DOMAĆE KNJIGE

Roman Šta ptica kaže autora Vidosav Stevanović, dobitnika nagrade „Dimitrije Mitrinović“, donosi hrabru i provokativnu priču o savremenoj srpskoj istoriji kroz neobičan dvoglasni narativ.

Kroz unutrašnji dijalog dva glasa – proročki i silnički – roman razotkriva psihološke portrete ključnih protagonista: jednog bivšeg predsednika koji je otet i ubijen i njegovog naslednika optuženog za ratni zločin. Ova pripovedna struktura omogućava čitaocu da sagleda mehanizme moći, postupke i motive koji su Srbiju odveli na „put u bespuće“.

Stevanović svojim osobenim stilom, nesvakidašnjim pravopisom i neumoljivim tonom, oblikuje tragičnu istorijsku epizodu u suvereni romanesknu formu, razotkrivajući dva lica Srbije – žrtvu i dželata, predvodnika i potrčka – i ostavljajući snažan utisak o posledicama političke zloupotrebe moći.

Za čitaoce koji traže:

literaturu zasnovanu na stvarnim istorijskim događajima

psihološki duboko istražene likove i društvene analize

provokativan i literarno inovativan stil pripovedanja

Izabrane pripovetke – knjiga 1

Seobe Crnjanskog, situirane u jednu drugu epohu i na drugo mesto i Stevanovićevi Nišči dva su velika nacionalna epa, dve do tragičnosti uverlјive, u umetničkom smislu sušte istine o srpskim lutanjima, stradanjima i potucanjima, koje srpske kulturne pseudoelite, prelešćene vašarskom litografijom na kojoj su izobraženi, izmaštani nacionalno podobije i fiktivna postignuća, nisu umele (ili pre nisu htele) valјano da pročitaju i razumeju. - Svetislav Basara Nišči su svakojako najčudnija knjiga u novijoj srpskoj književnosti, knjiga koja je u najvećoj meri izrasla sva iz ovog jezika i sva zanesena njegovom „sladošću, milozvučnošću, nebeskom uznositošću“, mada je, u isti mah, rekla i najsumornije istine o mentalitetu o kojem taj jezik svedoči. Ovaj roman spaja u sebi gotovo sve tradicije umetničkog pripovedanja, od srednjovekovnog do realističkog i modernog, ali se nijednom tradicijom ne zadovolјava, nego teži da se izgrađuje prema sopstvenim „pravilima samosazdanija“...Ljubiša Jeremić. Nije problem u tome što je Vidosav Stevanović proteran iz srpske književnosti onda kad se sukobio s banalnim nacionalizmom koji je Srbiju i odveo tamo gde je odveo, nego je problem što se ta praksa nastavlјa, a to ponajbolјe govori da je banalnost još na delu. A on je žestoko kritikovao ono što ne valјa u njegovoj naciji. Ako je neko nacionalni pisac, onda je to Vidosav Stevanović. Mirko Kovač

Rat je, kako se često kaže, „muška igra“ ali je, kako se često ćuti, i ženska sudbina. Daleko od „tvoraca ratova“, zapenušalih nacionalnih bardova, ratnika ogrezlih u krvi i zlo a opet u svima njima postoji iskra ljudskosti, definisana patnjom, bolom života i sudbinom onih koji imaju samo sebe i beskrajnu veru u dobro. Takva iskra u ovom romanu Vidosava Stevanovića ima lik devojke, žene koja se potuca po frontu srećući se sa čudnim ljudima koje je rat preoblikovao prema sebi i svojom demonskom logikom ih vodi u sve veće tamnine podsvesnog i neljudskog. Iskra nema svoju naciju, njena domovina je „mali napaćeni čovek“, a pamćenje najveća kazna u karakazanu rata u kome je svako i žrtva i dželat istovremeno. Ovo je verovatno najiskreniji roman napisan o ratu na prostorima bivše Jugoslavije.

Mrtvi su jemci, šaptaci i proroci. Jedini svedoci i poslednji sagovornici.

Dobro je, zaista je dobro što ne moram izmišljati. Događaji koje mi Iskra prenosi – svejedno mi je da li to zaista čini ili ja sa sobom razgovaram – idu prirodnim redom, ne moram smišljati dramske zaplete, nameštene sukobe, ekscentrične ličnosti i fabulu koja se zapliće da bi se rasplela.

Napokon, pripovest je gotovo uvek pametnija od pripovedača.

Moj bivši zanat, kojim se ne bavim zato što ne mogu koliko i zbog toga što se ovde bezmalo ništa ne događa, naučio me je zapisivanju, nikako izmišljanju ili prepisivanju izmišljenog. Tako je najsigurnije i najpoštenije. Interpretacije, preuređivanja građe i tumačenja spadaju u esejistiku i propagandu, a od toga sam pobegao glavom bez obzira, između ostalog.

Jer u tim raspršenim, raspusnim i divljim rečima koje se razmenjuju tamo dole bez razloga i smisla kriju se klice novog rata.

U njima se konzerviraju, iz njih će proklijati kad kucne njihov čas.

Opsednut poetskim, proganjan lirskim, a privržen činjeničnom, namerno sam, čak i protiv sebe, naginjao ovom poslednjem, kao da krijem viziju i njenu osobitost. Nisam želeo ništa neodređeno, opšte i plitko, ništa apstraktno – naletao sam na očigledno, kao na zid od neprobojnog materijala, pravio sam spiskove imena, nadimaka, ulica, koristio stvarnu a još više apokrifnu istoriju, rušio zgradu da bih joj video temelje, gradio na pesku i u vazduhu. Stvarna imena, stvarni ljudi, stvarni grad nisu s tim imali nikakve veze, bili su negde daleko, u mrtvačkom svetu prošlosti, a ja sam se, pišući, probijao u život, svakom rečenicom osvajao jedan dan, jedan trenutak budućnosti.


Tako je to izgledalo, možda je tako i bilo.
(Vidosav Stevanović)

„Ne znam u kakvom sam komadu igrao, ne usuđujem se odrediti mu žanr niti ga zarobiti u samo jednoj formi, ali se tekst stalno menjao. Katkad i mojom voljom, uglavnom protiv nje. I ono što mi je nametnuto ponekad je ispadalo više moje nego ono što sam ludački hteo ili ono što sam postigao mahnitim naporima i žrtvama.

Bio sam i uplašeno seosko dete, i zbunjeni dečak koji se obreo na gradskoj kaldrmi, i preterano radoznali mladić u podzemnom svetu velikog grada, i pobunjenik protiv ideološkog reda i rasporeda u kojem sam se obreo, i ljubavnik žena koje sam voleo i koje su me volele, i savestan otac porodice koji ne uživa previše u tome, i odličan radnik na svakom zadatku, prilježan službenik, inovator u svom zanatu izdavačkom, i vernik u vreme zvaničnog ateizma, i opozicionar najvećoj kolektivnoj zabludi moga doba, i begunac od budala i ludaka, i azilant koji tek upoznaje svoja prava, i emigrant koji se oseća dobro u svojoj koži, i povratnik koji shvata da su njegovi tragovi izbrisani, i pomalo gnostik i skeptik u vreme lažnih vernika, i umorni pisac koji živi treći književni život kao da mu je prvi, ali bez iluzija i nade. Ponekad i ja sam, sastavljen od poznatog i nepoznatog. Bio sam sve što sam bio i pomalo ono što nisam bio. Uskoro ni jedno ni drugo neću biti.“
Vidosav Stevanović

Život između svetova - istovremeno i muka i poklon sudbine. Dok je Vidosav bežao u Pariz, Balkanci su potrčali u istoriju i prolost, uvereni da su na putu ka nebeskom uspenju. Ušuškani u svojim nacionalnim državama, sanjaju plemenski san o bliskosti i jednakosti, bez tuđina i gospodara, pod čizmom obožavanih domaćih tirana.
Ovo je knjiga o Parizu, knjiga o Balkanu, knjiga o krvavim ratovima, besmislenim satima. Knjiga o splinu.

Diktature su večne ali su diktatori smrtni. Kako pobediti prirodu, kako produžiti vlast?

Onu u čemu u potpunosti nije uspeo Doktor Faust ili grof Drakula - sudeći po romanu Vidosava Stevanovića - Ako ikad umrem - uspeo je jugoslovenski diktator Tito. Mrtav za narod i živ za sebe, njegova sahrana nije samo naličje njegove vladavine, nego njena suština.

Posmatrati svoju smrt iz pozicije živog Božanstva, gledati kako umire Bog u zanosu idolatrije i „kulta ličnosti", vrhunac je eksperimenta apsolutne vlasti nad južnoslovenskim narodima (i narodnostima). Ali kako smrt nije kraj onda se kraj ne nazire, živo prisutan u širem kontekstu, kult ličnosti se širi ne samo na podanike nego i na one koji žele da vladaju.

Da li je između dve sahrane sadržani svi životi i smrti, čitava istorijska trauma ideološkog eksperimneta ili je reč o samo još jednoj demonskoj iluziji dva lica jedne iste vlasti. Slavljene i prezirane da se ništa ne bi promenilo. Vidosav Stevanović slaže i gradi perspektive idolatrije i sumnje, istorijskih epizoda i mističnih tamnina, političke volje i demonskih načela vlasti.