DOMAĆE KNJIGE

Zanimljivo i duhovito opisana putovanja po tri najveće, najmnogoljudnije i ekonomski najsnažnije države Azije: Indiji, Kini i Japanu. Posebno je istaknuta kulturna osobenost ovih zemalja, i pokazana njihova nesamerljivost i neuporedivost sa evropskim kulturnim obrascima. Poruka ovih „putopisa“ je da nema mesta nikakvom evropocentrizmu i bilo kakvom osećanju superiornosti evropskog čoveka nad ljudima Azije. Čak i nad onim najsiromašnijim stanovnicima, koji bukvalno žive po ulicama velikih indijskih gradova. Njihova nasmejana lica, moraju kod iole otvorenog Evropljanina dovesti u pitanje njegov sopstveni način života i opravdanost njegove žudnje za sticanjem materijalnih ili nekih drugih bogatstava. Jer čemu konačno sva ta bogatstva, čemu jurnjava za njihovim sticanjem kada osmeha na licu nema. Kao kod siromašnog, ali zadovoljnog Indusa.

Sabrane pesme prvog urednika Nina i jednog od najvažnijih partizanskih pesnika

Popovićeva proza nije prestala da bude poezija. Na svojim počecima pesnik, on je u sve tri knjige priča uspeo da sačuva nešto od vlastitog lirskog temperamenta, bez obzira na to da li se ovaj iskazuje prema Banatu, odnosno Vojvodini, ili zadire u domen introspekcije, kako umetnika u mladosti, tako i onog koji je svojim iskustvom neuporedivo stariji od većine svojih vršnjaka. Jovan Popović to i jeste, naše strašno i lepo iskustvo, njegov spomenik je spomenik naše nekadašnje pobede, odluke da ne odustanemo. I trebalo bi da neko priča o tome svoj onoj deci koja danas mirno odrastaju pod senkom njegovog spomenika. A koje bi priče u tu svrhu bile bolje od njegovih?

Tango je ples raspet između ljubavi i mržnje, vatre i leda, suza i smijeha. Eros i Tanatos. Tango liči na igru ljubavnika osuđenih na smrt. Smrt od ljubavi. Ne zna se da li svoj ples završavaju u vatri strasti ili sa nožem u leđima.

Svaka igra đavolja je rabota. A tango sa đavolom je put u propast. Zato i jeste sladak.

U romanu Jovana Popovića ne igra samo bogataš tango sa đavolom. U njemu svaki od Jovanovih junaka igra ovaj strastveni ples sa vlastitom sudbinom. Vještom rukom, i sa lakoćom pripovjedača znalca, pisac ovoga romana sa čitaocem pleše tango, čineći od samog čitanja čaroliju sa kojom je teško rastati se. Baš kao što se i tango ne pleše samo jednom, tako se i ovaj roman mora pročitati više puta.

Dr Nele Karajlić

Dugo putovanje ukrug roman je putovanja glavnog junaka kroz život i topose od Beograda, preko severa Evrope do Amerike i nazad do Beograda, bogato oslikanog, spolja i iznutra, lokalnom urbanošću svakog od mesta. Ovo je knjiga o beogradskoj poetici lutanja, privremeno smenjivoj sa američkim roud romanom i filmom, u koji ulaze Timoti Liri, Tibetanska knjiga mrtvih, Grateful Dead, Navaho Indijanci, kockarnice i kladionice Atlantik Sitija i Beograda, rokenrol i duhovni i telesni opijati Kvinsa, Bruklina Profesorske kolonije.

Jednostavnost upotrebljene forme u književnom delu ume da obogati samu formu: oblikujući početno i završno poglavlje romana u filmsku scenu budućeg scenarija jednog od likova hronike, a ostavivši sve drugo između njih u obliku klasičnog narativnog toka, autor je čitaocu zapravo priredio prijatno iznenađenje, a knjizi podario koristan krug. Tako se ispovedno smenjivanje glasova više generacija članova porodice Putnik, tokom poslednjih decenija 20. veka i prve dve ovoga, stavilo u službu životnog preispitivanja glavnog lika. To je i priča o Jugoslaviji, za koju i narator i današnjica s pravom mogu da tvrde, istovremeno, da je bila zemlja u kojoj (ni)je vladalo društvo slobode. Koja je, kao i njeni junaci, odrastala, grešila i zaokružila svoje dileme.

Iako objavljuje prvi roman, iskusni pisac Jovan Popović sačinio je mudru, duhovitu, vrednu knjigu (snimanja budućeg filma) o praznini i pustoši pejzaža i – duše. U njoj čak i simbolično prezime glavnog junaka produbljuje temu; reč je o lutalačkoj potrazi za samim sobom, pretočenoj u šarmantan, neobavezujući jezik mladosti, ideja i likova. Jezik beogradske kaldrme i asfalta.

Čitaoca ne sme da zavara kristalna jasnoća naslova i podnaslova hronike. I oni su tu da obogate, a ne da uskrate ono što su u romanu sakrili; lepotu i bogatstvo jezika, kao i primanje težine životnih udaraca s lakoćom uz bezbednu mirnoću odmaka. -

Vladislav Bajac