BEOGRAĐANKE

Devet pripovedaka Slobodana Vojičića, pisca uvrštenog u antologije crnogorske priče, otvara „Priča o opančaru i o trgovcu cipelama“ – lukava „pedagoška priča“ o tome zašto trgovina nije za svakoga – a zatvara naslovna „Velika letnja rasprodaja dece“. Između njih su časovi engleskog, karabin s dvogledom, oproštajne posete i učitelji: proza ispisana mirnim, prividno jednostavnim pripovedanjem ispod koga radi precizna ironija. Vojičić je majstor starog kova, njegove priče počinju kao anegdota, a završavaju se kao udarac: tamo gde se smeh i nelagoda više ne daju razdvojiti.

Etika prisustva i ontologija nežnosti

Nakon više knjiga poezije, autorka u zbirci Alhemičari senke i svetlosti organski nastavlja svoj lirski senzibilitet, ali ga premešta u prostor meditativne proze. Zadržana je gusta simbolička slojevitost i unutrašnji ritam, no sada se misaoni sloj razvija kroz pripovedni tok. U središtu zbirke nalaze se naratorka i dva mačora — Feniks i Eros — ali već od prve priče postaje jasno da životinjski likovi nisu samo fabularni akteri, već simbolički nositelji egzistencijalnih uvida.

Dolazak Feniksa nakon smrti sivih mačaka označava početak regenerativnog ciklusa. On ne dolazi na poziv, nego „zna“. Njegova pojava funkcioniše kao mitološki obrazac preporoda — ime nije slučajno. Feniks je arhetipska figura stabilnosti, unutrašnjeg mira i tihe mudrosti. On je čuvar praga između vidljivog i nevidljivog sveta. Autorka ga gradi kao šamanski lik, posrednika između sfera, ali bez prenaglašene mistifikacije: njegova magija je u prisustvu.

Suprotno njemu, Eros ulazi u narativ kao energija pokreta, čigra, impuls, dete, rizik. Ako je Feniks ontološka osovina, Eros je vitalistički iskorak. Njihov odnos nije opozicija, već komplementarnost — dva principa u njoj samoj. U „Noći Erosa“ pojavljuje se motiv dvojnika, udvajanja stvarnosti, kao metafora unutrašnjeg rascepa koji se integracijom razrešava. Narativ tada prelazi iz realističkog u simbolički registar.

Zbirka se gradi na principu lajtmotiva: pogled, dodir, igra, borba, bolest, odsustvo. Mačke su predstavljene kao bića koja ne poznaju dramatizaciju. Posebno u tekstovima o putovanju i povratku, ruši se antropocentrična projekcija „uvređenosti“ – one nisu povređene, one reflektuju njenu brigu. U tom segmentu zbirka dostiže snažnu psihološku dimenziju: mačke su ogledala senki, tihi korektiv ljudske nepotrebne patetike.

Centralni filozofski sloj knjige oblikuje se u odnosu prema bolesti i smrti. U tom smislu, alhemija na koju naslov upućuje nije mistična disciplina, već proces unutrašnjeg preobražaja — pretvaranje straha u prihvatanje, vezanosti u slobodu i boli u tiho razumevanje cikličnosti. U pripovetkama o Erosovoj slabosti i njegovom umiranju izostaje retorička teatralnost. Bolest nije spektakl nego proces. Smrt nije suprotnost životu nego njegov deo. Autorka ovde dosledno gradi etiku nedramatičnosti: sažaljenje iscrpljuje, prisustvo osnažuje; vezivanje guši, puštanje oslobađa. U „Dijalogu sa Erosom“ postaje jasno da je ključna lekcija zbirke upravo ljubav bez straha od odlaska.

Erosova smrt u tekstu „Plavo za nebo, belo za anđela“ nije konačnost, već inicijacijski čin. On je dete-anđeo, transformativna figura koja završava svoj zadatak. Feniks ostaje kao svedok, utemeljivač, čuvar kontinuiteta. Odsutnost patosa u trenutku njegove smrti pokazuje jedno od najzrelijih mesta ove proze: priroda ne nosi bol kao koncept, već kao tranziciju.

Značajan sloj zbirke čini i metafizička dimenzija prostora — dvorište grobova, slojevi istorije, nevidljivi entiteti, treperenje senki. Upravo se tu naslov Alhemičari senke i svetlosti pokazuje kao ključ za čitanje — senke nisu tamne sile koje treba proterati, već materija koju treba preobraziti, dok je tišina prostor u kojem se preobražaj događa. Autorka ovde koristi motive poznate iz tradicije gotičke i simbolističke književnosti, ali ih ne razvija u pravcu horora, već u pravcu ontološke radoznalosti. Mačke su čuvari nevidljivog, ali bez egzibicionizma. One stoje, gledaju, osećaju.
Stilski, proza je poetska, sa čestim metaforičkim skokovima i sakralizacijom svakodnevice. Povremeni rizik patetičnosti amortizuje se doslednom unutrašnjom logikom teksta: sve mistično utemeljeno je u iskustvu. Autorka ne koristi životinje da pobegne od realnosti, već da je sagleda iz drugog registra.

Zbirka se može odrediti kao refleksivno-simbolička proza sa elementima alegorije i zoopoetike. Jedan od ključnih vrednosnih slojeva zbirke oblikuje se upravo kroz etiku prisustva. Ovo je knjiga o učenju boravka u sadašnjem trenutku, o razumevanju cikličnosti, o oslobađanju od kontrole i o napuštanju straha od gubitka.

Mačori Feniks i Eros nisu samo likovi. Oni su ontološki principi. Jedan utemeljuje, drugi pokreće. Jedan ostaje, drugi odlazi. Između njih naratorka pronalazi sopstvenu celovitost. U tom smislu, zbirka ne govori o mačkama. Govori o preobražaju jednog bića kroz susret sa Drugim koji ne govori, ali zna.

U toj tišini, gde se senke ne brišu nego osvetljavaju iznutra, zbirka zadobija svoju trajnu unutrašnju svetlost. - Andrea Beata Bicok

Zarobljena svetlost je futuristički i istorijski pogled na savremene teme sa snažnim distopijskim i filozofskim nabojem. Iako su narativno odvojene, priče funkcionišu kao celina, jer ih povezuje ista tema: gubitak autentične ljudskosti pred naletom tehnologije, moći i sistema kontrole. Škodrić stvara mozaik mogućih (i prilično zastrašujućih) budućnosti, ali i reinterpretira prošlost, pokazujući da je ljudska priroda pohlepna, uplašena i sklona iluzijama, te stoga nepromenljiva. Ova knjiga govori o temama koje nas s vremena na vreme obuzimaju i o kojima razmišljamo. U svakoj od njih pojavljuje se proročica Sibila Kumska.

Novom zbirkom kratkih priča Vudu Popaj nas uvlači u maestralno konstruisan „Bazar Bizzare“ – svet bizarnih treš priča u kome se oštra satira sudara sa apsurdom svakodnevice. Kroz prizmu grotesknih situacija, autor secira društvene anomalije s hirurškom preciznošću, duboko zalazeći u sferu angažovane književnosti i hvatajući se u koštac sa domaćom socijalnom problematikom. Od komičnih peripetija s aparatima i preživljavanjem u priči „Trange-frange“, preko misterije Euzebijeve bolesti, pa sve do egzistencijalnih lutanja antijunaka, doslovno „zaglavljenih u sranjima“. Britki jezik Vudu Popaja ne ostavlja čitaoca ravnodušnim.

Vladimir Krstović u novoj zbirci pesama Zašto da sanjam isti san ne štedi nikoga. Ovo je ogoljena priča o borbi sa mentalnim zdravljem, o preživljavanju beogradskog asfalta i učmalosti provincije oličene u Despotovcu, o psihijatrijskim bolnicama i o spasu koji donosi pisanje. Krstović je prošao put od vukovca, preko košarkaša i studenta farmacije, pa sve do čoveka koji se borio sa psihozama i alkoholom. Panker u njemu, nakon godina provedenih na marginama, upućuje ga na književni rad.

Pesme nude duboko intiman uvid u autorovu svakodnevicu, u kojoj istražuje motive usamljenosti, porodičnih odnosa, ostvarenih i neostvarenih ljubavi, te tranzicije između Beograda i Despotovca. Kroz fragmente se prepliću nostalgija za mladošću i suočavanje sa zrelošću, uz česte reference na pop-kulturu i domaće društvene prilike. Njegov izraz je neposredan a pisanje, kao i kod mnogih pisaca, terapijsko sredstvo za prevazilaženje životnih kriza kroz umetničko izražavanje. Autor sebe definiše kao umetnika (i penzionera), koji pronalazi sebe u tišini svog stana i novim rukopisima.

U svetu u kojem se sve – od hrane do emocija – pretvara u broj lajkova na društvenim mrežama, roman Ljubavni slučaj bankarskog službenika priča je o hrabrosti da se izađe iz kaveza očekivanja i društvenih normi koje nam, gotovo neprimetno, nameće moderno doba.

„Čovek je biće koje se na sve navikava“, glasi rečenica Dostojevskog koju pripovedač ove knjige ne može da izbije iz glave. „Osmeh“ je pisan protiv te rečenice – protiv navikavanja na ružno, na siromaštvo, na poniženje, na zaborav. Njegovi junaci su ljudi pored kojih se svakodnevno prolazi: stari par pred zgradom podignutom na mestu njihove kuće; žena koja u apoteci plaća tuđi račun poslednjom hiljadarkom; devojka u tramvaju kojoj je šef upravo saopštio cenu unapređenja; kafedžija koji preko radija čuje da je počeo rat; sin koji jednom godišnje sedne kraj majčinog groba da joj sve ispriča. Svako od njih u nekom trenutku učini istu, sitnu, presudnu stvar – osmehne se drugome. I taj osmeh, jedino što se u ovoj knjizi ne kupuje, ne stari i ne oduzima, drži njihove svetove da se ne uruše. Nit koja povezuje četiri dela knjige nije zaplet nego pogled: pripovedač koji je čitalac Dostojevskog, šetač i posmatrač kreće se kroz grad i kroz sećanja i beleži trenutke u kojima se obični ljudi, bez velikih reči, odupiru vremenu „u kome je normalno postalo nešto što je do juče bilo potpuno nenormalno“. Nekad je to drama ispričana u pola stranice, nekad uspomena na prvu ljubav i stihove Mike Antića, nekad urnebesna seoska hronika u kojoj se o najozbiljnijim stvarima govori kroz smeh, a nekad propoved jednog fratra o „fast fud religiji“, posle koje se pripovedač pita nije li i sam postao instant konzument – ne vere, nego života. Odgovor koji knjiga nudi jednostavan je kao njen naslov: protiv navikavanja na ružno čovek se brani licem okrenutim drugom čoveku. Toplo i satirično u isti mah, „Osmeh“ je knjiga o dostojanstvu malih ljudi u vremenu koje je zaboravilo da se stidi.

Petnaest priča koje oživljavaju duh narodne tradicije, legendi i zaboravljenih predanja.

U zbirci Priče uz ognjište, Vlada Arsić vodi čitaoce u svet u kojem se svakodnevni život prepliće sa narodnim verovanjima, tajanstvenim događajima i folklornom fantastikom. Kroz petnaest pažljivo ispričanih priča oživljava atmosferu starih vremena, kada su se najvažnije životne istine prenosile uz ognjište, u vodenicama, na prelu ili u planinskim isposnicama.

Junaci ovih priča obični su ljudi, ali njihove sudbine daleko su od običnih. Suočeni sa grehom, iskušenjima, ljubavlju, smrću i natprirodnim silama, oni otkrivaju da između stvarnosti i legendi često postoji tek neprimetna granica.

Pišući autentičnim narodskim jezikom, Vlada Arsić gradi upečatljivu atmosferu i podseća na bogatstvo usmene književnosti, dok istovremeno postavlja univerzalna pitanja o pravdi, odgovornosti, ljudskoj prirodi i večitoj borbi dobra i zla.

Priče uz ognjište namenjene su ljubiteljima domaće književnosti, folklora i priča koje spajaju istoriju, tradiciju i elemente fantastike, pružajući nezaboravno čitalačko iskustvo ispunjeno mudrošću, emocijama i tajnom.

„Vlada Arsić vešto prepliće istorijske događaje i predanja stvarajući viziju stvarnosti gde se briše granica jave i košmara.“ – Aleksandar Tešić

Od autorke knjiga Osmeh za svaki dan, Zovem se Mama, Od reči do reči i Priči nikad kraja, stiže nova zbirka priča koja pomera granice humora!

Ova knjiga nije klasičan roman, već slasna zbirka kratkih, životnih i izuzetno duhovitih priča u kojima Jelica Greganović secira našu svakodnevicu. Kroz svoj prepoznatljiv, šarmantan stil, autorka nas vodi kroz:

- Komandovanje na „kućnom frontu“: Urnebesne situacije iz porodičnog života, muško-ženski odnosi i preživljavanje svakodnevnog haosa sa decom, rodbinom i bračnim saputnicima.

- Degustativnu nostalgiju: Priče koje kroz mirise i ukuse detinjstva, stare recepte i uspomene bude najtoplija sećanja na neka jednostavnija vremena.

- Ženske sitne radosti i „kerefeke“: Duhoviti osvrti na modu, uređenje doma, kupovinu i sve one sitnice koje nam ulepšavaju (ili komplikuju) dan.

Poseban šarm ove zbirke leži u tome što su priče objavljene bez strogog uredničkog redosleda. Svako okretanje stranice je potpuno novo iznenađenje za čitaoca! Verni pratioci Jeličinog rada prepoznaće poreklo nekih od ovih priča i uživati u njihovom novom ruhu, dok će novi čitaoci otkriti novi omiljeni kutak za smeh. Za razliku od prethodnih zbirki gde bi humor povremeno usporio, ovde zabava pršti od prve do poslednje stranice bez smanjenja intenziteta. Ovo su kratke, dinamične i pitke priče koje možete čitati u autobusu, uz kafu ili pre spavanja – idealan lek protiv stresa.

„Taman kad sam pomislila da će me Jelica teško nasmejati više nego u prethodnim knjigama – desilo se čudo! Dešavalo mi se da se kikoćem i ranije, ali ovde smeh samo pršti i intenzitet mu se ne smanjuje. Ovo je knjiga u ritmu kakvom se nisam nadala, velika izjava literarne ljubavi i zbirka koja će vas iznova i iznova iznenađivati.“ – Srećna urednica

Ne mislim da književnost može promijeniti svijet preko noći, ali može promijeniti pojedinca. A to nikad nije malo“, kaže Đurđica Čilić, i to je okosnica njene nove knjige Vidimo se na papiru.

U njoj ostaje verna onome čime je osvojila čitaoce u knjigama Fafarikul i Novi kraj: neuništivoj radoznalosti, poverenju u dobrotu i sposobnosti da u svakodnevnim prizorima pronađe razloge za nežnost, smeh i nadu.

Autorka nas vodi kroz intiman krajolik svoje porodice, piše o majci koja joj nedostaje, ocu koji zaboravlja reči, deci koja odlaze u svet, piše o ljudima koje voli i onima kojih više nema, ali i o svakodnevnim scenama koje drugima promaknu. Ali ono što ovu knjigu čini posebnom jeste uporan, gotovo tvrdoglav izbor da se na grubost i cinizam sveta odgovori toplinom i saosećajnošću. Čilić grli nasilnika kako bi sprečila napad na dostavljača, vozi u hitnu pomoć pijane momke koji ne vole druge i drugačije, nagovara mladog navijača da prvi put u životu pročita knjigu. Peva hitove Bijelog dugmeta s majkom i ćerkom iz Ukrajine, staje u odbranu dečaka kog drugari zadirkuju jer nema novca, sa simpatijama posmatra starije žene na bazenu.

U okruženju koje je često okrutno i uskogrudo, ona bira blagost i saosećajnost. I uspeva da nas ubedi da je to jedini razuman način kretanja kroz svet.

Vidimo se na papiru je nežni podsetnik da pažljivije posmatramo sve oko sebe, da u sitnicama pronalazimo razloge za radost i da budemo dobronamerni prema drugima – jer to nikad nije malo.

U pričama Tanje Beljanski svakodnevica postaje prostor tihe napetosti i neizgovorenih emocija. Njene junakinje putuju autobusima i vozovima, rade, čitaju, kuvaju, odlaze na more, sele se, čekaju, posmatraju gradove i ljude oko sebe. Naizgled se ne događa mnogo, ali upravo u tim sitnim pomeranjima otkrivaju se usamljenost, čežnja, strah, bliskost i potreba da se pronađe mesto u svetu koji se neprestano menja.

Balon je zbirka povezanih priča izgrađena od preciznih opažanja, suptilnih detalja i izuzetnog osećaja za ritam savremenog života. To je proza koja ne traži spektakl – ona ga pronalazi u običnom danu, u pogledu kroz prozor, u razgovoru sa strancem, u letu ptice ili balona na horizontu.

Čuvar muzeja koji više veruje svojim strahovima nego onome što vidi. Umetnica koja pokušava da razlikuje ljubav od samoće. Udovica koja kreće u gotovo epsku misiju spasavanja jednog goluba. Ljudi koji se mimoilaze između poraza, navika, iluzija i svakodnevnih apsurda.

U pričama Ljiljane D. Ćuk nema velikih obrta ni lakih istina. Njeni junaci žive u gradovima koji se menjaju brže od njih samih, u odnosima koji traju duže nego što bi trebalo i u stvarnosti koja je istovremeno smešna, surova i previše prepoznatljiva.

Nečujno, iz nečijeg ambisa okuplja glasove ljudi koji pokušavaju da održe ravnotežu nad sopstvenim ambisima. Ponekad dostojanstveno. Ponekad nespretno. Uvek ljudski.