Stradija je uvek bila sinonim za satiričnu projekciju Srbije uvek aktuelnog Radoja Domanovića ali i inspiracija za pisce koji su se u svom delu oslanjali na njegovo nasleđe i britku satiričnu oštricu koja je secirala društvo i nasleđe tamo gde je najbolnije i najvidljivije. Vidosav Stevanović ne želi da ide dalje od primarnog dela; nastavlja ga u vremenu u kome Domanovićev unuk dolazi u Stradiju pokušavajući da otkrije i shvati zemlju koja je bila inspiracija njegovom dedi. Putujući kroz karakterologiju i institucije, nerazumljive običaje i navike Strađana on menja i svoja uverenja postajući deo opšteg meteža uzburkanih sujeta, privida institucija i života, religije koja ne postoji i verovanja i ubeđenja koja su postala osnova nove religije – Strađanske.Kaže se da je ironija smeh budućeg čoveka nad ovim vremenom, za satiru važi isto. Mera hrabrosti je suočiti se sa sobom u svojim sugrađanima koji su, u odnosu na Domanovićevo doba, evoluirali još dalje u smeru strađanskog mentaliteta i patoloških nacionalnih dubioza, koje su zahvatile sve sfere društva. Povremeno urnebesno smešno, često ozbiljno tragično, roman koji možda najjasnije od aktuelne književne produkcije pokazuje da je satira živa, i da je, na neki način, večna inspiracija pisaca koji društvenu kritiku smatraju ličnom intelektualnom obavezom.
