DOMAĆE KNJIGE

10 godina od objavljivanja knjige

„Čitatelj ne ulazi u ovu knjigu da bi je razumio, nego da bi, barem na trenutak, osjetio kako je biti bez oca, bez jezika, bez izlaza, ali s jednim jedinim ostatkom koji još nije nestao, s rečenicom koja ne prestaje.“ Iz predgovora Ivice Buljana

U osvit burnih devedesetih dečak Deni s roditeljima beži preko Drine u predgrađe Beograda – u svet koji samo naizgled pruža normalnost. U vazduhu se oseća kraj jedne epohe i početak krvavog raspada jedne države. Dok se otac Romano i majka Dina trude da održe privid porodične sreće, detinjstvo malog Denija ispunjavaju potmule pretnje rata, siromaštvo i neizgovorene tuge. Kroz dečje oči svakodnevica poprima obrise čudesnog i stravičnog u isti mah. Dečak se igra rata dok piše baki partizanki, mašta o herojskim podvizima i otkriva opasne igre odrastanja – prve simpatije i surove dečje rituale. Ali očeva iznenadna i „sasvim neherojska“ smrt zauvek će promeniti sudbinu porodice.

Tabašević je ovim lirsko-eksperimentalnim romanom dao jedinstven glas generaciji koja je stasavala u nemirnim vremenima, ispisavši hrabru i poetsku hroniku odrastanja na razmeđi lične i kolektivne tragedije. Delo je odmah privuklo izuzetnu pažnju književne javnosti – ušlo je u uži izbor za Ninovu nagradu 2015. godine i ovenčano regionalnom nagradom „Mirko Kovač“. Po motivima romana nastala je istoimena pozorišna predstava u režiji Ivice Buljana, premijerno izvedena 2021. na sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Deceniju kasnije Tiho teče Misisipi uživa status kultnog romana postjugoslovenske književnosti.

Jubilarno izdanje donosi nam osvrt autora na delo, kao i predgovor reditelja Ivice Buljana, što čitaocima pruža poseban uvid u desetogodišnje putovanje ovog romana i njegovo mesto u savremenoj književnosti.

Nešto je obuzdalo Tabaševićeve rečenice i on je napokon napisao roman kakav je nekada samo priželjkivao da će biti u stanju da stvori: delo koje u sebi sažima četvrt veka života u jednoj kulturi koja je uništavana vojnim agresijama i unutrašnjim, sopstvenim sablastima.

Deca koja plaču sama nose u sebi nadu težu od kita.

Pre nego što je postao svetac, Sveti Sebastijan je bio vođa pretorijanske garde koja je progonila hrišćane. Kao vojnik, kad je mogao, on ih je spasavao od sigurne smrti. Ali kad to nije mogao, hrabrio ih je da stradaju za hrišćanstvo, skrivajući u svom srcu nadu da će vera opstati i jačati upravo kroz žrtvu na koju ih je tajno podstrekivao.

Uzimajući kao podtekst priču o Svetom Sebastijanu, Vladimir Tabašević u svom novom romanu problematizuje fenomen žrtve i zablude o njoj. Zablude o nama koji „činimo dobro“, zablude o našim pravedničkim nastojanjima, zablude u kojima često držimo druge kako bi naše „spasiteljske misije“ imale „publiku“. Poigravajući se sa likovima koji se samodoživljavaju kao pravednici i kao žrtve, autor ispisuje priču o ratu devedesetih na prostorima bivše Jugoslavije, ali i priču o savremenim zabludama u kojima se sećanja neprestano preobražavaju.

Pisan neobuzdanim i razigranim jezikom, roman Zabluda Svetog Sebastijana navešće vas da se zamislite pre nego što za sebe kažete da ste „dobri“ i da ste „hteli sve najbolje“.

„Samo za one koji se ne boje najopasnijeg od svih istraživanja: onog o sebi.“ Teofil Pančić

On je bio jedan od onih gadova koji žaleći sebe određenom, pažljivo odabranom pričom o sebi, daju sebi povoda da preziru i muče druge. Uvek bi šmrcao dok bi se sećao toga kako je lišen svega i svih morao sam da tumara po belom svetu. Iako ni svet nije beo, a ni njegovo tumaranje nije neko, on bi sve to pakovao u neku priču kojom bi hranio lavove svoje unutrašnje bolesti zvane „život jedne kukavice“.

Emil, mladi pisac i umišljeni genije, dobija priliku da iskoristi svoj književni talenat i za novčanu nadoknadu napiše knjigu o životu jednog pukovnika u penziji. Dok sluša starčeva sećanja koja treba da uobliči u književno uspelu formu, Emil upoznaje njegovu negovateljicu Anu, prelepu mladu devojku sa kojom ulazi u strastvenu ljubavnu vezu. Figura starca samo je povod za brojne nesporazume koje će proživeti mladi zaljubljeni par postavši žrtva sveopšteg haosa: kako društvenog, tako i onog ličnog, porodičnog.

Pakao generacijskih razlika, porodičnih relacija, nerazumevanja i nemogućnosti istinskog ljubavnog susreta ispisuje se u jednom naizgled običnom ljubavnom odnosu. Iz tog pakla izrasta glavni junak romana koji nije u stanju da razluči stvarnost od svojih fantazija. Pakao ljubavi ili „pa kao“ ljubav, pakao ljudskih odnosa ili „pa kao“ ljudski odnosi, pakao pisanja ili „pa kao“ pisanje – konstantne su klackalice ovog romana koji ne računa na bilo koju drugu stvarnost osim one koju sam proizvodi.

„Tabasević, ubeđena sam, nema pojma koga je i šta stvorio. Njegovi junaci iz romana beže glavom bez obzira.“ Ana Bubulj