DOMAĆE KNJIGE

Svako ko je pre ove knjige već pročitao autobiografiju Aleksandra Tišme ili dnevnik, a najbolje i jedno i drugo, zapaziće uzajamnu povezanost sva tri štiva. Sečaj se večkrat na Vali tu se ukazuje kao narativno sažimanje i kreativna modulacija dnevničke građe, a Oko svoje ose kao umetnička razrada pojedinih motiva iz dnevnika ili pak kao niz pripovednih digresija koje se osamostaljuju u odnosu na magistralni tok autobiografije. Iako nedvosmisleno ima memoarski karakter, zbirka Oko svoje ose nije publicistički već književnoumetnički tekst. Svojom dokumentarističkom fakturom ona se, na kraju krajeva, uklapa u opšti kontekst Tišmine proze.

U vrtlogu istorije, Tišmu, kao i inače, prvenstveno zanimaju mali, obični ljudi i njihove sudbine, najčešće tužne, nekad i tragične. O tom malograđanskom okruženju gradske periferije, koje se žilavo bori za preživljavanje, krov nad gla¬vom i ponešto preko toga, svedoči Aleksandar Tišma, katkad kao protagonist katkad kao posmatrač. I mada ni u ovoj knjizi ne propušta da se izjasni kao mizantrop, njegova prećutna pripovedačka simpatija i saosećanje za svoje junake, kao i ono što čini za neke od njih kada je i sam akter radnje, uveravaju nas u suprotno.

Iako je „Ibikinu kuću”, priču o predratnoj novosadskoj javnoj kući i njenoj gazdarici, koja se ubija kada oslobodioci uđu u grad i nastupi novo vreme, Tišma napisao kao metaforu o propadanju, nestajanju jednog sveta, građanskog ili malograđanskog, kako god ga nazivali, zahvaljujući romanu Koje volimo saznajemo da taj svet i nije umro, i da novo društvo koje je upravo poniženima i uvređe¬nima obećalo blagostanje nije onakvo kakvo je sebe želelo da predstavi. I u svojim pričama Tišma je voleo da piše o ljudima sa oboda društva, kod kojih su etičke i zakonske norme uve¬liko poljuljane i relativizovane. Socijalizam je nastupio ali su sreća i blagostanje još uvek daleko. Osim o devojkama, koje su izabrale najstariji zanat, Tišma piše i o svodnicama koje su nužni saradnici, učesnici u dogovaranju sastanaka, karike u lancu jednog zabranjenog podzemnog toka, posuvraćenog života koji i sam ima svoju logiku, pravila i poseban jezik.

Šezdeset godina vođenja dnevnika Tišmina je borba protiv zavaravanja sebe i drugih. Ne znam ni za jedan dnevnik u kojem je pisac na takav način, ne štedeći sebe, izvrnuo utrobu i otkrio vlastiti jad i bedu. Nije to činio iz puke želje da šokira i pokaže se u ulozi negativnog junaka, što i te kako zna biti zavodljivo. Često se dešava da pisci u dnevničkim zapisima priznaju zablude, uvrede koje su naneli drugima, da otkriju vlastitu požudu i erotske sklonosti, međutim, ne pamtim da sam negde naišao na priznanje one tako česte ljudske osobine kao što je zavist, ili slabost da se odoli pohlepi i samoživosti, da se ispadne smešan i nemoćan. A baš to čini Tišma tokom šest decenija pisanja dnevnika, nepotkupljivi posmatrač prolaznosti sveta, i sebe u tom svetu.

Kod Tišme nema ni traga od pokušaja da se vlastita uloga u javnom životu koriguje, da se naknadno obezbedi povoljnija pozicija. U središtu njegovog dnevnika je samo ljudska jedinka. Čitav univerzum sveden je na kubaturu lobanje u kojoj se dešava svakodnevna muka borbe sa samim sobom, sa zlom u sebi, sa strastima i slabostima.

(Iz predgovora)

Prividno daleko od rata i zla, prividno oslobođen ograničenja koje nameće nestalnost jezika, putopis je ipak izazovno žanrovsko mesto ambivalentnosti: kako prepoznati sistem i trajnost mesta koja se samo nakratko posete, kako selektovati utiske, kako lutanje pretvoriti u pravilnost, kako biti presuditelj i arbitar mestima, situacijama, naravima i konceptima koje vidimo kratko, iz jedne perspektive? Kako tog Aleksandra Tišmu, koji je znamen Novog Sada, fukoovski autor-funkcija, premestiti u ulogu putnika-izveštača?

Osam Tišminih putopisa pred nama, i u njima izukrštani predeli Amerike i Indije, institucije Poljske, ulice Berlina i Budimpešte, višednevna vožnja biciklom prema jugu kroz mesta od Novog Sada, preko Stepojevca i Lazarevca, Guče, Kraljeva, Vrnjačke Banje, Raške i do krajnjeg odredišta Kosovske Mitrovice, sve ove avanture slažu se u mozaik reminiscencija, u poetičko i stilsko napredovanje prema sazvežđu iskustva. Pred svakim iskustvom pozicioniran kao radoznali stranac, Tišma razlaže drugost sve dok u njoj ne prepozna samosvojnost, originalnost, neponovljivost, i samo takva iskustva čuva.

(Iz predgovora)

U centru Tišminog romana Kapo nalazi se Vilko Lamian, čovek koji je u jednom trenutku imao slobodu da bira i izabravši da postane zločinac, kapo, postao neko ko stoji u središtu svoje sudbine kao u vrtlogu. On, međutim, u taj vir ne tone, već biva prinuđen da svoju sudbinu živi.

Spoznaja sagrešanja u Tišminim junacima ne proizvodi potrebu za pokajanjem za kojim bi sledio oproštaj, jer za veličinu počinjenih zločina ne postoji opravdanje. Vilko Lamian spoznaje strah i iz straha donosi odluku da preživi, a ta odluka navodi ga dalje na zlo. Postaje trgovac životima. Postao je kapo i trebalo je da bude onaj koji upravlja, starešina, natčovek, kao i ostali koji su se na svoje položaje ispeli da bi dali maha obožavanju sile, da bi se ushićivali ubijajući druge. Lamian je postao lažan, nije bio kapo iz uverenja, i već u logoru postaje kapo samom sebi, jer je udarajući na druge udarao na sebe.

Ovaj „izveštaj sopstvenom životu”, kako to Tišma pomalo suvo formuliše već u prvoj rečenici, nastaje u jednom za njega prelomnom životnom trenutku neposredno posle smrti majke, i u jeku političkih događaja koji negiraju i ukidaju istoriju i prošlost države u kojoj je „proživeo vek” i koja se početkom poslednje decenije XX veka „izmiče u nepostojanje, u propast”.

Knjiga Sečaj se večkrat na Vali kojom autor pokušava da to prevaziđe predstavlja pritom ne samo jednu vrstu svođenja bilansa, završnog pogleda na sopstveni život i književni rad, uz pokušaj ocrtavanja kontura sopstvenog psihograma, već pre svega pruža sliku jednog vremena i sveta i istorijskih događaja čiji je Aleksandar Tišma bio svedok. Do krajnosti otvoren i nemilosrdan prema sebi u sudovima o sopstvenim postupcima i karakteru, prelamajući i preplićući sopstvenu biografiju i svoje postanje i formiranje kao pisca sa istorijskim događajima, Tišma čitaocu u ovoj knjizi pored fragmenata slike Novog Sada i Jugoslavije od tridesetih godina pa do kraja prošloga veka, približava i deo istorije i kulture srednjoevropskih Jevreja i nekadašnje Srednje Evrope.

Iz kratkog uvodnog teksta koji je Aleksandar Tišma napisao za prvo izdanje svojih drama čitalac može zapaziti da Dozvoljene igre čine tekstovi nastajali sporadično, u rasponu od preko dve decenije, ali da je knjiga sklopljena u jednom egzistencijalno zgusnutom istorijskom trenutku. U potpisu, naime, stoji: „mart 1999”. Tako je, pred poslednju istorijsku buru koju će Aleksandar Tišma doživeti, prošaputala i njegova Talija, muza koja ga je već odavno bila napustila, a kojoj se sada vratio diskretno, tek toliko da upotpuni sve žanrovske aspekte svog literarnog opusa. Sam autor kaže kako su mu drame nudile „neku vrstu brze, olakšavajuće i opuštajuće nadoknade” za sve muke koje su pratile nastajanje proznih dela. Napisao ih je ukupno šest, a u knjigu su se „sklopile same od sebe, sledeći redosled nastajanja”.

(Iz predgovora)

Motiv potrage, sadržan i u samom naslovu dela, glavna je okosnica fabule ovog klaustrofobičnog pikarskog romana, čiji je junak u svom neprekidnom putovanju sputan kako preuskim granicama sveta koji mu je dodeljen, tako i vlastitom svešću, koja u neprekidnom grozničavom kretanju očajnički pokušava da napipa put ka izlazu iz tamnice koju je sama stvorila. Vodič na tom putu, sluti protagonista romana, mogla bi, ili bi morala da bude – žena. Promiskuitetnost Tišminog junaka samo je manjim delom posledica potrebe za zadovoljavanjem fizičkih nagona; njen mnogo značajniji uzročnik ogleda se u junakovoj potrebi za pronalaženjem izgubljene druge polovine vlastitog raspolućenog bića. Povest o traganju za crnom devojkom sumorna je, zagušljiva i mračna ne samo iz subjektivnih razloga koji se tiču psihološke strukture lika pripovedača, već i zbog socioistorijskog konteksta u kome se odvija. Taj kontekst, kako je već rečeno, čini poratna, postrevolucionarna stvarnost. Njenim se odlikama pripovedač po pravilu bavi gotovo neutralno, bez emocija i vrednosnih sudova – osim u trenucima neposrednih susreta s njenim najružnijim svojstvima, najčešće otelovljenim u predstavnicima vlasti.

(Iz predgovora)


Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu.