DOMAĆE KNJIGE

Na početku dvadeset prvog veka pripovedačica, profesorka srpskog jezika i književnosti, pokušava da sastavi krhke delove istinite priče o životu svoje kćerke Itane koja je skupo platila toksično vezivanje za opasnog partnera. Majčin glas je iskren i u isti mah ispovedan ali lišen patetike. U najboljem izdanju Igora Marojevića, upravo narativna suzdržanost čini tragediju krajnje uverljivom i upečatljivom.
Kroz ispovest pripovedačice, pred čitaocem se otkriva sudbina mlade žene čija lepota, ranjivost, nemir i sklonost rizičnim izborima postaju simbol čitave generacije koja je sazrevala devedesetih godina. Tako "Majko, pusti me da idem" nije samo priča o porodici obeleženoj jednom tragedijom koja menja sve, već i slikovito i analitično svedočanstvo o vremenu u kojem su se lična stradanja preplitala s velikim istorijskim lomovima i kriminalom koji nije bio samo nekažnjen nego i društveno podstican.
Snažan, emotian i duboko ljudski, ovaj roman postavlja teška pitanja o odgovornosti, ljubavi i granicama roditeljske brige i podseća da ponekad najteža stvar koju roditelj može da učini, ili ne učini, jeste da - pusti.

Pet godina nakon jednog od najnagrađivanijih srpskih romana dvadeset prvog veka - Ostataka sveta, dosadasnjeg vrhunca petoknjižja Igora Marojevića ETNOFIKCIJA - autor objavljuje novi roman, zavrsni deo pentalogije. U osobenom pripovedackom postupku, Martin Inić vodi čitaoca kroz vrtložne spirale istorije i lične nesigurnosti.

Nije slučajno što se u dobrom delu jedinstvenog ciklusa BEOGRADSKO PETOKNJIŽJE pripoveda o  protagonistima-došljacima:takva pozicija, kao u vrhunskim izdancima beogradskog stila poput Uskokovićevih Došljaka i Andrićeve Gospođice omogućuje distancu i slojevitiji uvid u grad. Sigurno znamo da je BEOGRADSKO PETOKNJIŽJE Igora Marojevića jedan od najboljih načina za sagledavanje promena koje je naslovni grad, sa svojim žiteljima, pretpreo devedesetih godina prošlog i početkom ovog veka.

Sadržaj : 24 ZIDA; TUĐINE; PARTER

Izbor drama i književnih eseja. Gotovo svaki od preteča, kad objavi delo koje u isti mah podriva i obogaćuje tradiciju rešenm pokušajem da joj doprinese deluje pretenciozno, o čemu svedoče i skandali koje takvo štivo ponekad izazove. A onda ispadne da je delo zaista doprinelo tradiciji i zaboravi se na pretencioznost. U ovoj knjizi autor se bavi umetničkim tekstovima ideološki različito pozicioniranih pisaca koji su, naravno, te svoje sklonosti sveli na sporedni činilac vlastite poetike. Autorima koji su uneli izvesne novine u dotadašnje poetike, čija su dela bila ispred duha svog vremena. Igor Marojević je istinski pesnik deziluzije, a njegovo pripovedanje svedoči o moćima mirnog, promišljenog i pažljivog tkanja književnih znakova koje, unutar razuđene konfiguracije savremene srpske proze, proizvodi veoma neobične i važne efekte

Od naslovne drame praizvedene u Španiji preko, u svoje vreme, alternativnog hita u BDP-u „Bar sam svoj čovek“, do komada „Zovi me Toni“ napisanog ekskluzivno za ovu knjigu, jedan od naših najznačajnijih savremenih proznih pisaca pokazuje da se i u dramama hrabro hvata u koštac sa intrigantnim intriga problemima kako srpske tako i multikulturalne svakidašnjice.

Nesumnjivo najzreliji Marojevićev roman do sada, Majčina ruka prvi put u srpskoj književnosti otvoreno i ubedljivo rasvetljava osetljivu i bolnu temu odnosa novih vlasti i domaćeg stanovništva prema folksdojčerima posle II svetskog rata.

Glavni junak je gimnazijalac čiji je jedini san da se oslobodi nevinosti. U potrazi za ženama i devojkama, upoznaje dve Nemice, svoju vršnjakinju Hertu i njenu znatno stariju sestru Sonju. Naizgled još jedan Marojevićev roman o ljubavnom trouglu neosetno prelazi u uznemirujuću priču o porodici Šleser i drugim „Švabama“, većinom civilima, koje je između 1944. i 1948. godine zadesio izgon iz socijalističke Jugoslavije ili smrt i poniženja u vojvođanskim logorima. Tako u ovom romanu doslovno oslobađanje od nevinosti nosi i dodatno značenje koje se odnosi na istoriju, na istinu koju je sve do tada, krajem sedamdesetih godina prošlog veka, dečakova familija na čelu sa majkom krila od glavnog junaka.

Kome je pripadala kuća u koju se posle rata, među mnogim drugim kolonistima, uselila njegova porodica? Kakvo je sazrevanje mladih ljudi pod neočekivanom senkom istorije? Koliko je moguća ljubav opterećena povešću? Ovo su samo neka od pitanja koja Majčina ruka pokreće na uzbudljiv, duhovit i intrigantan način.

„Divim se… britkoj ironiji Igora Marojevića.“ Matijas Enar, Politika

„Upoznat sam sa srpskom istorijom, tradicijom, kulturom, umetnošću... ‘Favoriti’ su mi: Ivo Andrić, Igor Marojević, Emir Kusturica…“ Huan Gomez Hurado, Večernje novosti

Drugi roman Igora Marojevića Dvadeset i četiri zida – čije je novo, znatno prerađeno izdanje pred čitaocem – predstavlja prvo prozno ispitivanje side u srpskoj književnosti i znatno šire. Kako u danima demonstracija 1996/97 vodi paralelni život jedna alternativna grupa ljudi, čiji značajan deo čine i oboleli od „kuge dvadeset prvog veka“? Upečatljiva, potresna i vrlo pregledna ljubavna priča ovog dela pretvorila ga je i u kultnu pozorišnu adaptaciju koja je u Beogradskom dramskom pozorištu igrana 2003. i 2004. godine.

„Za razliku od ljubavnog romana, koji prikazuje ljubav, a da ništa ne govori o njoj, Marojevićev roman o ljubavi implicitno odgovara i na pitanje šta je to ljubav. Piščeva suptilnost te indirektnost, tako je nužan korektiv preteće patetike (...) Marojević pripoveda nepostmoderno o jednoj postmodernoj bolesti i jednom klasičnom ljudskom fenomenu, i to je ono što ovaj roman čini važnim i čitljivim i sada.“ – iz pogovora Slobodana Vladušića

„U prvim knjigama Igora Marojevića vide se ogromne mogućnosti nove srpske proze.“ – iz Kratke istorije srpske književnosti Jovana Deretića

„Marojević koristi open end i uvlači čitaoca u djelo, prebacujući mu loptu i, angažujući ga, daje mogućnosti bezbroj krajeva ovog romana.“ – Farah Tahirbegović, Vizija, Sarajevo

„Roman Dvadeset i četiri zida Igora Marojevića priča moćnu a ipak suptilnu priču o ljubavi koja se razvija u neobičnim okolnostima.“ – Doris fon Draten, Vogue

„Evo jednog novog, drugačijeg, iznenađujućeg Marojevića. Roman pisan impresivnom jednostavnošću, ispovedno i bez tabua, autoironično.“ Filip David

„Maja 2009. godine u džez klubu na Vračaru dva prijatelja razrađuju uređivačku strategiju za književni časopis. Situacija je nakon dve-tri rakije izmakla kontroli, na svu sreću brzo su stigla kola Hitne pomoći i policija. Tako započinje roman čiji glavni junak, pisac zavisan od alkohola, promiskuitetan i sklon tuči, pokušava da izroni iz problema. On menja devojke, prijatelje, lekare, poslove i kafane, putuje u Barselonu, Gvadalaharu, Ljubljanu, na Brač, u Dimitrovgrad i Nikšić, ali u tim mestima i usled pogrešnih izbora tone sve dublje. Stiče se utisak da se ne može spasti, kako zbog karaktera tako i zbog opšte društvene klime, ali čitalac gaji nadu do poslednje piščeve reči. Ovom knjigom Igor Marojević je prešao opasnu granicu do koje je svojim dosadašnjim pisanjem stizao, i nije stradao.“ Vladan Matijević

„Novi Marojević je i dalje onaj dobri, stari Marojević! Ovoga puta meštar pripovedanja o bolesti i identitetima ispisuje priču o junaku sa unutrašnjim sagorevanjem.“ Vule Žurić

„Roman o pijanstvima ponosno stoji kao delo koje mogu da preporučim potpuno trezan.“ Dimitrije Vojnov

Smela potraga za pravom ljubavlju u bombardovanom Beogradu.

I u Boki Kotorskoj, odakle je rodom, i u Beogradu, u koji se seli, tridesetogodišnji Ratomir Jauković oseća se sam u tuđini. Nasuprot većine sugrađana koji se izlažu mračnom uticaju ovdašnjih devedesetih, glavni junak romana bira put vitalizma i istrajno traži prikladne i stalne saputnike – tačnije, saputnice. Jednu će možda i naći, uprkos stalnim vanrednim i opasnim okolnostima koje kruniše NATO bombardovanje.

„Tuđine su me ponele. Njihov junak se suočava sa zagonetnim samoubistvima i odgoneta ih dok priča o njima. U Marojevićevom romanu ključa od raskola Starohercegovaca i Starocrnogoraca u Boki. A junak zaranja u tu uzavrelu masu, podjednako kao i u svoje erotske veze s devojkama. Traga za ljubavlju i za odgovorima. To je drama oplemenjena ironijom i crnim humorom. Naposletku, usred Beograda i bombardovanja, traganje dospeva do vrhunca i dešava se čudo nalik uslišenoj molitvi. Rasplet romana odigrava se poput obaranja nevidljivog mlaznjaka nakrcanog smrtonosnim projektilima.“ Jovica Aćin

Tuđinama se okončava Beogradsko petoknjižje Igora Marojevića. Ako se njegov novi roman sasvim odvaja od ostale četiri knjige i savršeno funkcioniše zasebno, Tuđine bacaju naknadno svetlo na Beograđanke, Prave Beograđanke, Dvadeset četiri zida i Parter.

Knjige našeg poznatog pisca Igora Marojevića gotovo redovno dotiču sferu kriminala. Knjiga “Krv je voda” – cela je satkana od tog fenomena. Autor savršeno poznaje korene, razmahe i domete mafije svih vrsta. To mu omogućava da proverene činjenice, začinjene intrigantnim obrtima i sočnim jezikom, pretapa u uzbudljivo svedočanstvo o stoglavoj aždaji, koja gotovo dva veka isisava krv celom svetu.

Upečatljiva galerija likova, od Lakija Lučana, Ala Kaponea, Čapa Guzmana, pa preko brojnih zloglasnih porodica, sve do “zemunaca”, “surčinaca” i “škaljaraca” – defiluje stranicama ove zavodljive knjige.

Crvena nit koju Marojević provlači kroz sudbie, obračune, pogibije, zatvore, osvete – jeste veza između mafije i politike. Na svim meridijanima. Ta otrovna hobotnica i danas priteže vrat civilizaciji.

Marojević fascinantnim pripovedanjem pokazuje kako mafija ljudsku krv pretače u prljavu vodu i ništavilo.

Roman o fatalnim ženama 21. veka.

Ko je femme fatale u sadašnjem Beogradu? Da li bi takva žena mogla da bude i neka savremena devojka puna optimizma poput Emilije Reljić? Ili na prvi pogled uspešna štreberka, kao što je Aleksandra Rakin? Ispostavlja se da ova generalna sekretarica jedne glamurozne producentske kuće dugo nosi dobro čuvanu tajnu o tome zašto, bar na neko vreme, mora da bude u „dve ozbiljne veze“ koje prete da se pročuju...

Ako je za pravu Beograđanku ipak gotovo presudno da su njeni već nekoliko generacija u gradu, onda bi je možda trebalo tražiti u Nini Obradović, krajnje realističnoj devojci sklonoj provodu – i promiskuitetu.

U Pravim Beograđankama Igor Marojević preoblikuje savremenu sliku o gradu i izmešta neka značajna a pomalo zaboravljena pitanja o ženi u sasvim nov kontekst, obeležen važnim iako neizrečenim pitanjem: mora li prava Beograđanka biti fatalna?

„Originalno i duhovito, ali i gorko štivo. Osim što zalazi u ostvarene i neostvarene sudbine nekoliko mladih Beograđanki i u ratobornost stanovnika posvađanih delova Beograda, Igor Marojević se u ovom romanu obračunava sa svojim alter egom, dvojnikom i književnim blizancem, na način koji nije viđen u srpskoj književnosti.“ Filip David

Knjiga o drugačijim ženama.

U pričama koje u celinu ujedinjuje žensko prvo lice čitaocima se predstavljaju drugačije devojke, žene, prijateljice, majke i ljubavnice. Sve one zajedno kao Beograđanke, ali i svaka za sebe, otkrivaju nam čudne likove velegradskog miljea, kakve na prvi pogled možda ne primećujemo.

Romantična teoretičarka filma koja brakorazvodnom parnicom spasava brak, vlasnica male galerije koja preko Tvitera otpočinje ljubavnu vezu sa slikarom čije radove prodaje, devojka koja je iz Beograda emigrirala u Minhen a odatle na internet, najbolje drugarice u kojima bezazlene igrice sa Fejsbuka bude neočekivane porive, žena koja ni posle brojnih razočaranja u muškarce ne gubi veru u ljubav... – sve su to Marojevićeve Beograđanke, neobične žene u različitim životnim situacijama.