DOMAĆE KNJIGE

KRLE MEČKA je pisac, liričar, prozaista,…sanjar, sklon alkoholu i svim drugim mukama i radostima žitejskim.
Jednog jutra u njegovom životu sve postaje drugačije od onog kako je bilo gotovo svih jutara i dana pređašnjih.
Drugog nekog dana on saznaje da je postao poznat i veoma cenjen pisac!
Kasnije, nekih narednih dana, on postaje i svetski poznati pisac.
Tako počinje i nastavlja da teče priča u romanu o snu, u sedam snivanja koji se zove DILKAN BRE!
I još mlogo drugo se događa i teče, kasnije u roman.
Ja sam fasciniran KRLETOM MEČKOM, KRLE MEČKA obožava Baba Amfrosiju, koja se Gospodu predstavila pre trista leta i sada je opet tu među nama, Baba Amfrosija obožava da čini dobra dela i čini ih na radost svih, a posebno KRLETA MEČKE i mene, pisca njihovog, Milorada Novakovića, koji na ovom mestu koje se zove DILKAN BRE! svedočim o tome.
Strina Jezdimirka i Baba Amfrosija slažu se s početka kao rogovi u vreći, da bi kasnije taj njihov odnos prerastao u pravo, iskreno i zadivljujuće prijateljstvo, puno poverenja i razumevanja.
Isto se događa i sa Strinom Jezdimirkom i Debelim Radetom i njegovom omiljenom kujom Garom – od rata do istrebljenja dolaze do nečeg sasvim suprotnog ili je to možda samo san?
Kec, kafedžija, Žikula, Miroklija i Marinac (tako se zove po majci Mari), posle njihove iskrene i potresne ispovesti, pojedinačne i zajedničke, postaju novi ljudi, istina oslobađa i u ovom slučaju njihovom.
Dr Sredivoje suočen sa čudima postaje i sam pogođen čudom.
Šta reći za Melentija sa grbu i bez grbu njegovu čuvenu?
A Željana kadena se pojavi u život Krletov? Šta se ondak događa?
Pisac, to jest ja, to jest Milorad Novaković, mnogo lepo se družio sa njima tokom pisanja. Priznajem! Družim se i sad i nastavljam i mlogo mi je lepo to druženje. Obećavam ne da prestajem ni za ubuduće sa to.
Tako bilo po volje Anđeoske, i oni, Anđeli, mlogo uživali grdni sa svih nas, a verujem i da ćete i Vi da se lepo družite i sa njima i sa nama i da uživate u lepoj priči njihovoj.
Želja nam je svima, kad Vam se već prikazujemo, da tokom čitanja ispadne da se lečka nasmejete i oraspoložite i pomalo da se upitate i o sebe i o svet u kojem smo, i o sve ostalo.
Možda su i neka Vaša pitanja i Vaši odgovori tuna sadržani?
Bidnite mlogo pozdravljeni.

Glavni junak romana GLAMOČKO GLUVO je Đuro, još i zvani Đuka i još zvani i Ludi Đusa.
Đurom ga zovu kad su ozbiljni u razgovoru, Đukom u nekim drugim situacijama, a Ludim Đusom, kada se smeju njegovim zgodama ili nezgodama ili citiraju neke njegove misli u prigodnim za to situacijama.
Ja sam fasciniran Đurom, Đuro je fasciniran Miladinom, Miladin je fasciniran Glamočkim gluvim kolom, uživa u njemu i pruža priliku svima da ga zaigraju i kad im je volja i kad im nije, pa im posle postane.
Đuru živcira Zid pred kojim se nađe na putu do onog trećeg što ni san ni java nije.
Iza tog Zida, prozirnog, čvrstog, pruženog u visinu beskrajnu i dužinu još beskrajniju nalazi se smisao njegovog puta.
Ljut je na Zid, ali ga razume, jer i Zid ima svoj Zid sa kojim mu je najljepše.
Zašto je Zid tu gde je? Ne zna, ali zna da i to svoj smisao ima. Takođe i zna da ga mora proći da bi došao tamo gde će mu biti najlepše. Kroz njega ili oko njega, svejedno, samo da prođe.
Izubijali smo se i on i ja, tražeći način da ga preskočimo, da ga obiđemo, da naćemo neku pukotinu, neku rupu, ma koliko mala bila, u savršenstvu njegovom.
Đuro mi je rekao, da svaki čovek jednom, a neki i više puta, stane pred svoj Zid sa namerom da ga prođe, jer sa one druge strane Zida je sve ono što želi, što traži i što mu treba.
Marka, s početka, nervira sađenje tikava sa Đurom, kasnije poznaje sve ono u Đuri što kod drugih ljudi nema i zajedno sa njim ulazi u svoje najtajnije tajne.
Ivan sa Đurom druguje, iskreno, kao i svi bonvivani što znaju biti iskreni.
Ratku, zatečenom velikom istorijom, čiji važan deo ili šraf, svejedno, postaje, Đurino prisustvo i smeta i nesmeta, prihvata ga i ne prihvata ga, otima se i ne otima.
U vremenu koje počinje da se pretvara u Ludnicu, Đurin razum, kojim osuđuje tu vrstu ludila, jer samo ljubav i ljepota imaju smisla, oni su bili i pre početka i biće i posle kraja, kose se sa Ratkovim shvatanjem potrebe velikih promena, pa makar to moralo i biti teško i neobjašnjivo, pa makar i kroz najgore morali proći. Slaže se i Ratko da su i ljubav i lepota to što jesu, ali do toga se mora doći, ma kako teško bilo i ma koliko bolno bilo. Đuro se ne slaže sa načinom koji Ratku postaje izgleda jedini kojim se može tamo gde želi stići…
Kao i u većini muških priča, ovo je priča i o ženama, koje svemu smisao daju i svemu smisao jesu i bez kojih smisla nebi bilo. Ovo je priča i o Ženi, onoj Đurinoj, sa kojom on tek postaje ono što jeste, kad od dvoje razdvojenih jedno postanu.
Đuro otvoreno razgovara sa Bogom, nudi Mu da ponovo svet napravi, sedam dana Mu je trebalo da svet sačini i manje će Mu trebati da ga popravi, da više u njemu nema mržnje i Zla, da nema suza i bola, i da sve bude ljubav i ljepota, tako Ga Đuro i savetuje i bodri i moli da to učini.
Tuguje Đuro zbog sudbine Mojsijeve, koji vide zemlju u koju je krenuo, pokaza mu je Bog, al mu nedade u nju ući…
Na mnoga moja pitanja Đuro je dao odgovore, nekad dečijom naivnošću, nekad dubokom filozofskom mudrošću, najčešće je to činio kroz šalu, a nije se ustezao ni da bude grub i tvrd u svojim stavovima.
Đuro je veoma zahtevan lik. Nasmejao me je do suza mnogo puta, rastužio ponekad, on zna da se iskreno raduje i iskreno tuguje.
Jurio sam za njim, jer on se kreće velikom brzinom, uzalud mi je bilo da zapomažem – Đuro, zastani malo čoveče, ja sam samo tvoj pisac, nije hteo da stane, terao je svojim putem, svojom brzinom…Oćeš da se družiš sa Anđelima, evo ti prilike za to, dobre, odlične, rekao mi je.
Morao sam za njim, jer takve likove moraš da voliš, ma kakvom se brzinom i ma po kakvim putevima kretali. A i anđeli neće drugačije, nego baš tako, a ko bi normalan odbio da se druži s Anđelima?

Slavica Milošević ima 23 godine, poseduje interesovanje za sopstveno vreme, u kome obitava, osuđuje, kritikuje i brani se od ovovremenskog ludila strašnim oružjem – osećajnošću i intelektom...

Posebno verujem darovitosti i energiji, poput Slavičine, koja nije „zagađena“ egoizmom i hipokrizijom, no na DonKihotovski način osvaja čitaoca...

Pred sobom imamo, naizgled, čudnu literarnu formu sa mnoštvom jakih asocijacija... lično sam, čitajući rukopis, doživeo asocijacije na: Tagoru, Kortasara, Kiša...

Romantičnu bajku o ciganki Zrni i njenom Emilijanu mlađem pročitala sam u dahu. I nije mi smetalo što nema uobičajenih i dramaturški preporučenih zlih prepreka na putu ostvarenja ljubavi. Nije mi smetalo što je sve dobro i lepo i mirno i onako kako bi trebalo uvek da bude. Konačno, sama spisateljica je na početku postavila tu rozlu boju kao filter kroz koji gledamo tu zamagljenu prošlost. Pomislila sam, toliko zla ima u svemu što vidimo, gledamo, čitamo i čujemo sa svih medija, da smo zaboravili da može da se uživa i prihvati naša osnovna istina – da smo mi dobrota i lepota, a ne zlo. I hvala Angelini što je svojim junacima darovala sreću, mir, ljubav, blagostanje, sreću koju su konačno zaslužili samim svojim postojanjem.

Dr Maja Volk

Nakon lične tragedije, glavna junakinja stiče natprirodne moći isceljenja i sveviđenja, otelotvorene u izraslim mudima, te se prepodobi i sa vernim prijateljima kreće u pohod oslobođenja i kulturne i duhovne obnove naroda. Narod je prihvata kao živog sveca i duhovnog...

.

Reč je o drugom Markovićevom romanu sa elementima horora, nakon "Tajne vile Moro" iz 2010. godine.

Radnja novog romana smeštena je u fiktivni grad Novi H'Orlo i prati najamnika s revolverom Oniksa Albera, koji unazad dvadeset godina radi na zataškavanju gradske tajne za koju znaju još samo retki. Oniksova dugogodišnja obaveza prema gradonačelniku Filipu Kapou je da se postojanje Zira, krvožednih zveri koje tumaraju gradom u toku noći, zadrži u domenu tek samo urbane legende. U tu svrhu Oniks tajno koristi devojčicu Klaru kao mamac, i revolver kojim se beskompromisno obračunava sa zverima tirkiznih očiju. Ipak, kada se u njegov život ušeta prelepa Zoe i nakon što u kafani "Orhideja" upozna misterioznog starca, stvari polako počinju da se otimaju kontroli, a klupko dugo skrivane tajne odmotava se mimo njegove volje.

Naziv ovog neobičnog dela, Misli očešljane vetrom, savršeno opisuje ono što ćete naći unutar korica jedne vrlo zanimljive knjige. Na prvi pogled čitaoca može zbuniti nedefinisana forma iskaza. jer se radi o nesortiranim mislima. Uglavnom se radi o aforizmima, donekle složenim u smislenu celinu, ali ima tu i nekoliko poetskih momenata, pa i petnaestak priča.
Ipak, postoji zajednički imenitelj svih ovih raznorodnih tekstova, a to je Janićeva žal za prošlošću. Nostalgična atmosfera neprestano upućuje na taj zaključak, čak i kada se radi o najžešćim žaokama kritički okrenutim prema svetu koji nas okružuje.