Deca koja plaču sama nose u sebi nadu težu od kita.
Pre nego što je postao svetac, Sveti Sebastijan je bio vođa pretorijanske garde koja je progonila hrišćane. Kao vojnik, kad je mogao, on ih je spasavao od sigurne smrti. Ali kad to nije mogao, hrabrio ih je da stradaju za hrišćanstvo, skrivajući u svom srcu nadu da će vera opstati i jačati upravo kroz žrtvu na koju ih je tajno podstrekivao.
Uzimajući kao podtekst priču o Svetom Sebastijanu, Vladimir Tabašević u svom novom romanu problematizuje fenomen žrtve i zablude o njoj. Zablude o nama koji „činimo dobro“, zablude o našim pravedničkim nastojanjima, zablude u kojima često držimo druge kako bi naše „spasiteljske misije“ imale „publiku“. Poigravajući se sa likovima koji se samodoživljavaju kao pravednici i kao žrtve, autor ispisuje priču o ratu devedesetih na prostorima bivše Jugoslavije, ali i priču o savremenim zabludama u kojima se sećanja neprestano preobražavaju.
Pisan neobuzdanim i razigranim jezikom, roman Zabluda Svetog Sebastijana navešće vas da se zamislite pre nego što za sebe kažete da ste „dobri“ i da ste „hteli sve najbolje“.
