Naprotiv. Njegovo dugogodišnje obavljanje najvažnijih i najodgovornijih državnih dužnosti u Srbiji tokom druge polovine 19. veka nije moglo da prođe neopaženo u domaćoj i stranoj istoriografiji.

Kao i u romanu Gospođica Papijon, belgijska književnica Alija Kardin podrobno je istražila temu koju će obraditi u svom delu. I ovog puta, bolničko okruženje i posvećeni rad bolničarki dati su verodostojno, a tema je duboko humana i prikazana na poetičan način.

Ričard Ruso, američki pisac ovenčan Pulicerovom nagradom, svojim romanom Ozbiljan čovek, na scenu postavlja zaveru budala novog doba i likom Vilijema Henrija Deveroa Mlađeg kroji rođenog brata Tulovom Ignaciju Rajliju. Ironiju postavljenu već u samom naslovu, Ruso vešto razvija kroz čitav roman, izvodeći na scenu plejadu likova okupljenih na Odseku za engleski jezik siromašnog univerziteta.

…Nekoliko njegovih tuzlanskih presuda uzburkale u domaću i svjetsku javnost. O njima su pisali vodeći američki i europski listovi. Kao pravni unikati proučavaju se u zemljama zapadne Europe i Amerike, Nažalost, ne i na našim pravnim fakultetima. Svaka od ovih presuda svjedoči o tome koliko znanja, hrabrosti i etičnosti mora imati sudac koji u rukama drži prsten pravde iz kojega, kao kod cara Hamurabija, mora isijavati svjetlost zakona.

Kao što se soba ne može pojesti, tako se neki događaji ne mogu svariti. Opisujući gotovo blasfemičnu vezu devojčice i starijeg muškarca, Nikol Hoholcerova, na poglavlja troši svega nekoliko rečenica jer – sve više bilo bi fatalno. Žestinom jezika pažljivo rezbari svaku rečenicu od čije jačine hartija samo što ne sagori.

This biographical work about the Nemanjićes, dear Reader, has been written with an aspiration to reach the word, nearly the prayer, of the anonymous Mileševa monk from the 13th century: “Clarify my language, my Saviour…“.  Also, it has been an attempt to preserve from once fierce fire, as a poet has said, a sparkle which still smoulders – as we hope it does.

Inženjerstvo, elektrotehnika i mašinstvo daju pozitivne rezultate. Jedva da postoji nešto što ne može matematički da se predstavi i čiji učinak ne može da se izračuna ili čiji rezultati ne mogu da se izraze unapred, na osnovu raspoloživih teorijskih i praktičnih podataka.

Sećanja na gorko proleće 1999. godine

Adrijana Jevtić, po struci turizmolog, a po duši zaljubljenik u pisanu reč, prikupila je i obradila priče ljudi koji su u vreme NATO agresije bili deca ili tinejdžeri. Strah, suze, strepnja, ali i zbunjenost, dečja radost, rođendanske proslave i igra smenjuju se na stranicama ove knjige u kojoj saznajemo kako su ratne dane doživela tada deca, a danas odrasli ljudi, u Kikindi, Obrenovcu, Pirotu, Valjevu, Melencima, Kosovu Polju i mnogim drugim selima i gradovima tadašnje Jugoslavije.

Devet judeo-balkanskih pripovesti
Svim žrtvama holokausta i genocida

„Svetiljka za Hanuku“ je zbirka priča i novela na judeo-balkanske teme. Knjigu čiji naslov metaforički tematizuje Hanuku, jevrejski Praznik svetlosti, čini devet proznih celina, koliko kandila ili sveća ima obredna svetilja kojom se obeležava ovaj praznik.

Oživljavajući sugestivne galerije likova i ličnosti, priče se odvijaju u različitim sredinama kako na Balkanu (Bitolj, Beograd, Solun, Skoplje, Štip, ostrvo Zakintos) tako i šire (Varšava, Njujork, Vašington, zemaljski ali i nebeski Jerusalim) i putem mešanja fikcije iz jevrejskih mitskih i istorijskih narativa i isorijskih činjenica, sastavljaju živopisni, ali i dramatični mozaik života, kao i stradanja jevrejskih Sefarda tokom holokausta. U njima provejavaju
autentičnost ali i istorijska akribija u slikanju miljea i istorijskih događaja. Autor je koristio veliki broj autentičnih i višejezičnih izvora.

Priče iznova govore o nadama, strahovima, snovima, uspomenama, nostalgiji, u finalnoj analizi tragedija ljudi, bez obzira da li su preživeli ili su tragične žrtve ideje nacističkog konačnog rešenja. Ova zbirka priča je svojevrstan književni spomenik napisan u spomen na ljudske tragedije jevrejskog naroda a sa Balkana, koju je napisao pisac sa Balkana nejevrejskog
porekla.

Posle Vožda Karađorđa najopevaniji srpski kralj je njegov unuk Kralj Petar I Oslobodilac. Samo o njima su pevali ne samo domaći nego i strani pesnici, a među njima i oni najveći. Karađorđu je posvećena i kruna srpskog pesničkog genija, srpska nacionalna biblija Gorski vijenac. Životopis Kralja Petra Oslobodioca liči na sadržaj nekog velikog epa.

Heroika Srbije neodvojivo je od njega i njegove dinastije. Vožd je Srbe „dizao iz mrtvih“ i „dunuo život srpskoj duši“, a vladavina njegovog unuka od 1903 – 1921 je trijumf slobode i demokratije, najsrećniji primer u novijoj istoriji Srbije. Srbija je prošireno Karađorđevo imanje, a tim imanjem vladao je Kralj Petar „sa prstom na ustavu“ kao najomiljeniji, najobrazovaniji, najskrominiji, a najpobožniji srpski kralj, upoređivan sa slavnim kraljevima naše najslavnije Nemanjićske dinastije. Znao je da su „bez ljubavi narodne slabi svi prestoli zemaljski“. Kao i svi Karađorđevići i Kralj Petar je živeo u izgnanstvu.

Više od pola života bio je izgnanik – uhođen, praćen, hapšen i suđen. Mnoge godine proveo je u vojničkim rovovima ratujući u Francuskoj, Bosanskoj Krajini i Srbiji. Živeo je u Parizu, Ženevi, Pešti, Beču, Temišvaru, Petrogradu, Cetinju… U izgnanstvu je preveo i napisao predgovor uz knjigu O slobodi Džona Stjuarta. Svoju vladavinu u Srbiji započeo je zakonom koji je imao samo jedan član: „Štampa u Srbiji je slobodna“. Posle slavnih pobeda u Balkanskim ratovima došao je Prvi svetski rat u kome je „Srbija izgubila sve osim časti“. Tada je državu izneo iz zemlje i stupio na biblijski put i Albansku Golgotu. Svaka njegova stopa je ostala živa i prešla u nadležnost istorije i poezije. Oslobodio je i ujedinio svoj narod rasejan u Osmanskom i Habzburškom carstvu. „Idući po vodi kao po suvu, kao Mojsije, izveo je svoj narod iz Egipta i zla“. Zlo vreme je zabranilo pesme posvećene njemu, srušilo je sve njegove spomenike, promenilo imena ulica i trgova koji su nosili njegovo ime – sem spomenika i ulice blizu Jelisejskih polja i Trijumfalne kapije.

Dejan Tomić, neumorni čuvar kulturne baštine i skrajnute povesnice APOTEOZOM Nj. V. KRALjU PETRU I KARAĐORĐEVIĆU je sve zaboravljene pesme i srušene spomenike posvećene Kralju Petru – obnovio i vratio čitaocima i srpskom narodu.

Matija Bećković, akademik
ZA IZDAVAŠTVO PROMETEJ U SARADNJI SA ARHIVOM VOJVODINE